УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Translate

недеља, 17. јул 2016.

САЧУВАНИ ФРАГМЕНТИ ЈЕДНЕ ИЗГУБЉЕНЕ КЊИГЕ / Бела Тукадруз

САЧУВАНИ  ФРАГМЕНТИ ЈЕДНЕ ИЗГУБЉЕНЕ КЊИГЕ


Фрагмент први или УМЕСТО УВОДА

Обећавам да ћу се чврсто држати следећег:
1)      уносити ствари онако како се одвијају ЗБРДА-ЗДОЛА,
2)      не уписивати о другимаили себи ништа лажно,
3)      остати истинит и у свему чист, убеђен у снагу своје руке, у осећање јасно и светло све док ме оно држи, остаћу веран свему што  сам обећао у писаном облику.

                        13. 1. 1983
Посебан угао...

ИСТОРИЈА

Шта је у ствари историја
И како се она прави, меси?
Зар је историја само  фантастични пекмез
Неких наших баба-научница-куварица?

Кобајаги историју праве историчари!

Таква историја је шупљикава као сир
И неиздржљива као терор  папагаја.

Таква историја нас замајава (најблаже речено).

А ви, који ово будете читали, сутра, прекосутра,
Или кроз двадесет, или можда двеста  двадесет година,
Какву ви историју познајете и поштујете?


ВЕРУЈЕМ

Било је шест редова,
Исписаних један испод другог,
И сигурно су садржали списак
Онога у шта писар верује.
А онда су тако прецртани
Да се ништа више није могло прочитати.
Остало је прецртано.


ДА ЛИ ЈОШ УВЕК ПИШЕМ ПЕСМЕ?*

Нека свака ствар каже сама себе
Земљани суд  (грне) на шпорету
Портрет Пушкина. И Виљема Батлера Јејтса.
Врабац ме је послушао и разумео.  Изражава се
Својим језиком. Светлост. Крај пролећа.
Листови оскоруше обасјани одоздо. Гугутка
Понавља читавог пролећа једно те исто: шта?
Таваница је напукла. Дрвена корњача се притајила
Уз брдо укоричених годишта. Беле руже су обасјане
Дуга клупа носи терет година и читаве хронике породице
Јастук је згужван. Кревет ненамештен.
Око и рука сликара су одсутне.
Свака тегла има своју причу. Свака књига.
Гвоздена пегла. Затворен застург.
Фосилни остатак препотопског пужа.
Са таванице висе лискуни малтера
Патрљци свећа. Ципеле. Непочишћен под.
Разбацани двонедељници. Лажна мерила.
Празне кутије цигарета. Муве. Лептири.
Завесе. Шоље за кафу. Стари  линолеум.
Бугарска латинична писаћа машина.
Ствари ћуте.  И из њих се не може извући
Ни једно слово, чини се,  као што се нема шта
Истиснути из празне тубе са пастом за... Сто је затрпан.
Градови су бомбардовани. Београд, Ниш... Фарме...
И оне имају своје сећање...Потрошене батерије...

(Недеља 30. Мај 1999. Око 18: 30, Мишљеновац)

_____________

   *   
Ето само то је остало, сачувано, само то сам пронашао, сасвим случајно, у једној  пластичној кеси на дну мајчиног ормана,  са тридесетак магнетофонских трака, на којима сам снимао казивања  земљака – оних који су имали шта рећи.  Пре неколико дана, чистећи просторије  у којима више нико не живи, осим нас, наследника, повремено, преко пролећа, лета и јесени.  16. 07. 2016. Око  20: 46ч.
Чини ми се да је наслов  ДА ЛИ ЈОШ УВЕК ПИШЕМ ПЕСМЕ?  могао да гласи и Зашто сам престао да пишем песме, јер  сами стихови то потврђују између редова.
Јуче је прошла  свадба, влашка свадба (Мустапићани) кроз наше село, тј.  од Месне канцеларије до  православне цркве  на  Старом, Гробљу.  Богато су платили  читав цигански оркестар, који су толико ударали у бубњеве да су поплашили и псе, гугутке, малу децу  и мачке.  Дошли су друмом од запада, ушли на средњи улаз села, и притиснули сирене до даске, да се зна, ехеј, син богатих родитеља се жени пауницом. Педесетак скупоцених аута, можда и више,  колико не поседује ни возни парк једног округа. Да се зна! Ко каже да је у Србији био рат, да се ложе живи?  Па ови што  сада праве свадбу, богату, имају лове до крова, како  људи говоре успут...

Свадбе су, ипак, у овом крају  била прилика да се фамилије покажу, некада фијакери, кочијаши су од тога живели! Ко каже да ће нестати ово село, обичаји?  Да умиру свакодневно људи, једни умиру, други се жене, трећи се рађају...  Ко каже да ће Србија ? Зар не ниче  из неочекиваног правца,као птица феникс, из пепела?

Follow by Email