Немамо пошту у нашем селу; а имали смо је пре век и по - Мезулану, коју су срушили пред Други светски рат; значи, десет година пре него што сам се родио.За време кнеза Александра Карађорђевића, Мишљеновац је био седиште великог среза — обухватао територију данашње три општине – великоградиштанске, голубачке и печке (или Звишке). Имали смо и пијац, али су лукави Рабровци преварили наше Мишљеновчане, и узели нам пијац. Након што је смењен кнез Александар Карађорђевић — син Карађорђев. Али ни Раброво се није овајдило, кроз деценије, па ни после победе партизана и шумаца... устанак пожаревачком крају дигнут је у Раброву, неки су погубили главе у тим несрећним временима, а многи су погинули и кад су немачке штуке бомбардовале вашар у Раброву на Краљев-дан (1941.), после успешног ослобођења Великог Градишта (заједничка акција четника и партизана овог краја).. Али се то заборавило, потиснуло, да је Мишљеновац био седиште једног великог среза. …Раброво је било неколико година седиште општине Кучево, али комитетлије су одлучиле да се седиште врати поново у Кучево...
Главна улица у нашем селу однедавно носи име српског цара Лазара (ми станујемо у њој), а главна улица у Раброву је Видовданска , ехеј, чини се када смо готово пропали, да можда многе ствари почињу да се враћају на своја места после сто и кусур година? ….
Овде је наступила виша сила – пауза у писању дужа од дана и по!… Није важан разлог. Најважније је да наставим тамо где сам застао, и да без врдања испричам оно што треба… Возећи се према суседном селу на велосипеду, видим, у неком дворишту на самом крају села – козе у дворишту. Гнездо роде на врху бандере. А неких стотинак метара изван села према Смрдану, гле, младунче срне покрај пута. Убрзам окретање педала, али, кад приђем ближе, видим – млада лисица. Погледамо се, прескочи она јарак, уђе у кукуруз, поново ме погледа и неста. У неком дворишту Мустапићана, крај друма, видим дестеак оваца, и пар коза, неке пасу, а јарац се попео на камару цигле и гледа возила и бициклисте, као да хоће да салутира!!! Више коза има у Мустапићу, кажу, него у Мишљеновцу. Вероватно више и виноградарских прасака, које наши Србовласи саде на ободима својих башта; саломиле са од сазрелих плодова. Видео сам њиве запарложене, прва класа, али густи чичак набујао два метра у висину!
Јуре крај мене возачи брзих возила; видим оне које ми долазе у сусрет, у свом ауту сами, за виоланом, а на лицу имају прњоку (маску). Маскирани. Преплашен је и поводљив овај народ. У Раброву, како сам видео, 90% посто житеља носи маске, а само ја и неки сељак што на улици продаје црни лук, пасуљ и парадајс – ништа. - Погледа он мене; не познајемо се; погледах и ја њега, и оте ми се – А ти знаш за најновији јадац?!
- Знам, рођени. Кад ме питају што не носим зобницу, ја им кажем: „Бре ја нисам коњ; коњи носе зобнице, а жене котарице!“ Они ме овако гледају и иду даље.
Сељачки резон, здрава памет. Такви су били и други сељаци, које сам ја запамтио, крај којих сам порастао. Оштроумни. Оштри на језику.
Може имати година, колико и наш покојни отац Михаило, око осамдесет и кусур; кад се осмехне, има све своје зубе, крупне. Не знам, како се зове; драго ми је дао сам га сусрео у чуо што је рекао. Такви ће преживети и умрети мирно, кад Бог каже.
Народ је посејао довољно, овде, кукуруза понајвише; неће бити гладан. Ни следеће зиме, ни, оних година, које долазе; захваљујући својој бризи за опстанак и својим рукама. Хвала Богу. А не оним хохштаплерима који су се намерачили да преузму улогу Бога.. Сељаци ће се опаметити и надам се, дај Боже да тако буде, да ратари преузму ствар у своје руке. Доста су нас зајебавали балкански чобани и чанколизи, и пробисвети. Мора да дође друго време: да се народ окрене оном од чега се живи…
После Велике Госпођа .2020.
ПС. - Бележим - оно што видим, и помислим: што помишљам возећи бицикл. Други су посали даме о овом превозном средству, са којега се види боље него из аута, кафане београдске, или фотеље извиканих, умишљених шкрабала. Које су неки Самозцанци убедили - како су велики писци (наши лукави монтањари)... Да наш сељњак је ГОСПОДИН, чак и акд је полуписмен, за те надуване лугтбалоне, пардон тзв. писце и осретдње фељтонисте по укусу Сороша и Сереша... Наш сељак има свој пут, а ове извикане и наметнуте будалетине, корачају неким несвојим стазама... туђим!
