СРОДНЕ ВЕСТИ

          КАДА је 1896. капетан војске Краљевине Србије Георгиј - Ђура Јовановић (1839-1899) обележавао четири деценије од ступања у војну службу, најлепшу честитку добио је од свог старијег брата Јована Јовановића Змаја (1833-1904). Понесен братовљевом војничком храброшћу, велики песник је ускликнуо:
          "Тебе, Ђуро, гуслар слави неумитни, према том су наши гласи бледи, ситни."
          Ђура је, као кадет, униформу обукао у војсци Хабзбуршке монархије, али та униформа, дабоме, није била пут у народно предање у којем је упамћен као јунак са Мајевице, нити за гусларску песму у којој Турци стрепе од "Змаја љутог, Јовановић Ђуре".
          - Чим је 1876. избио српско-турски рат, Ђура је прешао у Кнежевину Србију. Био је капетан у Дринској војсци, где се јуначки борио на челу батаљона добровољаца, углавном пречанских Срба - каже Маријана Раткелић, кустос Спомен- -збирке "Јован Јовановић Змај" у Сремској Каменици.
          Добровољаца из крајева северно од Саве и Дунава је, иначе, у рату који је почео пре равно 160 година, било на хиљаде, а у Ђурином батаљону био је и тада 20-годишњи Јаша Томић, потоњи политички наследник Светозара Милетића и свакако најзначајнији пречански Србин с краја 19. и током целог 20. века.
          Сам Ђура је по завршетку рата 1878. остао у српској војсци и, као активни капетан, умро 1899. Сахрањен је на београдском Новом гробљу где и данас почива.
          ДА ЛИ ЈЕ ГОСПОДИН СРБИН?ДРИНСКОМ војском, у којој се 1876. борио капетан Ђура Јовановић, командовао је потпуковник Паја Путник, такође пречански Србин и, по мајци, деда Милоша Црњанског. Управо анегдота о њему коју бележи велики писац упечатљиво говори какав је у 19. веку био национални осећај Пречана. -Да ли је господин Србин? Онда немамо о чему да разговарамо - рекао би Паја када би неки странац у европским бањама у које је ишао на лечење с њим покушао да заподене разговор.
          У време када је он војевао у Србији, пречанско Српство је водило огорчену борбу за своју аутономију у Аустроугарској. Предводио ју је Милетић, а "о деснују" му био управо Змај.
          - Извесно је да је Змај, на позив Милетићев, постао политички песник свог доба. Оно што је, међутим, незаборавно, при томе, било је то што је начинио поетичним све што је додирнуо и чега год се такао. Више него што је постао он политички песник, постала је и сама политика тада поезија - описао је то време Милош Црњански.
          Јовановићи су, иначе, старином цинцарска породица која је у Нови Сад стигла 1760. Посрбила се већ у првој генерацији и, доцније, постала један од стубова не само новосадског Српства. Уз Јована и Ђуру, томе су допринела и преостала два сина Павла Јовановића, адвоката, сенатора и градског начелника - Корнел (1839-1907) и Димитрије (1840-1902).
          Док је Ђура 1876. с пушком војевао у Србији, Корнел се, тако, по Милетићевом налогу примио тешког и опасног задатка да за помоћ војсци кнеза Милана Обреновића, која је водила тешке битке на Шуматовцу, Ђунису и другим крвавим бојиштима, у пречанском Српству, тајно, прикупља новчану помоћ.
          - Он је отпутовао у Вршац, а онда у Чаково, Кикинду, Башаид и Меленце. У Меленцима је ухапшен и ослобођен је тек после 18 месеци сужањства у Бечкереку - бележи, у драгоценим "Новосадским биографијама", публициста Васа Стајић.
          Није то, међутим, било прво Корнелово робовање за Српство. На Три јерарха 1872. у упарађени фијакер Мађарима оданог патријарха Германа Анђелића, он је убацио Змајеву сатиричну песму "За срећна пута", за шта је осуђен на шест месеци затвора, што је одробијао у Сомбору. Касније је и сам прешао У Београд, где је, годинама, издавао "Београдски дневник". У српској престоници је умро 1907. и у њој је и сахрањен.
          Цену оданости Српству платио је и Димитрије, најмлађи од четворице змајева Павла Јовановића. Мада је имао боље квалификације од конкурената Емила Чакре и Стевана Поповића, Мађари нису дозволили да 1878. буде реизабран за новосадског економског сенатора, па је остатак живота проживео у великим материјалним невољама.
          О болној судбини Змајеве рано преминуле деце, опеваној у "Ђулићима" и "Ђулићима увеоцима", углавном се све зна. Корнел се није женио, а Димитрије и Ђура имали су по једну кћер, први Невену, а други Лепосаву. Невена је умрла између два светска рата, а Лепосава у Змајевој кући у Каменици, у којој је данас његова спомен-збирка, осамдесетих година прошлог века. Ниједна није имала порода, и тако се угасила племенита новосадска лоза Јовановића у којој, до Змајевог паса, иначе никада није било више од једног мушког потомка.
          - Дуго је ова велика породица "висила о два ока" и тек пред своје гашење букнула је у четири сина Павла Јовановића, као што свећа последњи пут букне пре него што ће се сасвим угасити - забележио је, с најдубљим пијететом, Васа Стајић.

          СЕСТРА ЈЕРМИЛА
          ПОРЕД браће, Змај је имао и сестру Јермилу која је, као дете, умрла у избеглиштву после мађарског бомбардовања Новог Сада 1849. Посветио јој је "Увелак 55":
          "Имао сам сестру једну,
          Јермилом се звала,
          У Иригу питомом је
          Вечни сан заспала."
          Јовановићи дали четири змаја српства