Музеј Заветина (Мишљеновац)

Музеј Заветина (Мишљеновац)
ПРУГА ~ „железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац – Мишљеновац – Кучево – прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса

Укупно приказа странице

Translate

Ко

Ко
КО ИМА ПРИСТУП веб-сајтовима и заштићеним, нејавним, локацијама Портала Великих претеча | Сазвежђа З, почев од 17. марта 2019? Власник, уредници, поједини сарадници и пријатељи. Добротвори.Претплатници. Потврђени, примљени чланови Новог Друштва.... За све остале - приступ није дозвољен. Као утеха, за понеке од оних којима је "Сазвежђе Заветина" остало у лепој успомени, власник је допустио (до краја текуће године) слободан приступ једном мањем броју веб-сајтова уз подршку GOOGLa. - Ова одлука је неопозива. Молимо вас да нам не пишете и не тражите дозволе. Видети више | Уредник Заветина | Ауторска права © Мирослав Лукић и синови, 2001. Нека права су задржана.

Претражи овај блог

Како и зашто постати члан Новог Друштва?

Како и  зашто постати члан Новог Друштва?
Како и зашто постати члан Новог Друштва у оснивању? Поразмислите добро, пре него што одлучите да се учланите у ово Ново Друштво!! .. Оснивање Друштва СУЗ – ДИБИДрУС, удружења, које би, на известан начин наставило путем неправедно заборављеног Друштва „Суз“ (основао га професор универзитетаа Мика Петровић, познатији под надимком Алас; угашено пре више од шест деценија игром судбине), али које би у суштини било ново друштво, ново удружење, вредно је труда. Ту идеју су покренуле Заветине, које већ годинама ОВИДЉАВАЈУ своја плодна искуства сарадње са писцима, уметницима, читаоцима, добротворима. Ново Друштво не би окупљало само писце, сликаре, уметнике, музичаре, и друге, већ и обичне људе, пријатеље, све оне који то желе и који би прихватају чин обнове уопште и драгоцен српски обичај Моба. . Заветине би, наравно, у свему томе помогле. Колико могу. У ово Ново Друштво могу се пријављивати, овде, прави и стварни, блиски и далеки, пријатељи „Заветина“, Срби пре свега, али и српски пријатељи и зналци српског језика, без обзира на своју боју коже, верска и политичка, и естетска убеђења. За разлику од Групе ЗАВЕТИНЕ:Запис, где су чланови примани, не само на основу једног свог талента, већ зато што су имали још неколико, чланови Новог Друштва могу бити сви добри и заинтересовани људи широм планете. Да бисмо направили Регистар свих пријатеља, који ће остати тајна чланова и Заветина заувек, молимо, када се пријављујете, да напишете своја права имена, и надимак, ако га имате, и праву кућну адресу, као и електронску. Оно што можемо да обећамо пријатељима, то је: да ћемо им слати (без надоканде сваки нови број дигиталног издања књижевног часописа Заветине+), као и – најмање једном годишње – поклон „Заветина“ – књиге и часописе… Исто тако, могли бисмо да оснујемо и једно Коло (круг визионара), које би временом заиграло своју концентричну игру широм планете. Нисмо далеко, чини ми се, и од једног Култа визионара?Можда бисмо могли, временом, да организујемо, у Србији, на Балкану, али и на другим тачкама Земљине кугле, сусрете Новог Друштва СУЗ – Дибидус, макар једном у три године?….. Пишите нам шта мислите о свему томе… Публиковаћемо најбоље иницијативе...(М. Л.) У случају недоумица обратити се Уреднику Заветина

недеља, 30. август 2020.

Из "Бележницеједног бициклисте"

КРАЈЕМ АВГУСТА
...Не, нема ништа прече од тога да забележим. Онако како су ницале, однекуд надолазиле мисли; јутрос, док сам се возио на бициклу до суседног села. А нисам забележио -  прошао скоро читав дан... Малопре смо се вратили са нашег имања на брду, обраслог травуљином непокошеном.Сазрела је; само је зелено лишће младог багрема, оног коровског багрема, неквалитетног; лепог само кад цвета (ако година није кишна). Моји синови (дошли из Београда на неколико дана), истуширали се и, претпостављам легли. Ја ставио да се крчкају пурењаци (последњи које ћемо јести ове године . Кукуруз сазрева, постаје тврд… зрна…) и пошто је кућа велика, соба у којој спавам у кухиња су на два краја. Врата на својој соби не затварам ни кад спавам. Моја девојка је Грофица фон СамовањеВила самовила… Кад прођем преко прагова, они се огласе… И док пишем писма, која одлазе у невероватну даљину, велику даљину, на север и на југ, на запад, одједном прагови се оглашавју, као да чујем и неки глас… Не, то ми се само причињава. То нису духови; нисам их призивао. Још увек се дописујем и комуницирам са онима који су живи, ма где били, овде у Звижду. Или тамо, у близини Северног мора, или са неким знанцима који живе у Торонту, Америци. Повремено ми је писао и један песник руски, преводилац сонета, али – ућутао се. Откако је отишао да обиђе ћерке у Америци.. . Пустио сам да чесма напаја млади храст лужњак, и заборавио на то; малопре се сетио, искључио чесму. Храстић се напио као врба (оне попију и до 500 литара дневно, кажу ми моји локални псеудо научници, који су се усавршавали уз тзв. стручњаке са википедије). И видео сам лепе цветове вргова и дудука - али, када ће заметнути плод; хеј, данас је Велика Госпођа?!!
Немамо пошту у нашем селу; а имали смо је пре век и по - Мезулану, коју су срушили пред Други светски рат; значи, десет година пре него што сам се родио.За време кнеза Александра Карађорђевића, Мишљеновац је био седиште великог среза обухватао територију данашње три општине – великоградиштанске, голубачке и печке (или Звишке). Имали смо и пијац, али су лукави Рабровци преварили наше Мишљеновчане, и узели нам пијац. Након што је смењен кнез Александар Карађорђевић син Карађорђев. Али ни Раброво се није овајдило, кроз деценије, па ни после победе партизана и шумаца... устанак пожаревачком крају дигнут је у Раброву, неки су погубили главе у тим несрећним временима, а многи су погинули и кад су немачке штуке бомбардовале вашар у Раброву на Краљев-дан (1941.), после успешног ослобођења Великог Градишта (заједничка акција четника и партизана овог краја).. Али се то заборавило, потиснуло, да је Мишљеновац био седиште једног великог среза. …Раброво је било неколико година седиште општине Кучево, али комитетлије су одлучиле да се седиште врати поново у Кучево...
Главна улица у нашем селу однедавно носи име српског цара Лазара (ми станујемо у њој), а главна улица у Раброву је Видовданска , ехеј, чини се када смо готово пропали, да можда многе ствари почињу да се враћају на своја места после сто и кусур година? ….

Овде је наступила виша сила – пауза у писању дужа од дана и по!… Није важан разлог. Најважније је да наставим тамо где сам застао, и да без врдања испричам оно што треба… Возећи се према суседном селу на велосипеду, видим, у неком дворишту на самом крају села – козе у дворишту. Гнездо роде на врху бандере. А неких стотинак метара изван села према Смрдану, гле, младунче срне покрај пута. Убрзам окретање педала, али, кад приђем ближе, видим – млада лисица. Погледамо се, прескочи она јарак, уђе у кукуруз, поново ме погледа и неста. У неком дворишту Мустапићана, крај друма, видим дестеак оваца, и пар коза, неке пасу, а јарац се попео на камару цигле и гледа возила и бициклисте, као да хоће да салутира!!! Више коза има у Мустапићу, кажу, него у Мишљеновцу. Вероватно више и виноградарских прасака, које наши Србовласи саде на ободима својих башта; саломиле са од сазрелих плодова. Видео сам њиве запарложене, прва класа, али густи чичак набујао два метра у висину!
Јуре крај мене возачи брзих возила; видим оне које ми долазе у сусрет, у свом ауту сами, за виоланом, а на лицу имају прњоку (маску). Маскирани. Преплашен је и поводљив овај народ. У Раброву, како сам видео, 90% посто житеља носи маске, а само ја и неки сељак што на улици продаје црни лук, пасуљ и парадајс – ништа. - Погледа он мене; не познајемо се; погледах и ја њега, и оте ми се – А ти знаш за најновији јадац?!
- Знам, рођени. Кад ме питају што не носим зобницу, ја им кажем: „Бре ја нисам коњ; коњи носе зобнице, а жене котарице!“ Они ме овако гледају и иду даље.
Сељачки резон, здрава памет. Такви су били и други сељаци, које сам ја запамтио, крај којих сам порастао. Оштроумни. Оштри на језику.
Може имати година, колико и наш покојни отац Михаило, око осамдесет и кусур; кад се осмехне, има све своје зубе, крупне. Не знам, како се зове; драго ми је дао сам га сусрео у чуо што је рекао. Такви ће преживети и умрети мирно, кад Бог каже.
Лепо је видети ограђен, и сређен посед. Детелина, воноград ушпалирен; и свој пут, што се види на другој слици...


Возећи се бициклом, после, на исток – видим мало по мало, просечени потески путеви (у време комасације); никада нисам скренуо и возио тим путем; пролазио сам крај њих годинама; и онда одлучих да скренем, али тамо у Прокиданима, где је поток који је некада био река, на којој су млеле четири воденице. Вода, или поток, или крв Земље – повукла се дубље. Корито потока је суво, али тополе су порасле до неба. Успут жбунови шипурка, црвене се плодови, баш је родило!... Ту у близини је некада било старо Раброво, имало је и цркву; кажу да постоје темељи и данас. Нисам их видео. Не дружим се са трагачима за благом. Сада су ту виногради Раброва, једног дела Раброва. Лепо ограђени, уређени…
Народ је посејао довољно, овде, кукуруза понајвише; неће бити гладан. Ни следеће зиме, ни, оних година, које долазе; захваљујући својој бризи за опстанак и својим рукама. Хвала Богу. А не оним хохштаплерима који су се намерачили да преузму улогу Бога.. Сељаци ће се опаметити и надам се, дај Боже да тако буде, да ратари преузму ствар у своје руке. Доста су нас зајебавали балкански чобани и чанколизи, и пробисвети. Мора да дође друго време: да се народ окрене оном од чега се живи…

После Велике Госпођа .2020.


Пут у оквиру приватног поседа
ПС. -  Бележим - оно што видим, и помислим: што помишљам возећи бицикл. Други су посали даме о овом превозном средству, са којега се види боље него из аута, кафане београдске, или фотеље извиканих, умишљених шкрабала. Које су неки Самозцанци убедили - како су велики писци (наши лукави монтањари)... Да наш сељњак је ГОСПОДИН, чак и акд је полуписмен, за те надуване лугтбалоне, пардон тзв. писце и осретдње фељтонисте по укусу Сороша и Сереша... Наш сељак има свој пут, а ове извикане и наметнуте будалетине, корачају неким несвојим стазама... туђим!

петак, 28. август 2020.

Kolo | Violina + Gitara + TRAKTOR | Srbijanski Vez

недеља, 23. август 2020.

Из Дневника брисања

Ево које су фотке цензурисали, обрисали.
Ко? Зашто? -  Пише, можете проверити и сами шта - црно.








































??? 
Изволите, реците јавно.
У чему је ствар?

(Уочи Велике Госпође, 2020.)*

_____________

*Ово сам објавио пре четрдесетак минута- оба прил ога су била брисана; сада (недеља, 23. август 2020 око 21:22 по срењевропском времену, видим: први прилог , на који сам скренуо пажњу, и који сам обрисао да не заузима простор, и даље је недоступан; други се појавио? Шта се дешава? Ко се то поиграва? Објављивачи, ботови? Ко?
Био је недостуапн и прилог Дејана Лучића, који сам препоручио, овај:












Тамо више није оно што сам препоручио у своје време, већ нека музика. Ко се то завитлава? 
И куда то води? Ево, предочио сам - шта се ради!
Изашао сам у ноћ августовску, ведру, модру; и гледам у крвави полумесец - ипак је леп.
Колико људи сада гледа у том правцу, према небу, Месецу и звездама?

...
Понедељак, 24. август 2012. Око 10 ч.

 Ко је пребрисао Лучићев видео и  поставио нешто друго, без речи?
Лучићев објављивач? Лучић? Хакери? Ботови?


...

  На другом месту могу да се поигравају, не и на овој локацији. - Ако објављивачи бришу своје видее, у реду. Зашто то чине? Јер им се не допада локација, није важно због чега; онда је просто, кажу, и нећемо ништа препоручивати више.
Али ако то чине, неки други, хакери или ботови, онда је то нешто сасвим треће. у сваком случају, не волим то да радим, али овакве ствари као што је ова, морам да избришем, јер не препоручујем ником - мачке у џаку. Не!

ВАМПИРИ МЕЂУ НАМА - ДОМАЋИ ВАМПИРИ

ВАМПИРИ МЕЂУ НАМА - ДОМАЋИ ВАМПИРИ
ДОМАЋИ ВАМПИРИ. - Вампири у народним пословицама Опште је познато да се Вук Стефановић Караџић готово целог свог живота бавио скупљањем народних пословица. Међу њима нашле су се и оне о вампирима: Црвен као вампир; Лети као вједогоња; Дабогда се не могао распасти у гробу! Домаћи вампири Арнаут Павле Арнаут Павле (у западној литератури познат као Арнолд Паоле) био је српски хајдук за којег се верује да је после смрти постао вампир. Сматра се да његово име „Арнаут“ означава његову војну службу у османлијској војсци, јер су хришћанске најамнике у турској војсци тада називали „арнаутима“. Вративши се, почетком 1725. године у родно село Медвеђу (по неким изворима у Мадрејгу у Мађарској), у близини Свилајнца, купивши нешто земље и оженивши се комшијином ћерком, Арнаут Павле је често знао да приповеда како се у Касовији сукобио са вампиром. Успео је да се одбрани тако што је појео извесну количину земље из вампировог гроба и истрљао се његовом крвљу, не знајући да је тиме и сам постао вампир. Кад је крајем 1725. (или 1727. године) Павле умро, сахрањен је на месном гробљу. Након његове смрти (по неким изворима тек након 20-30 година) мештани су виђали Павла како ноћу лута селом и тврдили како их посећује и дави. Због све чешћих притужби, аустријска војна управа у Београду послала је званичну комисију: комесара Јоханеса Фликингера, Бутенера и Ј.Х. фон Линденфелса, војне лекаре Исака Зигела и Јохана Фридриха Баумгертнера и једног свештеника, који су уз присуство месних старешина, отворили гробове умрлих и ексхумирали њихова тела. Нашли су да тела мртваца нису иструлила, да су им коса и нокти порасли, а да им из уста, носа и ушију цури свежа крв. Локалним Циганима наређено је да лешевима пробију колац кроз срце и одсеку им главе, а потом их спале. Опширан извештај који је Јоханес Фликингер послао у Беч и у којем је покушао да објасни поменута дешавања, објављен је у више новина у Европи и изазвао дугогодишњу дискусију о вампирима. Петар Благојевић Петар Благојевић (у аустријским изворима Петер Плогојоwитз) живео је крајем XВИИ, почетком XВИИИ века у селу Кисилова (вероватно данашње Кисиљево код Пожаревца). У то време северна и централна Србија улазиле су у састав аустријског царства (од 1718. до 1739. године). Након Благојевићеве смрти 1725. године многи из његовог села почели су, после кратке и загонетне болести, да умиру. Мештани су на самрти тврдили како им се умрли Благојевић у ноћи приказивао и давио их. Његова супруга побегла је непосредно после тих чудних збивања изјавивши да јој је у сну дошао мртав муж тражећи опанке.[1] Кад је отворен Петров гроб откривено је да му тело није иструлило, а на уснама је пронађена свежа крв. Мештани су пробили колац кроз његово срце и спалили тело. Одговорни службеник аустријске управе нерадо је допустио поступак о којем је известио надлежне власти, али је пристао због страха мештана да цело село буде уништено од вампира. ЛеЗ 0007711 Видети опширније: Вампири међу нама