Музеј Заветина (Мишљеновац)

Музеј Заветина (Мишљеновац)
ПРУГА ~ „железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац – Мишљеновац – Кучево – прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса

Укупно приказа странице

Translate

Ко

Ко
КО ИМА ПРИСТУП веб-сајтовима и заштићеним, нејавним, локацијама Портала Великих претеча | Сазвежђа З, почев од 17. марта 2019? Власник, уредници, поједини сарадници и пријатељи. Добротвори.Претплатници. Потврђени, примљени чланови Новог Друштва.... За све остале - приступ није дозвољен. Као утеха, за понеке од оних којима је "Сазвежђе Заветина" остало у лепој успомени, власник је допустио (до краја текуће године) слободан приступ једном мањем броју веб-сајтова уз подршку GOOGLa. - Ова одлука је неопозива. Молимо вас да нам не пишете и не тражите дозволе. Видети више | Уредник Заветина | Ауторска права © Мирослав Лукић и синови, 2001. Нека права су задржана.

Претражи овај блог

Како и зашто постати члан Новог Друштва?

Како и  зашто постати члан Новог Друштва?
Како и зашто постати члан Новог Друштва у оснивању? Поразмислите добро, пре него што одлучите да се учланите у ово Ново Друштво!! .. Оснивање Друштва СУЗ – ДИБИДрУС, удружења, које би, на известан начин наставило путем неправедно заборављеног Друштва „Суз“ (основао га професор универзитетаа Мика Петровић, познатији под надимком Алас; угашено пре више од шест деценија игром судбине), али које би у суштини било ново друштво, ново удружење, вредно је труда. Ту идеју су покренуле Заветине, које већ годинама ОВИДЉАВАЈУ своја плодна искуства сарадње са писцима, уметницима, читаоцима, добротворима. Ново Друштво не би окупљало само писце, сликаре, уметнике, музичаре, и друге, већ и обичне људе, пријатеље, све оне који то желе и који би прихватају чин обнове уопште и драгоцен српски обичај Моба. . Заветине би, наравно, у свему томе помогле. Колико могу. У ово Ново Друштво могу се пријављивати, овде, прави и стварни, блиски и далеки, пријатељи „Заветина“, Срби пре свега, али и српски пријатељи и зналци српског језика, без обзира на своју боју коже, верска и политичка, и естетска убеђења. За разлику од Групе ЗАВЕТИНЕ:Запис, где су чланови примани, не само на основу једног свог талента, већ зато што су имали још неколико, чланови Новог Друштва могу бити сви добри и заинтересовани људи широм планете. Да бисмо направили Регистар свих пријатеља, који ће остати тајна чланова и Заветина заувек, молимо, када се пријављујете, да напишете своја права имена, и надимак, ако га имате, и праву кућну адресу, као и електронску. Оно што можемо да обећамо пријатељима, то је: да ћемо им слати (без надоканде сваки нови број дигиталног издања књижевног часописа Заветине+), као и – најмање једном годишње – поклон „Заветина“ – књиге и часописе… Исто тако, могли бисмо да оснујемо и једно Коло (круг визионара), које би временом заиграло своју концентричну игру широм планете. Нисмо далеко, чини ми се, и од једног Култа визионара?Можда бисмо могли, временом, да организујемо, у Србији, на Балкану, али и на другим тачкама Земљине кугле, сусрете Новог Друштва СУЗ – Дибидус, макар једном у три године?….. Пишите нам шта мислите о свему томе… Публиковаћемо најбоље иницијативе...(М. Л.) У случају недоумица обратити се Уреднику Заветина

недеља, 17. јул 2016.

САЧУВАНИ ФРАГМЕНТИ ЈЕДНЕ ИЗГУБЉЕНЕ КЊИГЕ / Бела Тукадруз

САЧУВАНИ  ФРАГМЕНТИ ЈЕДНЕ ИЗГУБЉЕНЕ КЊИГЕ


Фрагмент први или УМЕСТО УВОДА

Обећавам да ћу се чврсто држати следећег:
1)      уносити ствари онако како се одвијају ЗБРДА-ЗДОЛА,
2)      не уписивати о другимаили себи ништа лажно,
3)      остати истинит и у свему чист, убеђен у снагу своје руке, у осећање јасно и светло све док ме оно држи, остаћу веран свему што  сам обећао у писаном облику.

                        13. 1. 1983
Посебан угао...

ИСТОРИЈА

Шта је у ствари историја
И како се она прави, меси?
Зар је историја само  фантастични пекмез
Неких наших баба-научница-куварица?

Кобајаги историју праве историчари!

Таква историја је шупљикава као сир
И неиздржљива као терор  папагаја.

Таква историја нас замајава (најблаже речено).

А ви, који ово будете читали, сутра, прекосутра,
Или кроз двадесет, или можда двеста  двадесет година,
Какву ви историју познајете и поштујете?


ВЕРУЈЕМ

Било је шест редова,
Исписаних један испод другог,
И сигурно су садржали списак
Онога у шта писар верује.
А онда су тако прецртани
Да се ништа више није могло прочитати.
Остало је прецртано.


ДА ЛИ ЈОШ УВЕК ПИШЕМ ПЕСМЕ?*

Нека свака ствар каже сама себе
Земљани суд  (грне) на шпорету
Портрет Пушкина. И Виљема Батлера Јејтса.
Врабац ме је послушао и разумео.  Изражава се
Својим језиком. Светлост. Крај пролећа.
Листови оскоруше обасјани одоздо. Гугутка
Понавља читавог пролећа једно те исто: шта?
Таваница је напукла. Дрвена корњача се притајила
Уз брдо укоричених годишта. Беле руже су обасјане
Дуга клупа носи терет година и читаве хронике породице
Јастук је згужван. Кревет ненамештен.
Око и рука сликара су одсутне.
Свака тегла има своју причу. Свака књига.
Гвоздена пегла. Затворен застург.
Фосилни остатак препотопског пужа.
Са таванице висе лискуни малтера
Патрљци свећа. Ципеле. Непочишћен под.
Разбацани двонедељници. Лажна мерила.
Празне кутије цигарета. Муве. Лептири.
Завесе. Шоље за кафу. Стари  линолеум.
Бугарска латинична писаћа машина.
Ствари ћуте.  И из њих се не може извући
Ни једно слово, чини се,  као што се нема шта
Истиснути из празне тубе са пастом за... Сто је затрпан.
Градови су бомбардовани. Београд, Ниш... Фарме...
И оне имају своје сећање...Потрошене батерије...

(Недеља 30. Мај 1999. Око 18: 30, Мишљеновац)

_____________

   *   
Ето само то је остало, сачувано, само то сам пронашао, сасвим случајно, у једној  пластичној кеси на дну мајчиног ормана,  са тридесетак магнетофонских трака, на којима сам снимао казивања  земљака – оних који су имали шта рећи.  Пре неколико дана, чистећи просторије  у којима више нико не живи, осим нас, наследника, повремено, преко пролећа, лета и јесени.  16. 07. 2016. Око  20: 46ч.
Чини ми се да је наслов  ДА ЛИ ЈОШ УВЕК ПИШЕМ ПЕСМЕ?  могао да гласи и Зашто сам престао да пишем песме, јер  сами стихови то потврђују између редова.
Јуче је прошла  свадба, влашка свадба (Мустапићани) кроз наше село, тј.  од Месне канцеларије до  православне цркве  на  Старом, Гробљу.  Богато су платили  читав цигански оркестар, који су толико ударали у бубњеве да су поплашили и псе, гугутке, малу децу  и мачке.  Дошли су друмом од запада, ушли на средњи улаз села, и притиснули сирене до даске, да се зна, ехеј, син богатих родитеља се жени пауницом. Педесетак скупоцених аута, можда и више,  колико не поседује ни возни парк једног округа. Да се зна! Ко каже да је у Србији био рат, да се ложе живи?  Па ови што  сада праве свадбу, богату, имају лове до крова, како  људи говоре успут...

Свадбе су, ипак, у овом крају  била прилика да се фамилије покажу, некада фијакери, кочијаши су од тога живели! Ко каже да ће нестати ово село, обичаји?  Да умиру свакодневно људи, једни умиру, други се жене, трећи се рађају...  Ко каже да ће Србија ? Зар не ниче  из неочекиваног правца,као птица феникс, из пепела?

Нема коментара:

Постави коментар

ВАМПИРИ МЕЂУ НАМА - ДОМАЋИ ВАМПИРИ

ВАМПИРИ МЕЂУ НАМА - ДОМАЋИ ВАМПИРИ
ДОМАЋИ ВАМПИРИ. - Вампири у народним пословицама Опште је познато да се Вук Стефановић Караџић готово целог свог живота бавио скупљањем народних пословица. Међу њима нашле су се и оне о вампирима: Црвен као вампир; Лети као вједогоња; Дабогда се не могао распасти у гробу! Домаћи вампири Арнаут Павле Арнаут Павле (у западној литератури познат као Арнолд Паоле) био је српски хајдук за којег се верује да је после смрти постао вампир. Сматра се да његово име „Арнаут“ означава његову војну службу у османлијској војсци, јер су хришћанске најамнике у турској војсци тада називали „арнаутима“. Вративши се, почетком 1725. године у родно село Медвеђу (по неким изворима у Мадрејгу у Мађарској), у близини Свилајнца, купивши нешто земље и оженивши се комшијином ћерком, Арнаут Павле је често знао да приповеда како се у Касовији сукобио са вампиром. Успео је да се одбрани тако што је појео извесну количину земље из вампировог гроба и истрљао се његовом крвљу, не знајући да је тиме и сам постао вампир. Кад је крајем 1725. (или 1727. године) Павле умро, сахрањен је на месном гробљу. Након његове смрти (по неким изворима тек након 20-30 година) мештани су виђали Павла како ноћу лута селом и тврдили како их посећује и дави. Због све чешћих притужби, аустријска војна управа у Београду послала је званичну комисију: комесара Јоханеса Фликингера, Бутенера и Ј.Х. фон Линденфелса, војне лекаре Исака Зигела и Јохана Фридриха Баумгертнера и једног свештеника, који су уз присуство месних старешина, отворили гробове умрлих и ексхумирали њихова тела. Нашли су да тела мртваца нису иструлила, да су им коса и нокти порасли, а да им из уста, носа и ушију цури свежа крв. Локалним Циганима наређено је да лешевима пробију колац кроз срце и одсеку им главе, а потом их спале. Опширан извештај који је Јоханес Фликингер послао у Беч и у којем је покушао да објасни поменута дешавања, објављен је у више новина у Европи и изазвао дугогодишњу дискусију о вампирима. Петар Благојевић Петар Благојевић (у аустријским изворима Петер Плогојоwитз) живео је крајем XВИИ, почетком XВИИИ века у селу Кисилова (вероватно данашње Кисиљево код Пожаревца). У то време северна и централна Србија улазиле су у састав аустријског царства (од 1718. до 1739. године). Након Благојевићеве смрти 1725. године многи из његовог села почели су, после кратке и загонетне болести, да умиру. Мештани су на самрти тврдили како им се умрли Благојевић у ноћи приказивао и давио их. Његова супруга побегла је непосредно после тих чудних збивања изјавивши да јој је у сну дошао мртав муж тражећи опанке.[1] Кад је отворен Петров гроб откривено је да му тело није иструлило, а на уснама је пронађена свежа крв. Мештани су пробили колац кроз његово срце и спалили тело. Одговорни службеник аустријске управе нерадо је допустио поступак о којем је известио надлежне власти, али је пристао због страха мештана да цело село буде уништено од вампира. ЛеЗ 0007711 Видети опширније: Вампири међу нама