(одломак из најновије књиге Небојше Васовића: ЕВРОПСКИ ДАВИТЕЉИ ИЗ НАШЕГ СОКАКА*)
(....) Мото Античке естетике Анице Савић Ребац
гласи: „Основ свег нашег
сазнања је стварност, а њу можемо упознати само прецизним посматрањем. То важи и за
научника и за песника. Али наше
посматрање постаће плодно само ако смо способни за што разгранатије асоцијације које
тек омогућују пуно разумевање;
иначе остаје сиров материјал". (Античка естетика и наука о књижевности,
КЗНС, Нови Сад,
1985, 37) Другим речима,
перцепција и имагинација су неодвојиве чак и у науци, а камоли у уметности.
Да
ли се појам ортиналног у литератури данас дефинише већ према прилици и тренутним
потребама или још увек
постоје некаква мерила која указују на
континуитет у
схватању овог појма? Шта значи данас рећи за некога да је ортиналан стваралац?
У књизи Пропланак и ум Душан Матић
примећује да постоје две врсте
писаца: они који преузимају теме и формалне поступке својих претходника и иноватори који
„копају руду", откривају
нове садржаје и нове обликовне поступке. Као једног од најоригиналнијих српских
писаца Матић истиче Растка Петровића, и то из
више разлога. Он каже:
„Мислим да би наши литерарни хроничари требало
да о томе поведу рачуна
кад пишу, на пример, о Растку Петровићу, да је његова
књижевна и уметничка култура била велика,
јер је он познавао дело Џојса, Кафке и Вирџиније Вулф, дакле дела која су се тек касније афирмисала, а његово песничко бриљантно, бурно, блиставо дело било већ
завр-шено." (Нолит, Београд,
1969, 282)
Другим
речима, своју уметничку оригналност Растко не дугује својој ерудицији. Оно
најбоље у његовој литератури не може
се објаснити утицајима страних и признатих писаца. Његово дело било је већ
довршено и пре него што су Џојс, Кафка
или Вирџинија Вулф доживели светску славу. Ако би се
овакво књижевно мерило применило на Данила Киша, морали бисмо да признамо да је Киш нека врста епигона, каквим га је сматрао још Јеремић:
Сваки говор о Кишу завршава се
слављењем Борхеса или којег другог великана
светске књижевне сцене, као да није реч о појединцима, већ о подвигу читавог
једног списатељског племена. Као што је некада Давичо своје критичаре проглашавао непријатељима комунизма и прогреса,
тако данас кишолози сваку критику на Кишов рачун проглашавају атаком на литературу Борхеса... Да је у питању
нека комедија, било би смешно, али је као пример литерарне критике крајње жалосно.
О
Растку Матић још каже:
„Он налази теме, он се први враћа на старе
Словене. О старим Словенима и паганским боговима само се писало у научним публикацијама. У Откровењу
он покреће за српску поезију
нову тему рађања, секса, крви... Савршенство је увек на страни оних који обрађују неки материјал
који је већ об-рађен, а увек има много кртости и
недорађености код оних који копају руде.
Мора се имати на уму да те кртости код писаца понекад не долазе од недостатка дара или моћи, већ од тога
што је тај њихов материјал, први пут пронађен, добија тек прву форму." (Исто, 290-291)
Док се Растко носио са новим садржајима
тражећи да за њих пронађе и
одговарајући књижевни израз, Киш је техником селотејпа спајао вечне историјске истине
са литерарним поступцима оних писаца у чију
вредност више нико не сумња.
Каква су данас мерила српске књижевне критике? Она свакако нису на
страни великог бунтовника и оригиналног писца
какав је Растко Петровић, већ су на страни политички и идеолошки подобног Данила Киша. Као што
полтронски подилази сваком нашем писцу који се макар прошетао Паризом, тако
српска критика са страшћу маргинализује сваког оригиналног ствараоца
који је писао српским језиком. (....)
Корице најновије Васовићеве књиге |
______________
* Преузето, извор: Небојшa Васовић: ЕВРОПСКИ ДАВИТЕЉИ ИЗ НАШЕГ СОКАКА, Бернар, Београд, 2016, 217 стр., стр. 46-47, одломак из поглавља А ко је сада писац?
* Преузето, извор: Небојшa Васовић: ЕВРОПСКИ ДАВИТЕЉИ ИЗ НАШЕГ СОКАКА, Бернар, Београд, 2016, 217 стр., стр. 46-47, одломак из поглавља А ко је сада писац?
Нема коментара:
Постави коментар