PARIZ
OD STALNOG DOPISNIKA
JEZA od užasa, lavina srdžbe, neizmerni bol. Srbija i Francuska, ujedinjene u najmračnijim danima istorije, stopile su se u istoj žalosti. Čitava zemlja oplakuje kralja-vojnika.
Tako je, o tragičnom marseljskom danu i pogibiji Aleksandra Prvog javljao francuski „Maten“. A u svom specijalnom izdanju „Pari soar“ je pisao da se činilo da ništa više nije moglo da se doda grandioznosti i plemenitosti legendarne kraljeve figure, ali da je strašni atentat u Marselju, avaj, dokazao suprotno.
Naslovne strane „Figaroa“, „Egzelciora“, „Presa“, „Žurnala“, „Prijatelja naroda“ i drugih onovremenih listova preplavile su osude i zaprepašćenje zbog najbrutalnijeg i najkukavičkijeg čina. Francuska se tih dana saginjala, s najdubljim poštovanjem, pred suverenom koga su se spremali da pozdrave usred jednoglasnog klicanja, a kog su, kako su tada pisali, nažalost, dočekali tišinom koja je lebdela nad jednom od najstrašnijih tragedija svih vremena.
Zgranuti Francuzi, bez izuzetka - pisalo se tada - okupili su se u emocionalnom bolu i velikoj žalosti sa prijateljskim i savezničkim narodom kom su slali svoja najdublja osećanja ljubavi, naklonosti i iskrene solidarnosti, u danu koji je trebalo da bude pun radosti, a koji se završio u krvi i suzama, u strašnoj realnosti koja je surovo nametnuta opštoj savesti kao posledica napada čije je divljaštvo izvan ljudskih granica.
A samo nekoliko trenutaka ranije, nešto pre 16 sati, dok su prateći brodovi „Kolber“ i „Diken“ ispaljivali počasne plotune, a Crkva Bogorodice Zaštitnice s uzvišenja udarala zvon dobrodošlice, grlati kolporteri s mornarskim kačketima probijali su se kroz okupljenu masu na kaldrmi Kanabijere i nudili „najvažnije novine iz Provanse“, list „Peti Marselje“ koji je preko naslovne strane, na srpskom jeziku, ćirilicom, krupnim slovima, ispisao da se Marselj raduje što srdačnom dobrodošlicom pozdravlja njihova veličanstva Aleksandra Prvog, velikog kralja, slavnog vojnika i vernog saveznika, i Mariju, dostojnu kraljicu jednog hrabrog naroda, moleći ih da prime najdublje izraze francuskog prijateljstva.
Koji tren kasnije, sve je potonulo u tugu, užas i gnev. Francuzi su se pitali na koji način da odaju pokajničku počast žrtvi atentata koji je povredio ne samo njihova osećanja, već i nacionalni ponos. Odmah je obnarodovana sveopšta žalost od čak mesec dana, a od poznatih skulptora naručeni su spomenici koji su postavljeni u Marselju i Parizu.
Na marseljskom, koji su izradili arhitekta Gaston Kastel i vajari Antoan Sartorio, Luj Botineli i Eli Žan Vezijan, četiri ženske figure drže portrete dveju žrtava, nad kojima se uzdižu grbovi obe zemlje, poruka mira i dva visoka stuba predstavljajući Francusku i Srbiju.
Čuveni skulptor tog doba Maksim Real del Sart prethodno je u prestonici, jednom, desnom rukom, bez leve koju su mu amputirali na Verdenu, 1916, izveo monumentalno delo u bronzi na pijedestalu od ružičastog granita, kralja Aleksandra na konju, pored kog, svedočeći o velikom ondašnjem zajedništvu, koračaju njegov otac Petar Prvi, maršal Franše d’Epere, vojvoda Radomir Putnik i srpski živalj, pred kojima se pariski Srbi, i preostali francuski prijatelji, okupljaju o posebnim prilikama kakva je bila i ova, povodom osamdesete godišnjice atentata.
Kako je Francuska oplakala srpskog suverena | Kultura | Novosti.rs
Нема коментара:
Постави коментар