Музеј Заветина (Мишљеновац)

Музеј Заветина (Мишљеновац)
ПРУГА ~ „железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац – Мишљеновац – Кучево – прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса

Укупно приказа странице

Translate

Ко

Ко
КО ИМА ПРИСТУП веб-сајтовима и заштићеним, нејавним, локацијама Портала Великих претеча | Сазвежђа З, почев од 17. марта 2019? Власник, уредници, поједини сарадници и пријатељи. Добротвори.Претплатници. Потврђени, примљени чланови Новог Друштва.... За све остале - приступ није дозвољен. Као утеха, за понеке од оних којима је "Сазвежђе Заветина" остало у лепој успомени, власник је допустио (до краја текуће године) слободан приступ једном мањем броју веб-сајтова уз подршку GOOGLa. - Ова одлука је неопозива. Молимо вас да нам не пишете и не тражите дозволе. Видети више | Уредник Заветина | Ауторска права © Мирослав Лукић и синови, 2001. Нека права су задржана.

Претражи овај блог

Како и зашто постати члан Новог Друштва?

Како и  зашто постати члан Новог Друштва?
Како и зашто постати члан Новог Друштва у оснивању? Поразмислите добро, пре него што одлучите да се учланите у ово Ново Друштво!! .. Оснивање Друштва СУЗ – ДИБИДрУС, удружења, које би, на известан начин наставило путем неправедно заборављеног Друштва „Суз“ (основао га професор универзитетаа Мика Петровић, познатији под надимком Алас; угашено пре више од шест деценија игром судбине), али које би у суштини било ново друштво, ново удружење, вредно је труда. Ту идеју су покренуле Заветине, које већ годинама ОВИДЉАВАЈУ своја плодна искуства сарадње са писцима, уметницима, читаоцима, добротворима. Ново Друштво не би окупљало само писце, сликаре, уметнике, музичаре, и друге, већ и обичне људе, пријатеље, све оне који то желе и који би прихватају чин обнове уопште и драгоцен српски обичај Моба. . Заветине би, наравно, у свему томе помогле. Колико могу. У ово Ново Друштво могу се пријављивати, овде, прави и стварни, блиски и далеки, пријатељи „Заветина“, Срби пре свега, али и српски пријатељи и зналци српског језика, без обзира на своју боју коже, верска и политичка, и естетска убеђења. За разлику од Групе ЗАВЕТИНЕ:Запис, где су чланови примани, не само на основу једног свог талента, већ зато што су имали још неколико, чланови Новог Друштва могу бити сви добри и заинтересовани људи широм планете. Да бисмо направили Регистар свих пријатеља, који ће остати тајна чланова и Заветина заувек, молимо, када се пријављујете, да напишете своја права имена, и надимак, ако га имате, и праву кућну адресу, као и електронску. Оно што можемо да обећамо пријатељима, то је: да ћемо им слати (без надоканде сваки нови број дигиталног издања књижевног часописа Заветине+), као и – најмање једном годишње – поклон „Заветина“ – књиге и часописе… Исто тако, могли бисмо да оснујемо и једно Коло (круг визионара), које би временом заиграло своју концентричну игру широм планете. Нисмо далеко, чини ми се, и од једног Култа визионара?Можда бисмо могли, временом, да организујемо, у Србији, на Балкану, али и на другим тачкама Земљине кугле, сусрете Новог Друштва СУЗ – Дибидус, макар једном у три године?….. Пишите нам шта мислите о свему томе… Публиковаћемо најбоље иницијативе...(М. Л.) У случају недоумица обратити се Уреднику Заветина

понедељак, 28. јун 2010.

Waterloo Manifest – knjiga izabranih proza i eseja iz nešto obimnijeg rukopisa M. Gorskog.



Mart Gorski (1946, Zaječar), do 1973 godine živeo u Beogradu, od tada na severnoameričkom kontinentu. ...
Na medjunarodnom književnom konkursu Zavetina, za nove rukopise, odabran je rukopis Waterloo Manifest – knjiga izabranih proza i eseja iz nešto obimnijeg rukopisa M. Gorskog.  To izdanje je publikovano na kraju toga velikog književnog konkursa, koji je otkrio čitav niz novih književnih imena. Može se preuzeti bez novčane nadoknade, kao elektronska knjiga, na internet adresi:  http://sites.google.com/site/zavetineinfo/Home/dale/sve-o-konkursima-zavetina


Odlomak iz knjige na srpskom
* * *
(1975) Kao i uvek u slučajevima te vrste, iz tolike
savršenosti 1974-e moglo se naslutiti da to ne može
večito da traje.
1975. godina nije čestito ni počela (nisam proveo više
od dve njene nedelje na poslu) kad me Mr. Lewis
pozva u kancelariju i, zabrinutim glasom (tipa mezza
voce), saopšti mi vest o otpuštanju, da bi se, odmah
zatim, rasejano bacio u standardnu priču o suvišku
rada.
(Osećao se, naime, onoliko dugo neprijatno koliko je
jednom poštenom čoveku potrebno da se dovede u
sklad sa novim redom starih stvari, per Dio!).
Pomenuo je, doduše, nekakvu mogućnost o preseljenju
u O., gde se, prema njegovim rečima, veći deo
BNR-a i inače seli, ali više u smislu da nešto utvrdi
nego da sa nečim menja to što jeste.

Pozdravim se s’ Don-om, Vick-om i Garry-jem (Ryan
je već bio otišao, završivši “praksu”), ne zaboravim da
onom Madjaru (g. Hunjadiju) pomenem kako mi se
svidela njegova ideja o nastavku školovanja ali, kako
je bio Januar (još je dugo do Septembra bilo), trebalo
je naći posao i živeti od njega.
(R. je pohadjala celodnevnu školu za učenje jezika i za
to bila simbolično plaćena).
Drugi posao sam našao preko agencije “J. &
Associates” (kancelarija im je bila na uglu ulica Egl. &
Youn.); igrom slučaja (bljeskom starog traga) i on se
nalazio u B. (Bramalea).
“P. X-Ray” - tako se zvalo to preduzeće; čudna
skupina ljudi [šarena gomila osobenjaka: izvestan
Romanski tip (Morris) bio je koliko šef toliko Katica
za sve (užurban jedan i, nadasve, naprasit čovek),
Induski karakter (Lal) glavni inženjer - budući Sik, taj
nije skidao turban sa glave, što mu nije smetalo da, i
s’ njim, slaže kockice u elektronskom sklopu kom se
tog trenutka bio posvetio kao da na temenu nema
ništa osim, možda, malo šafranovskog nadahnuća,
gustoso] - za vreme ručka igrali bi neku kockarsku
igru (za čojanim stolom s’ obojenim sekcijama stakla),
za vreme posla ćutali bi i radili bez ropca: ni manje
ekspresivnosti ni veće jednoličnosti u ljudi, a opet, i to
je ušlo u fazu predvidjenu za to doba života [jer da
nije - ne bih je se sada tako lako (poput nagle besmrtnosti)
graciozno podsećao], dok je, tojest, ova trajala.
A trajala je šest meseci.
(Volenti non fit injuria).
Toliko mi je, naime, uzelo da se, najzad, rešim duga
puta u B. (i nazad), našavši posao u preduzeću “A.”, te
davši otkaz u “Picker”-u.
Upravo nekako u to vreme posetila nas je moja majka
- leto 1975. godine proveli smo sa njom.
(Pomišljajući kako sam, sada, čitavu deceniju stariji od
nje tada, ne verujem da se osećala kao devojčica, ali se
sa solidnom izvesnošću može predpostaviti da je, ako
ništa drugo, mnogu sumnju stavljala na stranu dok joj
ne bi istekao rok).
Išli smo [R., ja i V. (mama)] i tamo i ovamo, pričali i o
ovom i onom, razgledali i to i ovo [sećam se da smo
nekoliko puta odlazili na uličnu pijacu – K. Market -
u povratku smo uvek sedali na neku vrstu ivičnjaka
oko jedne male ali jarko obojene škole, pojeli pecivo i
popili sok (viribus unitis: odmorili se deset minuta),
zatim se dizali i, pre sporo nego u žurbi, odlazili u
pravcu za koji se ne bi moglo reći da nije pokazivao
dovoljno elemenata za tako shvaćen dan, viridarium],
tako da smo, kako se leto bližilo kraju i pod nebom se
sve više osećala zemlja, na kraju od svega toga
napravili zbirku sezonskih rešenja - posadivši ih da
rode na jesen (da se obistine kada je najteže, bianco).
Na kraju krajeva, od Maja do Septembra ni manje
stvari ne prolaze bez pristojnog rezultata, zašto se
čuditi zgodnoj epizodi s’ ispunjenim letom?
Ali kako, s’ druge strane, svaki putnik ima tačku
preokreta (nakon koje isto ide, ali sad početku), čak ni
dobre slike kakvog bajnog puta ne mogu da izbegnu
uokviravanje čvrsto istesanim ramom (kao ni knjige
Bücherschrank-om).
Tako i moja majka: u Maju je došla, u Septembru
otišla - da bi zatim umrla.

Ista ta knjiga, neznatno proširena, dve godine kasnije, prevedena na engleski, publikuje se na jednom od sajtova ZAVETINA u razvoju, koji afirmiše prevode dela srpskih pisaca na svetske jezike, i svetskih pisaca na srpski ili hrvatski jezik.

Videti više:

уторак, 15. јун 2010.

Колико се познајемо?

Колико познајемо Србију?  Мало? Много? Половично. Слабо.
Колико познајемо севроисточну Србију? Звижд? Пек? Млаву? Хомоље.
Неки делови Србије су обрасли лишајевима и маховином.
Наше познавање је сумњиво.
Много тога о Србији не знамо.
А и оно што знамо често није сигурно, поуздано знање. Сећања су често слепћовође.
Постоји једно село у Звижду, које се у новије време понајвише прочуло захваљујући писцима из овог вилајета - Лукићима.

Прозор магазе пок. Славка Глувог у М.

 Више слика из Мишљеновца и других места с-и Србије можете погледати на следећим линковима:

http://picasaweb.google.com/110775457852466964212/RajskeSlike?authkey=Gv1sRgCKefm4KR1eWWWw#

http://picasaweb.google.com/110775457852466964212/ZvizdPuzeviPosleKise?authkey=Gv1sRgCJ313bOluoLKOg#

http://picasaweb.google.com/110775457852466964212/13JunMlava10#

http://picasaweb.google.com/110775457852466964212/GrobljaMisljenovac3?locked=true#

http://picasaweb.google.com/110775457852466964212/Misljenovac2#

http://picasaweb.google.com/110775457852466964212/EVQGnG?authkey=Gv1sRgCKfZlaSom-GAiQE#

ВАМПИРИ МЕЂУ НАМА - ДОМАЋИ ВАМПИРИ

ВАМПИРИ МЕЂУ НАМА - ДОМАЋИ ВАМПИРИ
ДОМАЋИ ВАМПИРИ. - Вампири у народним пословицама Опште је познато да се Вук Стефановић Караџић готово целог свог живота бавио скупљањем народних пословица. Међу њима нашле су се и оне о вампирима: Црвен као вампир; Лети као вједогоња; Дабогда се не могао распасти у гробу! Домаћи вампири Арнаут Павле Арнаут Павле (у западној литератури познат као Арнолд Паоле) био је српски хајдук за којег се верује да је после смрти постао вампир. Сматра се да његово име „Арнаут“ означава његову војну службу у османлијској војсци, јер су хришћанске најамнике у турској војсци тада називали „арнаутима“. Вративши се, почетком 1725. године у родно село Медвеђу (по неким изворима у Мадрејгу у Мађарској), у близини Свилајнца, купивши нешто земље и оженивши се комшијином ћерком, Арнаут Павле је често знао да приповеда како се у Касовији сукобио са вампиром. Успео је да се одбрани тако што је појео извесну количину земље из вампировог гроба и истрљао се његовом крвљу, не знајући да је тиме и сам постао вампир. Кад је крајем 1725. (или 1727. године) Павле умро, сахрањен је на месном гробљу. Након његове смрти (по неким изворима тек након 20-30 година) мештани су виђали Павла како ноћу лута селом и тврдили како их посећује и дави. Због све чешћих притужби, аустријска војна управа у Београду послала је званичну комисију: комесара Јоханеса Фликингера, Бутенера и Ј.Х. фон Линденфелса, војне лекаре Исака Зигела и Јохана Фридриха Баумгертнера и једног свештеника, који су уз присуство месних старешина, отворили гробове умрлих и ексхумирали њихова тела. Нашли су да тела мртваца нису иструлила, да су им коса и нокти порасли, а да им из уста, носа и ушију цури свежа крв. Локалним Циганима наређено је да лешевима пробију колац кроз срце и одсеку им главе, а потом их спале. Опширан извештај који је Јоханес Фликингер послао у Беч и у којем је покушао да објасни поменута дешавања, објављен је у више новина у Европи и изазвао дугогодишњу дискусију о вампирима. Петар Благојевић Петар Благојевић (у аустријским изворима Петер Плогојоwитз) живео је крајем XВИИ, почетком XВИИИ века у селу Кисилова (вероватно данашње Кисиљево код Пожаревца). У то време северна и централна Србија улазиле су у састав аустријског царства (од 1718. до 1739. године). Након Благојевићеве смрти 1725. године многи из његовог села почели су, после кратке и загонетне болести, да умиру. Мештани су на самрти тврдили како им се умрли Благојевић у ноћи приказивао и давио их. Његова супруга побегла је непосредно после тих чудних збивања изјавивши да јој је у сну дошао мртав муж тражећи опанке.[1] Кад је отворен Петров гроб откривено је да му тело није иструлило, а на уснама је пронађена свежа крв. Мештани су пробили колац кроз његово срце и спалили тело. Одговорни службеник аустријске управе нерадо је допустио поступак о којем је известио надлежне власти, али је пристао због страха мештана да цело село буде уништено од вампира. ЛеЗ 0007711 Видети опширније: Вампири међу нама