ЦРТЕ И РЕЗЕ

КОНТИНУИТЕТ ПИСМА НА БАЛКАНУ  /  Далибор Дрекић
Причу о континуитету писма на овим просторима од праисторије до данашњих дана можда је најбоље почети речима Црнорисца Храбра да Словени пре Ћирила нису имали писмо, већ „цртама и резама чтеху и гатаху“. „Цртама и резама“ је сасвим адекватан опис писма које не умемо да читамо, било да се ради о рунама, рабошу, хијероглифима или другим нама нејасним знаковима.

Познати су нам бројни примери неразумљивог писма на нашим просторима, од винчанског, преко етрурског, до рабоша, стећака и „словаша“ са магијским формулама. Ако их именујемо, онда је то најчешће назив према римској подели провинција на трачанске, дачанске, илирске…
без настојања да их синхронизујемо и пронаћемо нит континуитета.

Манастир Шудиково

Иако је проф. Радивоје Пешић осамдесетих година 20. века реконструисао серију знакова са натписа праисторијске Винче и тако поставио темеље за тражење континуитета од најстаријег светског писма до данас, српска наука још увек није учинила корак померања од Ћирила и Методија. Споменици од изузетног значаја леже међу смећем, незаштићени, заборављени и препуштени савести појединаца, као и све вредно у овим нашим несрећним државама.

МАНАСТИР ШУДИКОВО
Једна од коцкица у мозаику потенцијалног континуитета писма на Балкану је натпис пронађен код манастира Шудиково, који се налази на десној обали Лима, на почетку Тифранске клисуре, два километра од Берана.

Претпоставља се да је име „Шудиково“ добио према седишту суда, с обзиром на то да је до 1738. године, док га Турци нису спалили, служио и као саборна црква, поред које се налазио и црквени суд са седиштем судика – судије, што показују и чињенице из његове тадашње топономије. Не зна се тачно када је манастир основан, а први његов помен је у 16. веку.

Манастир Шудиково, епархија Будимљанско-никшићка

Током 16. и 17. века Шудиково има вишеструко значајну улогу као духовни просветни и културни центар са живом учитељском, преписивачком, иконописачком, фрескописачком, и медицинском школом. За то време у њему настају бројне значајне рукописне књиге, мећу којима је најстарија „Светоотачки зборник“, који се данас налази у манастиру Свете Тројице у Пљевљима

У близини Шудикова налази се извор „Свето врело“, који се повремено појављује и нестаје током дана, а користио се као својеврсно лечилиште за слепе, лепрозне, умоболне и нероткиње. Према предању, на овом извору се излечио ослепљени краљ Стефан Дечански.

Манастир је у прошлости био одступница и склониште свештенству будимљанске митрополије услед честих упада Турака током 16. и 17. века. Могло му се прићи само из села Будимља, а са куле мотриље на Вишином кршу на другој обали Лима упозоравало се на долазак војске. Сва црквена блага тада су склањана у саму клисуру где су се налазиле испоснице скривене иза неприступачних подзиданих пећинских отвора.

Квадар

ШУДИКОВСКИ КВАДАР
Од разарања 1738. године манастир је био заборављен све до 1923. када је професор беранске гимназије Душан В. Вуксан почео са откопавањем његових рушевина. Том приликом десно од врата која воде из припрате у цркву пронађен је узидан камен „с неким чудним натписима и шарама“ исписаним на његове четири стране.

       = преузето, видети обавезно више