УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Translate

петак, 04. мај 2012.

ЗЛАТНО ДОБА ЗРЕЛЕ ЛИРИКЕ / Мирослав Тодоровић


М. Тодоровић, у близини цркве Св. Ахилија

Над рукописом збирке песама Мирослава Димитријевића Златно доба
___________________ 
Синтагма Златно доба  бремените симболике и семантике насловљава песничку збирку чија лирика је дестилисана до најчистије суштине. У четири циклуса Наглавачке и наопачке, Душе С Христом се верише, Мречка народ и Песме без глагола веран уклетости певања песник претаче у сликовиту поезију виђење света, живoта, трајања и постојања, па и саме поезије.   Знане истине песник умствено надопуњује сопственим песничким дахом, и духом, симболичке и метафоричке ознаке  изражава стиховима есенцијалне садржајности. „Наглавачке и наопачке“ указује на  вековите теме чији фон је људска, земаљска,  судбина, а „Истина је као игла четинара / вечно без конца шије и опара“. Метафизичка усудност  је у свему, она струји кроз ову поезију, а песник  својим гласом из гласа мнозине древно устројство живота  казује стиховима кроз чије изговорене речи и неизговорљиво  омогућује  расчитавање садржајних слојева и асоцијативних призива. Да ли је „Наглавачке и наопачке“ стварна  слика, призор у којем се налазимо, и коју песник кроз визуру Златног доба види, или  је стварна она  друга која је песника  подстакла  да кроз  ауторефлексивно промишљање одгонетне реалност виђеног. И живљеног. О томе и прича Чуанг Цуа (4 века пре Христа) коју асоцијација песниковог наслова призива:
„Како могу знати да ли се мртви можда не кају што су се некада грчевито држали живота ? Они који сањају о јади и тузи буде се да суделују у лову. Док сањају не знају да сањају. Неки ће чак тумачити и сам сан који сањају. А тек кад се пробуде виде да је то био сан. Будале мисле да су сада будне и уображавају да знају да ли су прави принчеви или сељаци. Конфучије и ти, обојица сте снови, а ја, који вам кажем да сте снови – ни ја сâм  нисам ништа друго него сан.
Један пут сам ја, Чуанг Цу, сањао да сам лептир, да лепршам тамо-амо онако као што то чине лептири, у машти био сам свестан само тога да сам лептир, а пошто сам несвестан своје људске индивидуалности. Изненада се пробудих и ево где лежим поново као ја. И сада више не знам да ли сам ја човек који је сањао да је био лептир, или сам сада лептир који сања да је човек.“ У песми „Зашто иду у гробље“ песник  стихом „Јер мисли да живи – а снива“ сублимира  те вечне запитаности о постојаности  које надахњују  религију и филозофију кроз времена...
Пева се, резимира, фабулира, у своје певање и мишљење уноси лична искуства  и сазнања  са одјецима прошлости. Индивидуални дух обједињује теме тако да вечита шитања уметности исказује кроз сопствену Реч и живот.  Песме: Цар наглавачке, Царица наопачке...сижејно песнички тематизује теме које симболиком исказују односе (владара и поданика) са алегоријским дискурсом певања чија поента указује на бит ових тема. Песникова онеобичења  реалних основа (садржаја) песме, на начин, како је то Ремизов забележио да се реалност ствара уметношћу доприносе  атмосфери и духу ове поезије. Јер, повезујући данашње слике и давнашње призоре у песми „Нојева шала“
наративни токови ће се слити у слојевиту песму, садржајну са речитим алузијама кроз чија именовања песник  оквире  иронијски испуњава саркастичним сликама ововремене  митологије. Успостављен је лук са древним потопом, тематско клатно повезује времена, песник мотри и твори  стихове дубинског континуитета,  метафорише и боји  бритком сатиром чија универзалност се кроз ову поезију исказује у пуном сјају и садржају  певања. О томе  и песма Будилник:

Низ калдрму док магарац хита
Као сат звоне његова копита

Градом иде жива сахат кула
Одбројава дане до расула


Цела варош разуме ту причу
У коју се све легенде стичу

Крај магарца два носача ходе
Носе самар зоб и аков воде

Међу уши на главу му светлу
Ставили су кресту као петлу:

Па његов ров са ТеВе екрана
Најављује ново светло дана

Склони мудре речи са уснице:
Помислиће да си из луднице

Ради тако као сви што чине:
Скини шешир док магарац мине

Срећном свету у сан не ускачи:
Кад те боли не певај већ – њачи

Тема је знана,  алузија јасна, хуморно и иронијско испуњава атмосферу песме, у  Димитријевићевим стиховима она носи и обележја овог времена, јер ...ров са ТеВе екрана је више од песничког описа  док цела песма предочава поетику личног исказа у којој се  ова тема витализује,  и ововремује. С друге стране она је својeврсно наслеђе коју песници својим песничким духом одржавају.... Смислено песник Мирослав Димитријевић знане теме допуњује личном филозофијом и садржајима које у опеваном исказују и осмишњавају дубље и универзалније поруке. А те поруке изражава стиховима, резимирајућим поентама, у којима је песниково певање и порука златног доба  сумирано у васколикости  завршне песме Епитаф:

Гробна трава
Гробно цвеће
И епитаф
Покојника:

„Од живога
Људског тела
Нигде лепшег
Споменика“




                                                                                                                  Мирослав Тодоровић

Нема коментара:

Постави коментар

Follow by Email