Музеј Заветина (Мишљеновац)

Музеј Заветина (Мишљеновац)
ПРУГА ~ „железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац – Мишљеновац – Кучево – прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса

Укупно приказа странице

Translate

Ко

Ко
КО ИМА ПРИСТУП веб-сајтовима и заштићеним, нејавним, локацијама Портала Великих претеча | Сазвежђа З, почев од 17. марта 2019? Власник, уредници, поједини сарадници и пријатељи. Добротвори.Претплатници. Потврђени, примљени чланови Новог Друштва.... За све остале - приступ није дозвољен. Као утеха, за понеке од оних којима је "Сазвежђе Заветина" остало у лепој успомени, власник је допустио (до краја текуће године) слободан приступ једном мањем броју веб-сајтова уз подршку GOOGLa. - Ова одлука је неопозива. Молимо вас да нам не пишете и не тражите дозволе. Видети више | Уредник Заветина | Ауторска права © Мирослав Лукић и синови, 2001. Нека права су задржана.

Претражи овај блог

Како и зашто постати члан Новог Друштва?

Како и  зашто постати члан Новог Друштва?
Како и зашто постати члан Новог Друштва у оснивању? Поразмислите добро, пре него што одлучите да се учланите у ово Ново Друштво!! .. Оснивање Друштва СУЗ – ДИБИДрУС, удружења, које би, на известан начин наставило путем неправедно заборављеног Друштва „Суз“ (основао га професор универзитетаа Мика Петровић, познатији под надимком Алас; угашено пре више од шест деценија игром судбине), али које би у суштини било ново друштво, ново удружење, вредно је труда. Ту идеју су покренуле Заветине, које већ годинама ОВИДЉАВАЈУ своја плодна искуства сарадње са писцима, уметницима, читаоцима, добротворима. Ново Друштво не би окупљало само писце, сликаре, уметнике, музичаре, и друге, већ и обичне људе, пријатеље, све оне који то желе и који би прихватају чин обнове уопште и драгоцен српски обичај Моба. . Заветине би, наравно, у свему томе помогле. Колико могу. У ово Ново Друштво могу се пријављивати, овде, прави и стварни, блиски и далеки, пријатељи „Заветина“, Срби пре свега, али и српски пријатељи и зналци српског језика, без обзира на своју боју коже, верска и политичка, и естетска убеђења. За разлику од Групе ЗАВЕТИНЕ:Запис, где су чланови примани, не само на основу једног свог талента, већ зато што су имали још неколико, чланови Новог Друштва могу бити сви добри и заинтересовани људи широм планете. Да бисмо направили Регистар свих пријатеља, који ће остати тајна чланова и Заветина заувек, молимо, када се пријављујете, да напишете своја права имена, и надимак, ако га имате, и праву кућну адресу, као и електронску. Оно што можемо да обећамо пријатељима, то је: да ћемо им слати (без надоканде сваки нови број дигиталног издања књижевног часописа Заветине+), као и – најмање једном годишње – поклон „Заветина“ – књиге и часописе… Исто тако, могли бисмо да оснујемо и једно Коло (круг визионара), које би временом заиграло своју концентричну игру широм планете. Нисмо далеко, чини ми се, и од једног Култа визионара?Можда бисмо могли, временом, да организујемо, у Србији, на Балкану, али и на другим тачкама Земљине кугле, сусрете Новог Друштва СУЗ – Дибидус, макар једном у три године?….. Пишите нам шта мислите о свему томе… Публиковаћемо најбоље иницијативе...(М. Л.) У случају недоумица обратити се Уреднику Заветина

уторак, 25. октобар 2016.

ЦРТЕ И РЕЗЕ


КОНТИНУИТЕТ ПИСМА НА БАЛКАНУ  /  Далибор Дрекић
Причу о континуитету писма на овим просторима од праисторије до данашњих дана можда је најбоље почети речима Црнорисца Храбра да Словени пре Ћирила нису имали писмо, већ „цртама и резама чтеху и гатаху“. „Цртама и резама“ је сасвим адекватан опис писма које не умемо да читамо, било да се ради о рунама, рабошу, хијероглифима или другим нама нејасним знаковима.
Познати су нам бројни примери неразумљивог писма на нашим просторима, од винчанског, преко етрурског, до рабоша, стећака и „словаша“ са магијским формулама. Ако их именујемо, онда је то најчешће назив према римској подели провинција на трачанске, дачанске, илирске…
без настојања да их синхронизујемо и пронаћемо нит континуитета.
Манастир Шудиково
Манастир Шудиково
Иако је проф. Радивоје Пешић осамдесетих година 20. века реконструисао серију знакова са натписа праисторијске Винче и тако поставио темеље за тражење континуитета од најстаријег светског писма до данас, српска наука још увек није учинила корак померања од Ћирила и Методија. Споменици од изузетног значаја леже међу смећем, незаштићени, заборављени и препуштени савести појединаца, као и све вредно у овим нашим несрећним државама.
МАНАСТИР ШУДИКОВО
Једна од коцкица у мозаику потенцијалног континуитета писма на Балкану је натпис пронађен код манастира Шудиково, који се налази на десној обали Лима, на почетку Тифранске клисуре, два километра од Берана.
Претпоставља се да је име „Шудиково“ добио према седишту суда, с обзиром на то да је до 1738. године, док га Турци нису спалили, служио и као саборна црква, поред које се налазио и црквени суд са седиштем судика – судије, што показују и чињенице из његове тадашње топономије. Не зна се тачно када је манастир основан, а први његов помен је у 16. веку.
Манастир Шудиково
Манастир Шудиково, епархија Будимљанско-никшићка
Током 16. и 17. века Шудиково има вишеструко значајну улогу као духовни просветни и културни центар са живом учитељском, преписивачком, иконописачком, фрескописачком, и медицинском школом. За то време у њему настају бројне значајне рукописне књиге, мећу којима је најстарија „Светоотачки зборник“, који се данас налази у манастиру Свете Тројице у Пљевљима
У близини Шудикова налази се извор „Свето врело“, који се повремено појављује и нестаје током дана, а користио се као својеврсно лечилиште за слепе, лепрозне, умоболне и нероткиње. Према предању, на овом извору се излечио ослепљени краљ Стефан Дечански.
Манастир је у прошлости био одступница и склониште свештенству будимљанске митрополије услед честих упада Турака током 16. и 17. века. Могло му се прићи само из села Будимља, а са куле мотриље на Вишином кршу на другој обали Лима упозоравало се на долазак војске. Сва црквена блага тада су склањана у саму клисуру где су се налазиле испоснице скривене иза неприступачних подзиданих пећинских отвора.
kvadar
Квадар
ШУДИКОВСКИ КВАДАР
Од разарања 1738. године манастир је био заборављен све до 1923. када је професор беранске гимназије Душан В. Вуксан почео са откопавањем његових рушевина. Том приликом десно од врата која воде из припрате у цркву пронађен је узидан камен „с неким чудним натписима и шарама“ исписаним на његове четири стране.

       = преузето, видети обавезно више

Нема коментара:

Постави коментар

ВАМПИРИ МЕЂУ НАМА - ДОМАЋИ ВАМПИРИ

ВАМПИРИ МЕЂУ НАМА - ДОМАЋИ ВАМПИРИ
ДОМАЋИ ВАМПИРИ. - Вампири у народним пословицама Опште је познато да се Вук Стефановић Караџић готово целог свог живота бавио скупљањем народних пословица. Међу њима нашле су се и оне о вампирима: Црвен као вампир; Лети као вједогоња; Дабогда се не могао распасти у гробу! Домаћи вампири Арнаут Павле Арнаут Павле (у западној литератури познат као Арнолд Паоле) био је српски хајдук за којег се верује да је после смрти постао вампир. Сматра се да његово име „Арнаут“ означава његову војну службу у османлијској војсци, јер су хришћанске најамнике у турској војсци тада називали „арнаутима“. Вративши се, почетком 1725. године у родно село Медвеђу (по неким изворима у Мадрејгу у Мађарској), у близини Свилајнца, купивши нешто земље и оженивши се комшијином ћерком, Арнаут Павле је често знао да приповеда како се у Касовији сукобио са вампиром. Успео је да се одбрани тако што је појео извесну количину земље из вампировог гроба и истрљао се његовом крвљу, не знајући да је тиме и сам постао вампир. Кад је крајем 1725. (или 1727. године) Павле умро, сахрањен је на месном гробљу. Након његове смрти (по неким изворима тек након 20-30 година) мештани су виђали Павла како ноћу лута селом и тврдили како их посећује и дави. Због све чешћих притужби, аустријска војна управа у Београду послала је званичну комисију: комесара Јоханеса Фликингера, Бутенера и Ј.Х. фон Линденфелса, војне лекаре Исака Зигела и Јохана Фридриха Баумгертнера и једног свештеника, који су уз присуство месних старешина, отворили гробове умрлих и ексхумирали њихова тела. Нашли су да тела мртваца нису иструлила, да су им коса и нокти порасли, а да им из уста, носа и ушију цури свежа крв. Локалним Циганима наређено је да лешевима пробију колац кроз срце и одсеку им главе, а потом их спале. Опширан извештај који је Јоханес Фликингер послао у Беч и у којем је покушао да објасни поменута дешавања, објављен је у више новина у Европи и изазвао дугогодишњу дискусију о вампирима. Петар Благојевић Петар Благојевић (у аустријским изворима Петер Плогојоwитз) живео је крајем XВИИ, почетком XВИИИ века у селу Кисилова (вероватно данашње Кисиљево код Пожаревца). У то време северна и централна Србија улазиле су у састав аустријског царства (од 1718. до 1739. године). Након Благојевићеве смрти 1725. године многи из његовог села почели су, после кратке и загонетне болести, да умиру. Мештани су на самрти тврдили како им се умрли Благојевић у ноћи приказивао и давио их. Његова супруга побегла је непосредно после тих чудних збивања изјавивши да јој је у сну дошао мртав муж тражећи опанке.[1] Кад је отворен Петров гроб откривено је да му тело није иструлило, а на уснама је пронађена свежа крв. Мештани су пробили колац кроз његово срце и спалили тело. Одговорни службеник аустријске управе нерадо је допустио поступак о којем је известио надлежне власти, али је пристао због страха мештана да цело село буде уништено од вампира. ЛеЗ 0007711 Видети опширније: Вампири међу нама