Капија Звижда: Из ПЕШЧАНА КЊИГА ДРВЕНЕ МАРИЈЕ / Бела Тукадруз (Призор митски; прозор у заборав)

ПЕТА КАПИЈА. - Главно питање - Срби, да ли ви уопште знате ко сте? > БАНДЕРА | мрежа РА > Посвећено обнови, бесмртности живота,и ономе што га - као богомољка мужјака - гута, за време парења (Отворен позив на сарадњу сродних душа!) - Скупљање српских речи које садрже слог РА, њихово оживљавање, разумевање,чување, тумачење. Први кораци према једном неисцрпном извору, архиву, идентитету Срба који је неуништив

Ко

(Отворен позив на сарадњу сродних душа!) КО ИМА ПРИСТУП веб-сајтовима и заштићеним, нејавним, локацијама Портала Великих претеча | Сазвежђа З, почев од 17. марта 2019? Власник, уредници, поједини сарадници и пријатељи. Добротвори.Претплатници. Потврђени, примљени чланови Новог Друштва.... | Ауторска права © Мирослав Лукић и синови, 2001. Нека права су задржана.

понедељак, 15. август 2011.

Из ПЕШЧАНА КЊИГА ДРВЕНЕ МАРИЈЕ / Бела Тукадруз (Призор митски; прозор у заборав)

>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>

Ујутру ме салећу

У подне

Увече

Чешљем за конопље се браним...

Векови ме држе

својим ђемом, уздом.

Одавде до Стамбола,

од Стамбола довде

исто камење гризем,

исте приче слушам,

дреновим чешљем

ме чешљају...

>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)

ЛАЖ МЕЂУ СРБИМА

ЛАЖ МЕЂУ СРБИМА

Лажац и скупац ласно се нагоде. Ваљда да за то што лажац много обриче само да би излагао, а скупац се на више лакоми?

Лаже и кад се Богу моли.

Лажи су господске ствари.

Лаж се пређе прими него истина.

Лаж чуо лаж казао! Како сам чуо тако и казујем.

Лазо лаже, а Мато маже. Један лаже а други полагује.

Лакомац и лажљивац одмах се погоде.

Лажи мажи па се крухом храни.*

ДЕЛА ВУКА КАРАЏИЋ: Српске народне пословице. - Просвета – Београд, 1969. - стр.166.

* Из Пословица које је Вук накнадно унео у свој примерак „СРПСКИХ НАРОДНИХ ПОСЛОВИЦА — исто изд., стр, 327

Како и зашто постати члан Новог Друштва?

Како и зашто постати члан Новог Друштва у оснивању? Поразмислите добро, пре него што одлучите да се учланите у ово Ново Друштво!! .. Оснивање Друштва СУЗ – ДИБИДрУС, удружења, које би, на известан начин наставило путем неправедно заборављеног Друштва „Суз“ (основао га професор универзитетаа Мика Петровић, познатији под надимком Алас; угашено пре више од шест деценија игром судбине), али које би у суштини било ново друштво, ново удружење, вредно је труда. Ту идеју су покренуле Заветине, које већ годинама ОВИДЉАВАЈУ своја плодна искуства сарадње са писцима, уметницима, читаоцима, добротворима. Ново Друштво не би окупљало само писце, сликаре, уметнике, музичаре, и друге, већ и обичне људе, пријатеље, све оне који то желе и који би прихватају чин обнове уопште и драгоцен српски обичај Моба. . Заветине би, наравно, у свему томе помогле. Колико могу. У ово Ново Друштво могу се пријављивати, овде, прави и стварни, блиски и далеки, пријатељи „Заветина“, Срби пре свега, али и српски пријатељи и зналци српског језика, без обзира на своју боју коже, верска и политичка, и естетска убеђења. За разлику од Групе ЗАВЕТИНЕ:Запис, где су чланови примани, не само на основу једног свог талента, већ зато што су имали још неколико, чланови Новог Друштва могу бити сви добри и заинтересовани људи широм планете. Да бисмо направили Регистар свих пријатеља, који ће остати тајна чланова и Заветина заувек, молимо, када се пријављујете, да напишете своја права имена, и надимак, ако га имате, и праву кућну адресу, као и електронску. Оно што можемо да обећамо пријатељима, то је: да ћемо им слати (без надоканде сваки нови број дигиталног издања књижевног часописа Заветине+), као и – најмање једном годишње – поклон „Заветина“ – књиге и часописе… Исто тако, могли бисмо да оснујемо и једно Коло (круг визионара), које би временом заиграло своју концентричну игру широм планете. Нисмо далеко, чини ми се, и од једног Култа визионара?Можда бисмо могли, временом, да организујемо, у Србији, на Балкану, али и на другим тачкама Земљине кугле, сусрете Новог Друштва СУЗ – Дибидус, макар једном у три године?….. Пишите нам шта мислите о свему томе… Публиковаћемо најбоље иницијативе...(М. Л.) У случају недоумица обратити се Уреднику Заветина

САЧУВАНИ ФРАГМЕНТИ ЈИК

ЛеЗ 0007797 Повод / Бела Тукадруз. -На салаш у Шибовима (Тине Милосава Ковача) одлазио сам са његовим старијим унуком ( Војом Тињетом, годину дана старјим од мене – преминуо недавно - овај текст је започет у четвртак 23. априла 1998. године, око 4 поподне – пре шеснаест година! Нашао сам га у једној од бележница током прошлог лета и не знам зашто га вучем са собом? Можда ћу схватити кад се приближим крају тога текста?

* *

Написано поводом ПЕСМЕ О БЕЛОЈ ВРАНИ, пок. Петра Јевтовића Можда је овај, сада пок. песник имао душу беле вране? Своју је можда изгубио и тако је сачувао ( у песми Марш костура он вели : "Тешко је у овој мраморној магли, / преживети нерасцепљен и до јутра" , и та два стиха на најкраћи могући начин изражавају његову песничку и судбинску позицију). Јевтовић је старински песник; таквих је све ређе; старински песник који живи у модерним временима. Подсетио ме је на белу врану и на нешто што припада миту мог дечаштва и младости, на нешто чега више нема.
Никада више не видех, понављам, ону белу врану из дечаштва, и није тешко претпоставити како се морао окончати тај птичији окршај иза седам брегова. ЛеЗ 0004858

* *

Што није за штампу, за пламен је

"Лепо си све то смислио, боже..." Један од поднаслова овог документарног филма о животу и уметности Белатукадруза, песника припадника Друштва Пустињских лисица, гласи: "Лепо си све то смислио, боже..." Поднаслов је ироничан. Захваљујући овом филму, један београдски мачор, ће постати јунак филма, врло познат... Прави " јунаци" овог документарца су фатаморгане, пепео, Заветине и химере, поетика којој је пут у поезији утро Сандрар... Отпремљено је 08.08.2010. ЛеЗ 0007724

ВАМПИРИ МЕЂУ НАМА - ДОМАЋИ ВАМПИРИ

ДОМАЋИ ВАМПИРИ. - Вампири у народним пословицама Опште је познато да се Вук Стефановић Караџић готово целог свог живота бавио скупљањем народних пословица. Међу њима нашле су се и оне о вампирима: Црвен као вампир; Лети као вједогоња; Дабогда се не могао распасти у гробу! Домаћи вампири Арнаут Павле Арнаут Павле (у западној литератури познат као Арнолд Паоле) био је српски хајдук за којег се верује да је после смрти постао вампир. Сматра се да његово име „Арнаут“ означава његову војну службу у османлијској војсци, јер су хришћанске најамнике у турској војсци тада називали „арнаутима“. Вративши се, почетком 1725. године у родно село Медвеђу (по неким изворима у Мадрејгу у Мађарској), у близини Свилајнца, купивши нешто земље и оженивши се комшијином ћерком, Арнаут Павле је често знао да приповеда како се у Касовији сукобио са вампиром. Успео је да се одбрани тако што је појео извесну количину земље из вампировог гроба и истрљао се његовом крвљу, не знајући да је тиме и сам постао вампир. Кад је крајем 1725. (или 1727. године) Павле умро, сахрањен је на месном гробљу. Након његове смрти (по неким изворима тек након 20-30 година) мештани су виђали Павла како ноћу лута селом и тврдили како их посећује и дави. Због све чешћих притужби, аустријска војна управа у Београду послала је званичну комисију: комесара Јоханеса Фликингера, Бутенера и Ј.Х. фон Линденфелса, војне лекаре Исака Зигела и Јохана Фридриха Баумгертнера и једног свештеника, који су уз присуство месних старешина, отворили гробове умрлих и ексхумирали њихова тела. Нашли су да тела мртваца нису иструлила, да су им коса и нокти порасли, а да им из уста, носа и ушију цури свежа крв. Локалним Циганима наређено је да лешевима пробију колац кроз срце и одсеку им главе, а потом их спале. Опширан извештај који је Јоханес Фликингер послао у Беч и у којем је покушао да објасни поменута дешавања, објављен је у више новина у Европи и изазвао дугогодишњу дискусију о вампирима. Петар Благојевић Петар Благојевић (у аустријским изворима Петер Плогојоwитз) живео је крајем XВИИ, почетком XВИИИ века у селу Кисилова (вероватно данашње Кисиљево код Пожаревца). У то време северна и централна Србија улазиле су у састав аустријског царства (од 1718. до 1739. године). Након Благојевићеве смрти 1725. године многи из његовог села почели су, после кратке и загонетне болести, да умиру. Мештани су на самрти тврдили како им се умрли Благојевић у ноћи приказивао и давио их. Његова супруга побегла је непосредно после тих чудних збивања изјавивши да јој је у сну дошао мртав муж тражећи опанке.[1] Кад је отворен Петров гроб откривено је да му тело није иструлило, а на уснама је пронађена свежа крв. Мештани су пробили колац кроз његово срце и спалили тело. Одговорни службеник аустријске управе нерадо је допустио поступак о којем је известио надлежне власти, али је пристао због страха мештана да цело село буде уништено од вампира. ЛеЗ 0007711 Видети опширније: Вампири међу нама

Јабуке / Др Неђо Јошић

... Описи појединих сорти јабука посебно су опсежни и детаљни у прозним делима српских писаца, нарочито од епохе реализма наовамо. Као илустрацију навео бих кратак извод из приповетке Јанка Веселиновића о једној јабуци: Ето видиш ову јабуку! Калем сам добио од једног Турчина... Кад је загризеш, замиришу ти уста на липов цвет и у дугу дану миришу (Ј. Веселиновић, Српски писци, Целокупна дела, књ. IX), или Андрићево запажање о јабуци сенабији: Пред фила [слона] су сада почели по сокацима да избацују јабуке... лепе, крупне сенабије („Травничка хроника“). Неке врсте јабука, додуше сасвим ретко, помињу се и раније, нпр. у народним песмама: У Богдана девет винограда, | А десета видовка јабука.Најобимнија колекција имена наших јабука садржана је у чувеној песми за децу „Ево јабука!“ Њен аутор је песник Војислав Илић Млађи (1877–1944), а овде бих да цитирам једну њену строфу: Илињаче, медењаче, ивањаче и зимњаче, / петроваче, видоваче, симковаче и тикваче,/ колајначе, просењаче, тањираче, градињаче, / оврљаче, котрљаче, и слаткаче и ребраче, / мирисавке и ресавке!
Већ и наведени штури преглед назива наших аутохтоних калемљених јабука показује да је наш народ био веома инвентиван у њиховом именовању. У творби имена најчешће је полазио од важнијих обележја воћног плода. Користио је именичке: брашњара, кождека, мирисавка,љубачина, и придевске основе: жутица, зеленика, крупнаја, мекача, а глаголске основе посве ретко: звечаљка. Посезао је за различитим видовима мотивисаности – непосредним: криваја, миришљавка, шарунка, и посредним или фигуративним: лимуника, рузмаринка, циганчица. Системски карактер у именовању српских јабука има семантика боје, облика, величине, укуса, мириса, структуре плода и времена зрења. Друге особине воћнога плода ретко су се рефлектовале.
Као илустрацију навео бих јабуке именоване према белегу налик на ожиљак: ожиљчавица (Славонија) и јелива (Ужице). У значењском погледу, именом се изражава само једна особина воћнога плода, каткад посве маргинална, док бројне друге особине чине део колективнога памћења дате средине. Колективну представу о јабуци званој јелива, Б. Павловић (сакупљач лексике из ужичког краја) изразио је на посве суптилан начин: Јелива, име [румене] јабуке... на којој је с једне стране као кончић танка бразда, те изгледа да је јабука расечена.
Царском имену прилична је царска јабука, краљу краљевка или краљевчица, попу попадика, али у именослову воћака код Срба заступљени су и неки „смешни“ називи, нпр. разбигуз (крушка, Славонија) или пртабоњка (јабука, Црна Гора). Сведочећи о творбеној и семантичкој ширини српске народне воћарске терминологије и они, обједињени с „финим називима“, одређују и оштрије профилишу његов лексички идентитет.
Институт за српски језик САНУ

ЛеЗ 0008365