Два морала / Светислав Стефановић

Два морала

Република, 10. 06. 1920.

                Када сам пре двадесет и више година први пут упознао г. М. Драшковића, био је он емигрант из Србије у коју се није смео вратити као оглашени противник тада постојећег стања. Г. Ст. Протић био је у то доба једна од жртава Преког суда, због атентата против постојећег стања. Па у чему се садашње постојеће стање тако битно на боље поправило, у чему је оно вредније и ваљаније од ранијег, да ти људи, који су онда били ватрени борци против постојећег стања данас су још много ватренији његови поборници и заступници? Баш сасвим противно је случај. Свуда у свету, па и код нас, постојеће се стање показало као преживело, негде је већ створено сасвим ново стање; а и тамо где ново није још створено оно је у стварању. Постојеће стање је данас у апсолутној декаденцији - и ти исти људи који су негда радили на његовом рушењу, када је оно имало у себи још доста животне моћи, раде данас на његовом одржању када се оно само собом неповратно руши.

                Ако се говори о разлозима, разлог за такав рад мора лежати само у моралу самих тих људи и самих партија. И он ту и лежи. морал њихов претрпео је измену: од морала народних слугу и бораца развио се (у) морал власника. Окусивши једном и више пута сласт владања, тешко је се одрећи. Чаробна реч власти чини чуда, и као највећи мађионичар она цело биће једног човека и целе странке промени у сасвим супротно.

                И још нешто. Кад г. г. Протић и Драшковић хоће да одрже постојеће стање
, док су га пре свима средствима хтели рушити, ту има још и један велики лични разлог: данас су они сами постали представници постојећег стања и држати оно значи за њих држати и чувати себе. Морал је тих људи и партија одржавати себе. Но да све странке и људи сем дужности спрам себе имају и обавезе према народу који заступају, то се заборавља. Морал власти заглушује дужност службе народу. Служба народу је добро средство да се дође до власти, онда је главно одржати њу и постојеће стање. И пошто су они постојеће стање и власт, то је и њихов морал морал постојећег стања и власти. Од радикалних и демократских реформатора постају брижљиви чувари постојећег стања. Цео менталитет људи и странака је измењен. Треба упоредити први устав Радикалне странке и последњи нацрт устава г. Ст. Протића, па опазити цели развој менталитета и морала бораца за народна права, до морала и менталитета власти и власника.

                Вишегодишња служба монархији ударила је свој неизгладиви печат на странке и људе. Демократима је одступање од принципа још лакше било, јер је њихов демократизам био стално прилично водњикав, недовољно одређен, сасвим недовољно одлучан, и остао лишен оног потеза херојства које је радикалима дала борба против једне насилничке монархије. На жалост, избледелост и једне и друге странке данас је општа и подједнака.

                Радикализам г. Ст. Протића и Радикалне странке састоји се данас само у радикалним мерама за одржање постојећег стања. То се одвише јасно показало при ђачким демонстрацијама на Цвети, и припрема за 1. мај. Демократизам г. М. Драшковића и бивших самосталаца, садашњих демократа, састоји се можда још само у демократском карактеру банака, о чему је некад г. Драшковић говорио у супрот Скерлићу и, ваљда, у демократском карактеру извозница, о којима би могао сада још стручније говорити.

                Отуда, не један од истински честитих демократски убеђених људи, и у Радикалној и у бившој Самосталној сада Демократској странци - осећа у каквој је лажној улози. Остати у странци значи одрећи се својих демократских убеђења. Остати веран својим демократским убеђењима и окренути леђа странкама, које су једном за свагда пречистиле са демократизмом, значи, на један парадоксалан начин, бити изложен у нашој јавности најнижим погрдама политичког ренегатства. Странке које су за љубав власти напустиле своја начела, оне су добре. Људи који за љубав својих начела напуштају такве странке, грде се и осуђују. То су два морална мерила, од којих је само једно добро и само једно поштено. А то, зацело, није оно чији је највиши императив: држ`те стање.

                Морал свих политичких бораца на свету, у свој људској историји, није никад био у одржању постојећег стања но у раду и градњи једног бољег стања. Цео људски прогрес почива на том раду. Одржати постојеће стање, то је увек била тежња свих власника, или кукавица, или шпекуланата. Радикална и Демократска странка то и сувише јасно показују. Цео смисао тих странака био је дотле и у томе док су радиле и биле против постојећег стања, а за једно радикално боље и демократскије. Данас, када се оне стављају као главна одбрана постојећег стања које није ни радикално добро ни демократско, оне су изгубиле цео свој смисао. Устати против њих и против постојећег стања то је најјаснија дужност свих истинских радикално и демократски убеђених синова нашег народа. А то убеђење довешће их брзо и неминовно у наше редове.

                Јер нема демократије без републике и нема прогреса без промене постојећег стања. Морал и ситем власти је прошао. Настао је морал и систем службе народу и кроз народ службе човечанству. Час је нових вредности, новог морала и новог стања, друкчијих и бољих од постојећих вредности, постојећег морала и постојећег стања.

             

=извор: Светислав Стефановић
СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА
ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ
(1899-1943)

Приредио  Предраг Пузић