Музеј Заветина (Мишљеновац)

Музеј Заветина (Мишљеновац)
ПРУГА ~ „железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац – Мишљеновац – Кучево – прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса

Укупно приказа странице

Translate

Ко

Ко
КО ИМА ПРИСТУП веб-сајтовима и заштићеним, нејавним, локацијама Портала Великих претеча | Сазвежђа З, почев од 17. марта 2019? Власник, уредници, поједини сарадници и пријатељи. Добротвори.Претплатници. Потврђени, примљени чланови Новог Друштва.... За све остале - приступ није дозвољен. Као утеха, за понеке од оних којима је "Сазвежђе Заветина" остало у лепој успомени, власник је допустио (до краја текуће године) слободан приступ једном мањем броју веб-сајтова уз подршку GOOGLa. - Ова одлука је неопозива. Молимо вас да нам не пишете и не тражите дозволе. Видети више | Уредник Заветина | Ауторска права © Мирослав Лукић и синови, 2001. Нека права су задржана.

Претражи овај блог

Како и зашто постати члан Новог Друштва?

Како и  зашто постати члан Новог Друштва?
Како и зашто постати члан Новог Друштва у оснивању? Поразмислите добро, пре него што одлучите да се учланите у ово Ново Друштво!! .. Оснивање Друштва СУЗ – ДИБИДрУС, удружења, које би, на известан начин наставило путем неправедно заборављеног Друштва „Суз“ (основао га професор универзитетаа Мика Петровић, познатији под надимком Алас; угашено пре више од шест деценија игром судбине), али које би у суштини било ново друштво, ново удружење, вредно је труда. Ту идеју су покренуле Заветине, које већ годинама ОВИДЉАВАЈУ своја плодна искуства сарадње са писцима, уметницима, читаоцима, добротворима. Ново Друштво не би окупљало само писце, сликаре, уметнике, музичаре, и друге, већ и обичне људе, пријатеље, све оне који то желе и који би прихватају чин обнове уопште и драгоцен српски обичај Моба. . Заветине би, наравно, у свему томе помогле. Колико могу. У ово Ново Друштво могу се пријављивати, овде, прави и стварни, блиски и далеки, пријатељи „Заветина“, Срби пре свега, али и српски пријатељи и зналци српског језика, без обзира на своју боју коже, верска и политичка, и естетска убеђења. За разлику од Групе ЗАВЕТИНЕ:Запис, где су чланови примани, не само на основу једног свог талента, већ зато што су имали још неколико, чланови Новог Друштва могу бити сви добри и заинтересовани људи широм планете. Да бисмо направили Регистар свих пријатеља, који ће остати тајна чланова и Заветина заувек, молимо, када се пријављујете, да напишете своја права имена, и надимак, ако га имате, и праву кућну адресу, као и електронску. Оно што можемо да обећамо пријатељима, то је: да ћемо им слати (без надоканде сваки нови број дигиталног издања књижевног часописа Заветине+), као и – најмање једном годишње – поклон „Заветина“ – књиге и часописе… Исто тако, могли бисмо да оснујемо и једно Коло (круг визионара), које би временом заиграло своју концентричну игру широм планете. Нисмо далеко, чини ми се, и од једног Култа визионара?Можда бисмо могли, временом, да организујемо, у Србији, на Балкану, али и на другим тачкама Земљине кугле, сусрете Новог Друштва СУЗ – Дибидус, макар једном у три године?….. Пишите нам шта мислите о свему томе… Публиковаћемо најбоље иницијативе...(М. Л.) У случају недоумица обратити се Уреднику Заветина

понедељак, 24. октобар 2016.

А ко је сада писац? / Небојша Васовић


(одломак из најновије књиге Небојше Васовића: ЕВРОПСКИ ДАВИТЕЉИ ИЗ НАШЕГ СОКАКА*)

(....) Мото Античке естетике Анице Савић Ребац гласи: „Основ свег нашег сазнања је стварност, а њу можемо упознати само прецизним посматрањем. То важи и за научника и за песника. Али наше посматрање постаће плодно само ако смо способни за што разгранатије асоцијације које тек омогућују пуно разумевање; иначе остаје сиров материјал". (Античка естетика и наука о књижевности, КЗНС, Нови Сад, 1985, 37) Другим речима, перцепција и имагинација су неодвојиве чак и у науци, а камоли у уметности.
Да ли се појам ортиналног у литератури данас дефинише већ према прилици и тренутним потребама или још увек  постоје некаква мерила која указују на континуитет у схватању овог појма? Шта значи данас рећи за некога да је ортиналан стваралац?
У књизи Пропланак и ум Душан Матић примећује да постоје две врсте писаца: они који преузимају теме и формалне поступке својих претходника и иноватори који „копају руду", откривају нове садржаје и нове обликовне поступке. Као једног од најоригиналнијих српских писаца Матић истиче Растка Петровића, и то из више разлога. Он каже:
„Мислим да би наши литерарни хроничари требало да о томе поведу рачуна кад пишу, на пример, о Растку Петровићу, да је његова књижевна и уметничка култура била велика, јер је он познавао дело Џојса, Кафке и Вирџиније Вулф, дакле дела која су се тек касније афирмисала, а његово песничко бриљантно, бурно, блиставо дело било већ завр-шено." (Нолит, Београд, 1969, 282)
Другим речима, своју уметничку оригналност Растко не дугује својој ерудицији. Оно најбоље у његовој литератури не може се објаснити утицајима страних и признатих писаца. Његово дело било је већ довршено и пре него што су Џојс, Кафка или Вирџинија Вулф доживели светску славу. Ако би се овакво књижевно мерило применило на Данила Киша, морали бисмо да признамо да је Киш нека врста епигона, каквим га је сматрао још Јеремић:
Сваки говор о Кишу завршава се слављењем Борхеса или којег другог великана светске књижевне сцене, као да није реч о појединцима, већ о подвигу читавог једног списатељског племена. Као што је некада Давичо своје критичаре проглашавао непријатељима комунизма и прогреса, тако данас кишолози сваку критику на Кишов рачун проглашавају атаком на литературу Борхеса... Да је у питању нека комедија, било би смешно, али је као пример литерарне критике крајње жалосно.
О Растку Матић још каже:
„Он налази теме, он се први враћа на старе Словене. О старим Словенима и паганским боговима само се писало у научним публикацијама. У Откровењу он покреће за српску поезију нову тему рађања, секса, крви... Савршенство је увек на страни оних који обрађују неки материјал који је већ об-рађен, а увек има много кртости и недорађености код оних који копају руде. Мора се имати на уму да те кртости код писаца понекад не долазе од недостатка дара или моћи, већ од тога што је тај њихов материјал, први пут пронађен, добија тек прву форму." (Исто, 290-291)
Док се Растко носио са новим садржајима тражећи да за њих пронађе и одговарајући књижевни израз, Киш је техником селотејпа спајао вечне историјске истине са литерарним поступцима оних писаца у чију вредност више нико не сумња.
Каква су данас мерила српске књижевне критике? Она свакако нису на страни великог бунтовника и оригиналног писца какав је Растко Петровић, већ су на страни политички и идеолошки подобног Данила Киша. Као што полтронски подилази сваком нашем писцу који се макар прошетао Паризом, тако српска критика са страшћу маргинализује сваког оригиналног ствараоца који је писао српским језиком. (....)
Корице најновије Васовићеве књиге


______________
     * Преузето, извор: Небојшa Васовић: ЕВРОПСКИ ДАВИТЕЉИ ИЗ НАШЕГ СОКАКА, Бернар, Београд, 2016, 217 стр.,  стр.  46-47, одломак из поглавља  А ко је сада писац?

Нема коментара:

Постави коментар

ВАМПИРИ МЕЂУ НАМА - ДОМАЋИ ВАМПИРИ

ВАМПИРИ МЕЂУ НАМА - ДОМАЋИ ВАМПИРИ
ДОМАЋИ ВАМПИРИ. - Вампири у народним пословицама Опште је познато да се Вук Стефановић Караџић готово целог свог живота бавио скупљањем народних пословица. Међу њима нашле су се и оне о вампирима: Црвен као вампир; Лети као вједогоња; Дабогда се не могао распасти у гробу! Домаћи вампири Арнаут Павле Арнаут Павле (у западној литератури познат као Арнолд Паоле) био је српски хајдук за којег се верује да је после смрти постао вампир. Сматра се да његово име „Арнаут“ означава његову војну службу у османлијској војсци, јер су хришћанске најамнике у турској војсци тада називали „арнаутима“. Вративши се, почетком 1725. године у родно село Медвеђу (по неким изворима у Мадрејгу у Мађарској), у близини Свилајнца, купивши нешто земље и оженивши се комшијином ћерком, Арнаут Павле је често знао да приповеда како се у Касовији сукобио са вампиром. Успео је да се одбрани тако што је појео извесну количину земље из вампировог гроба и истрљао се његовом крвљу, не знајући да је тиме и сам постао вампир. Кад је крајем 1725. (или 1727. године) Павле умро, сахрањен је на месном гробљу. Након његове смрти (по неким изворима тек након 20-30 година) мештани су виђали Павла како ноћу лута селом и тврдили како их посећује и дави. Због све чешћих притужби, аустријска војна управа у Београду послала је званичну комисију: комесара Јоханеса Фликингера, Бутенера и Ј.Х. фон Линденфелса, војне лекаре Исака Зигела и Јохана Фридриха Баумгертнера и једног свештеника, који су уз присуство месних старешина, отворили гробове умрлих и ексхумирали њихова тела. Нашли су да тела мртваца нису иструлила, да су им коса и нокти порасли, а да им из уста, носа и ушију цури свежа крв. Локалним Циганима наређено је да лешевима пробију колац кроз срце и одсеку им главе, а потом их спале. Опширан извештај који је Јоханес Фликингер послао у Беч и у којем је покушао да објасни поменута дешавања, објављен је у више новина у Европи и изазвао дугогодишњу дискусију о вампирима. Петар Благојевић Петар Благојевић (у аустријским изворима Петер Плогојоwитз) живео је крајем XВИИ, почетком XВИИИ века у селу Кисилова (вероватно данашње Кисиљево код Пожаревца). У то време северна и централна Србија улазиле су у састав аустријског царства (од 1718. до 1739. године). Након Благојевићеве смрти 1725. године многи из његовог села почели су, после кратке и загонетне болести, да умиру. Мештани су на самрти тврдили како им се умрли Благојевић у ноћи приказивао и давио их. Његова супруга побегла је непосредно после тих чудних збивања изјавивши да јој је у сну дошао мртав муж тражећи опанке.[1] Кад је отворен Петров гроб откривено је да му тело није иструлило, а на уснама је пронађена свежа крв. Мештани су пробили колац кроз његово срце и спалили тело. Одговорни службеник аустријске управе нерадо је допустио поступак о којем је известио надлежне власти, али је пристао због страха мештана да цело село буде уништено од вампира. ЛеЗ 0007711 Видети опширније: Вампири међу нама