«Средоземно море» и «Пундрав», Свркота и Вујин

СРЕДОЗЕМНО МОРЕ

Твоје лице, несрећнице, без боре

Са осмехом којим би освојила Хималаје

Потонуло је у Средоземно море

Свет је постао позорница зла

Са гробницама смркнутим, прљавим и модрим

Са  вапајима којим се бежи од пакленог тла до Европе

Твоје очи су гледале како сатире патња

И како мисао гутају ужарене сцене

Које распамећују нејач, несрећне људе и жене

Наше је само оно што поклонимо другим

Немамо, а имамо. Сиромашни, са душом

Немамо за жице и баријере. Само за со и хлеб

Твоје лице, избеглице, без боре

Са осмехом којим би освојила Хималаје

Прогутало је небескиплаво Средоземно море

                                                (Сомбор, 31. август  2015)

                          Благоје Свркота

_________________

ПУНДРАВ

Колико млакост  мишица упућује

примера ради на довијање

инсект меким крилцима очитава

човека млаке али охоле нарави

ко посредује

тај изазива смакнуће знања

које разоткрива стрвину

без потребних исправа

мада оне нису меродавне

у овом случају када се круг затвара

и углови зјапе са свих страна разроко

такав се лишио части

на два плитка дела

ухватиo се за туђу муку

те јој се прикрада и усред дана

а онај пише песме као да ће невреме

скршен до зла бога и недовршен

и још се пита шта ће медвед у забавишту

блејући магарећим гласом

са подијума високих намера

расељен у неколико земаља

и очајно стиска завежљај пун ситнине

мада се крупно иза њега ваља

јадан како се само може бити у сандалама

са увећаном простатом

перверзњак који динар стиска када мокри

и то се надалеко примећује

он је један и једини нико му није раван

способан да намагарчи градску управу

и све одборнике начисто

колико беше да потраје замајавање

и он се знатно неупослен врпољи

тако да га ни сви светови

нису у стању замислити да се одаје

тој навали простаклука

уверен да му је мудрост јача страна

мењајући адресе

као хроми вук своје легло.

 Добривој Вујин / Кикинда

Напомена ур.: Примљено  крајем августа 2015.

ГАВРИЛО, ХРИСТОС И ТЕСЛА / ЗОРАН М. МАНДИЋ

ГАВРИЛО, ХРИСТОС И ТЕСЛА

За истим столом

Гаврилло Принцип и Христ

Трагају за српским болом

Утонуо у таму као Ван Гогов кист

У ћутњи гледају се и знају

Колико драматично историја не постоји

Како је све сумануто на крају

На коме се Србин Србина боји

А све то на палуби галије без трновог венца

Посматра Колумбо са јајетом у џепу

Охол као ситост намењена болесном штенцу

И безочност Аустроугара на његовом репу

  

Разговор би можда кренуо и боље

Да се Гаврилу и Исусу придружио Тесла

И да је Никола упркос Христосове лоше воље

Кренуо кроз свестлост да лебди и весла

У пољу избочина и низбрдица рима

Три Јерарха Света најсветлијих равнина

Отворише врата истине сваком и свима

О томе како се у песму историја сажима и прима

Са ризиком ризика у свакој строфи

Од леда, мастила, праха и меда

Са начином спасења у катастрофи

Коме је лакше да одустане него да се преда

КОМЕНТАР

          Поезија једноставно све више измиче. Претвара се и подудара сама са собом у безличју бракова у којима, као Етида, из једног у други жанр, постмодернистички (у)скаче. Постоји, нестаје, а све то на уштрб изгубљеног идентитета. Поезија није уређен низ бројева и далеко је од магије броја Пи. Она више не уме да живи ни од својих ризика, од авантуристичких поређења мастила са прахом и медом, а ни од јединства начина „спасења у катастрофи“. Лудило поезије је свуда око непостојања, као топла крв која полагано цури и капље из носа. Бродски је то разумео верујући у начин на који је Кафка сецирао процес обесмишљеног тела смисла.