МУЗЕЈ ПОД ВЕДРИМ НЕБОМ

МУЗЕЈ ПОД ВЕДРИМ НЕБОМ
МИШЉЕНОВАЦ Поглед са гробља на Старцу. Музеј под ведрим небом. ПОКУШАЈ СТВАРАЊА ЈЕДНОГ ТАКВОГ

Укупно приказа странице

Музеј Заветина (Мишљеновац)

Музеј Заветина (Мишљеновац)
ПРУГА ~ „железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац – Мишљеновац – Кучево – прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса

Портал

Портал
ПоРтАл | ЗАВЕТИНЕ

Translate

Ко

Ко
(Отворен позив на сарадњу свих сродних душа!) КО ИМА ПРИСТУП веб-сајтовима и заштићеним, нејавним, локацијама Портала Великих претеча | Сазвежђа З, почев од 17. марта 2019? Власник, уредници, поједини сарадници и пријатељи. Добротвори.Претплатници. Потврђени, примљени чланови Новог Друштва.... | Ауторска права © Мирослав Лукић и синови, 2001. Нека права су задржана.

Претражи овај блог

ПРЕТРАЖИВАЧ

ПРЕТРАЖИВАЧ
САЗВЕЖЂЕ З | Мрежа | ПРЕТРАЖИВАЧ

среда, 10. јун 2015.

Veliki kameni krugovi u Jordanu?

Svetski mediji su nedavno preneli impresivne fotografije velikih kamenih krugova u Jordanu, čije poreklo ostaje nepoznato. Fotografije su slikane iz vazduha i na njima se nalazi 11 velikih, gotovo savršenih krugova, a informacije koje su naučnici do sada sakupili nisu brojne.
Foto: David L. Kennedy, copyright is retained by the Aerial Photographic Archive for Archaeology in the Middle East image APAAME_20040601_DLK-0107
Dejvid Kenedi, istraživač i vođa projekta APAAME (Aerial Photographic Archive for Archaeology in the Middle East) komentariše ovu neobičnu pojavu, koju arheolozi jednostavno zovu “Veliki krugovi” i kaže da je potpuno fascinantno da na relativno malom prostoru postoji čak 11 ovakvih krugova, čiji je prečnik oko 400 metara i da veruje da to što su krugovi približno iste veličine nije stvar puke slučajnosti.

Ovi krugovi čine zidove čija visina ne prelazi dva metra, a arheolozi su mišljenja da prvobitno nisu postojali ulazi, već da su ljudi, kako bi ušli unutar kruga, morali da preskoče zidić.


Namena ovih krugova ostaje nepoznata, a arheolozi nisu sigurni ni kada su ove građevine nastale. Pretpostavlja se da su krugovi stari bar 2000 godina, ali bi mogli biti i mnogo stariji od toga. Naučnici ne izuzimaju ni mogućnost da su oni sagrađeni u praistoriji.

Iako prvi put primećeni dvadesetih godina prošlog veka, “Veliki krugovi” do sada nisu privukli puno pažnje naučnika, a arheolozi koji su snimili ove fotografije se nadaju da će se stvari uskoro promeniti upravo zbog ovih snimaka.

Osim ovih 11 krugova, istraživači su primetili sličnu pojavu i u susednoj Siriji. Prilikom pregledanja starih satelitskih snimaka, primećena su još dva ovakva kruga, jedan u Jordanu, a drugi u Siriji, ali su danas i jedan i drugi uništeni.
Dejvid Kenedi kaže da ne bi bilo potrebno puno vremena za izgradnju ovih krugova, kao i da su oni sagrađeni od kamena kog u blizini ima u izobilju, ali ono što golica maštu naučnika je preciznost oblika.

- Za ovako nešto bi trebalo prvo osmisliti plan, a takav plan bi zahtevao makar jednog “arhitektu” – kaže Kenedi i dodaje da bi taj arhitekta morao da zabode stub u centar kruga, za njega veže konopac, a da zatim korača u krug. Ovakav scenario bi objasnio određene mane na inače savršenoj kružnici na onim mestima gde je teren neravan.

Međutim, uzevši u obzir ovo objašnjenje, na jedno pitanje još uvek nema odgovora – koja je prava namena ovih ogromnih građevina?
foto David L. Kennedy, copyright is retained by the Aerial Photographic Archive for Archaeology in the Middle East image APAAME_20040601_DLK-0107

Jedna od pretpostavki je da je reč o nekom primitivnom vidu tora. Naučnici tvrde da bi ovi zidovi mogli da zadrže grupu životinja na jednom mestu, mada ostaje nepoznanica zašto su oni koji su sagradili taj tor insistirali na savršenom kružnom obliku.


Arheolozi se slažu u jednom – ovi snimci iz vazduha su izuzetno značajni za njih, ali ćemo dodatne detalje, kao i odgovore na sva moguća pitanja, moći da saznamo tek kada počnu radovi na terenu. Do tada – ovo je još jedna poslastica za sve teoretičare zavere i ljubitelje misterija.

        == izvor: BLIC online

Како је Зоран Петров живот на Западу заменио производњом здраве хране на првој биодинамичкој фарми у селу Велико Средиште код Вршца

 – Има ли Србија шансу да опорави пољопривреду
Повратак на село почео куповином крава расе буша
Храна постаје најважнија за човечанство и претпоставља се да ће врло брзо доћи време када ће се људи делити и по томе ко шта једе. Данас када се и много богатије земље од наше тешко одупиру притиску великих светских произвођача генетски модификованог семена и хране, надомак Вршца, на око 40 хектара, Зоран Петров развија једно огледно имање на коме се производи биодинамичка храна. И није то никаква новина на просторима Србије, тако се земља обрађивала вековима. На имањима која су била самодовољна, сваштарска (производило се од свега помало, али довољно за домаћинство), без пестицида, са старим сортама семена и стоке. Биодинамичка пољопривреда развијена је у целом свету, а у Европи по производњи предњаче Немачка, Швајцарска и Француска, са имањима која здравом храном снабдевају до 300 људи.
– У Србију сам се са породицом из Норвешке вратио  2007. године, јер смо хтели да производимо храну за своју децу. Испоставило се да човек није острво за себе, па се наша првобитна намера претворила у нешто више. Данас производимо и за друге, за сада још не много, али у складу са веома строгим међународним стандардом „Деметар”, који контролише биодинамичку производњу, полако се развија наше имање које би, надам се, требало у будућности да постане пример по коме бисмо имали много таквих произвођача у Србији – почиње причу за „Политику” Зоран Петров, произвођач биодинамичке хране, који је осим у Норвешкој живео и у Швајцарској, Шведској и Аустралији где је завршио студије кинеске традиоционалне медицине.
Повратак на село почео је куповином четири краве и бика расе тиграста буша која је на нашим просторима опстајала одувек. Уследила је потрага за земљом, па куповина имања од 40 хектара у атару села Велико Средиште код Вршца. 
– Главна производња је на једном великом имању од 25 хектара, где производимо и храну за стоку. Ту осим крава и свиња расе мангулица имамо и све врсте перади, кокошке, ћурке, морке, фазане. Цела пољопривреда којом се бавим ослања се на старе расе које су издржале тест времена поред нас. Наше имање требало би да буде показно, како би то могло да се ради у Србији. Таква сваштарска имања код нас су постојала некада давно, која су у свету данас врло бројна. Није ово никаква новост, одрасли смо уз овакву пољопривреду и газдинства на којима је било свега помало за једну породицу. Данас је другачије. Тражи се само јефтина храна која нам је донела све невоље, а највише болести, а то показују и званичне статистике. То је неодрживо – прича Петров и додаје да се свет мења и људи постају свесни да ствари измичу контроли и све више им је битно шта једу и чиме хране своју децу.

Зоран Петров
Биодинамичка пољопривреда је, у ствари, производња какву су практиковали наши преци генерацијама. Она је данас само обогаћена новим знањима, али њена основна карактеристика јесте да имање, колико год је то могуће, буде самодовољно. Тешко је достићи идеалне услове и у потпуности затворити круг, али најважније је да нема употребе хемије и пестицида. Ова врста пољопривреде не може да се ради „по директиви“, мора човек да то осети и жели. Свако имање је јединствено и постоји слобода да се на њему ради по своме. На овим њивама расте и коров, јер је и он важан за имање.
Петров је, каже, нашао снагу у старим сортама. Оне имају и укус и животне снаге неопходне за складан психофизички развој. Сматра да је ненормално да човек данас парадајз, краставце, банане, цитрусе једе 12 месеци. Због тога и наше тело губи ритам. А како је и живот ритам, лако је закључити куда нас то води.
– Планирамо да направимо самоодрживо имање и развијамо герилску пољопривреду са произвођачима који ће се наслањати на нас. Дешава се да људи продају станове у градовима и иду на село. Међутим, неприпремљени су и онда потроше новац врло брзо, јер им и сељаци скупо наплаћују своје услуге. Да се не би догодило да пропадају, желимо да онима који намеравају да се баве пољопривредом пружимо могућност да дођу код нас на неколико месеци и да провере да ли је то за њих. Ако се покаже да им одговара, онда можемо и да им помогнемо. Мања имања могла би на овај начин да се удружују широм Србије.
Петров каже да је Србија златни рудник, да живимо у богатству, а не видимо сву разноврсност биљака и животиња око нас, земљу која и даље није загађена.
– На сва обећања у вези са ЕУ мој комшија сељак каже „где си видео да газда од бедника прави газду“, али ми то још нисмо разумели. Нико нам ништа неће дати, а са мало труда сами много можемо да створимо у својој земљи. Не могу да променим свет, али могу да мењам све на мом имању. Могу да бирам да ли ће се моја деца хранити здраво или ће бити килава од нездраве хране – закључује наш саговорник.
ГМО у тањиру
– Чини ми се да се у Србији све чини да се онемогући развој органске производње хране, а то је све под јаким утицајем компанија које се баве или промовишу ГМО. Данас и у земљама које су против ГМО на тањиру имате ГМО. Сваки производ који у себи има кукурузни сируп или рецимо сојин лецитин, тврдим са великом вероватноћом, јесте ГМ производ. Највише ме забрињава што су данас у Србији највећи заговорници увођења ГМО људи који су чак и у структурама власти и на неки начин су повезани са компанијама које производе ГМО. У Словенији, на пример, министар пољопривреде има за саветника за органску производњу човека који се бави органском производњом.
Здраво млеко
Када смо хтели да проверимо квалитет млека наших буша обратили смо се Катедри за биодинамичку пољопривреду Универзитета у Каселу, у Немачкој. Када смо се договарали око доношења узорка они су нас најпре упозорили да дођемо колима, а не авионом, због зрачења. Тако смо и учинили. Ујутро смо помузли краву и са два литра млека кренули за Касел. Урађене су три анализе, али оно што је нама остало најупечатљивије јесте то да је особа која је контролисала квалитет својој ћерки од три године дала млеко наше буше, и то пресно, да попије. Рекла нам је касније да је такав квалитет млека (а крава је само јела сено, јер је био децембар) имала прилике да сретне само на још неколико фарми у Немачкој. Ми сада завршавамо малу млекару и имаћемо јогурт и мање количине сира.
Охрабрити сељаке да држе стоку
Статистика показује да је у земљама у којима је број трактора по хектару мањи – већа стопа криминала,  дакле, мање је сељака који раде. За пољопривреду је својствена солидарност. У биодинамичкој производњи та солидарност је још више изражена. Желимо да охрабримо сељаке да поново држе стоку. А зашто то не би урадила и држава. Ако се у Србији, на пример, попије милион литара млека годишње, зашто не кажу треба нам толико, гарантујемо да ћемо откупити. Треба нам милион тона говедине, свињетине. Тако би то требало да ради држава, ако нам је пољопривреда, како кажу, стратешка грана. Ако ствари поставимо тако, потребни су нам и ИМТ и ИМР да покренемо и домаћу индустрију пољопривредне механизације, а не да пунимо туђе буџете куповином механизације у иностранству.
Јелица Антељ  , у Политициобјављено: 09.06.2015.

ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

Public Enemy | 09/06/2015 15:29
Dokle vise sa ovim ispiranjem mozga?! Ove kampanje za biolosku i organsku hranu prave vodece multinacionalne kompanije za proizvodnju hrane kako bi nam istu robu prodavale skuplje pod nazivom "organsko" ili "bio". Mi nikad u istoriji nismo jeli ispravniju i bolju hranu do sada. Nasi seljaci su odvajkada koristili pesticide raznih vrsta pocev od obicnog kreca pa nadalje, nikad ta hrana koju smo jeli nije bila zdravija do danas kada se mnogo kontrolise i meri nivo raznih otrova u hrani. Nasa zemlja je do te mere zagadjena, na sve strane otpad, plastika, hemija i sve se sliva u reke i ide u zemlju. Kisa i oblaci nose sve to po celoj kugli zemaljskoj. Kako neko hoce da zastiti svoju njivu od toga i da mi prodaje hranu sa nje kao organsku i zdravu? Bas bi voleo da mi to objasni.
Милорад Лазић | 09/06/2015 17:23
Као што поједини коментари су описали не треба Србија да маже дебелој Гуски њрат да бих била што дебља. Мени се чини да није интерес наших функционера да нашу пољопривреду опоравимо или да одпочнемо да правимо модерном. Наша пољопривреда никада и није била нити она постоји. Биле су неке државне Фарме и то су бутзашто наши паметни политичари уништили. Ако баците око на Војводину видећемо да су многе високо квалитетне оранице израсле у шипраје и постало опустошено не само војводина свуда редом цела србија. Тако само раде злобници и уништављачи своје државе. У место да има наш сељак да прода наше властеле морају да купе по најскупљој цени и то трећу или пету класу прехрамене робе. Ето вам ту је колубарски округ. погледајте Лазаревац и околину то су оранице заборављене не да нема нико да ради већ људи једноставно нећеју намерно да обраде свој посед због тога што неће држава да одкупи његов производ већ држава увезе све оно што може наш геџа да произведе па и млеко, поврће и воће итд.