Mart Gorski (1946, Zaječar), do 1973 godine živeo u Beogradu, od tada na severnoameričkom kontinentu. ...
Na medjunarodnom književnom konkursu Zavetina, za nove rukopise, odabran je rukopis Waterloo Manifest – knjiga izabranih proza i eseja iz nešto obimnijeg rukopisa M. Gorskog. To izdanje je publikovano na kraju toga velikog književnog konkursa, koji je otkrio čitav niz novih književnih imena. Može se preuzeti bez novčane nadoknade, kao elektronska knjiga, na internet adresi: http://sites.google.com/site/zavetineinfo/Home/dale/sve-o-konkursima-zavetina
Odlomak iz knjige na srpskom
* * *
(1975) Kao i uvek u slučajevima te vrste, iz tolike
savršenosti 1974-e moglo se naslutiti da to ne može
večito da traje.
1975. godina nije čestito ni počela (nisam proveo više
od dve njene nedelje na poslu) kad me Mr. Lewis
pozva u kancelariju i, zabrinutim glasom (tipa mezza
voce), saopšti mi vest o otpuštanju, da bi se, odmah
zatim, rasejano bacio u standardnu priču o suvišku
rada.
(Osećao se, naime, onoliko dugo neprijatno koliko je
jednom poštenom čoveku potrebno da se dovede u
sklad sa novim redom starih stvari, per Dio!).
Pomenuo je, doduše, nekakvu mogućnost o preseljenju
u O., gde se, prema njegovim rečima, veći deo
BNR-a i inače seli, ali više u smislu da nešto utvrdi
nego da sa nečim menja to što jeste.
Pozdravim se s’ Don-om, Vick-om i Garry-jem (Ryan
je već bio otišao, završivši “praksu”), ne zaboravim da
onom Madjaru (g. Hunjadiju) pomenem kako mi se
svidela njegova ideja o nastavku školovanja ali, kako
je bio Januar (još je dugo do Septembra bilo), trebalo
je naći posao i živeti od njega.
(R. je pohadjala celodnevnu školu za učenje jezika i za
to bila simbolično plaćena).
Drugi posao sam našao preko agencije “J. &
Associates” (kancelarija im je bila na uglu ulica Egl. &
Youn.); igrom slučaja (bljeskom starog traga) i on se
nalazio u B. (Bramalea).
“P. X-Ray” - tako se zvalo to preduzeće; čudna
skupina ljudi [šarena gomila osobenjaka: izvestan
Romanski tip (Morris) bio je koliko šef toliko Katica
za sve (užurban jedan i, nadasve, naprasit čovek),
Induski karakter (Lal) glavni inženjer - budući Sik, taj
nije skidao turban sa glave, što mu nije smetalo da, i
s’ njim, slaže kockice u elektronskom sklopu kom se
tog trenutka bio posvetio kao da na temenu nema
ništa osim, možda, malo šafranovskog nadahnuća,
gustoso] - za vreme ručka igrali bi neku kockarsku
igru (za čojanim stolom s’ obojenim sekcijama stakla),
za vreme posla ćutali bi i radili bez ropca: ni manje
ekspresivnosti ni veće jednoličnosti u ljudi, a opet, i to
je ušlo u fazu predvidjenu za to doba života [jer da
nije - ne bih je se sada tako lako (poput nagle besmrtnosti)
graciozno podsećao], dok je, tojest, ova trajala.
A trajala je šest meseci.
(Volenti non fit injuria).
Toliko mi je, naime, uzelo da se, najzad, rešim duga
puta u B. (i nazad), našavši posao u preduzeću “A.”, te
davši otkaz u “Picker”-u.
Upravo nekako u to vreme posetila nas je moja majka
- leto 1975. godine proveli smo sa njom.
(Pomišljajući kako sam, sada, čitavu deceniju stariji od
nje tada, ne verujem da se osećala kao devojčica, ali se
sa solidnom izvesnošću može predpostaviti da je, ako
ništa drugo, mnogu sumnju stavljala na stranu dok joj
ne bi istekao rok).
Išli smo [R., ja i V. (mama)] i tamo i ovamo, pričali i o
ovom i onom, razgledali i to i ovo [sećam se da smo
nekoliko puta odlazili na uličnu pijacu – K. Market -
u povratku smo uvek sedali na neku vrstu ivičnjaka
oko jedne male ali jarko obojene škole, pojeli pecivo i
popili sok (viribus unitis: odmorili se deset minuta),
zatim se dizali i, pre sporo nego u žurbi, odlazili u
pravcu za koji se ne bi moglo reći da nije pokazivao
dovoljno elemenata za tako shvaćen dan, viridarium],
tako da smo, kako se leto bližilo kraju i pod nebom se
sve više osećala zemlja, na kraju od svega toga
napravili zbirku sezonskih rešenja - posadivši ih da
rode na jesen (da se obistine kada je najteže, bianco).
Na kraju krajeva, od Maja do Septembra ni manje
stvari ne prolaze bez pristojnog rezultata, zašto se
čuditi zgodnoj epizodi s’ ispunjenim letom?
Ali kako, s’ druge strane, svaki putnik ima tačku
preokreta (nakon koje isto ide, ali sad početku), čak ni
dobre slike kakvog bajnog puta ne mogu da izbegnu
uokviravanje čvrsto istesanim ramom (kao ni knjige
Bücherschrank-om).
Tako i moja majka: u Maju je došla, u Septembru
otišla - da bi zatim umrla.
Ista ta knjiga, neznatno proširena, dve godine kasnije, prevedena na engleski, publikuje se na jednom od sajtova ZAVETINA u razvoju, koji afirmiše prevode dela srpskih pisaca na svetske jezike, i svetskih pisaca na srpski ili hrvatski jezik.
Videti više:
Нема коментара:
Постави коментар