Vlaški običaj "Stăna - Bačija"

Преписка из царства пошлости / Бела Тукадруз

                                Гојко,

                Пажљиво сам прочитао рукопис “У друштву пустињских лисица”, што је добро, јер да нисам, поткрао би се известан број грешака.

            Одлучио сам следеће: остаје наслов (главни) “У друштву пустињских лисица”.

            Претпостављам да си Ти црвеном оловком вршио исправке; где год је требало отклонити дилему, ја сам то учинио графитном оловком. Већина “мојих” (то јест стихова Тиркетових) нека остане центрирано; стихови Шејкини и Блејкови иду у десни блок.

            Све у свему има 65 исправки  у читавом тексту (означена су места црвеном или графитном оловком).

            Ја сам прецртао 45 редова, значи око 1 странице и 1/3 стр. ( стр. рукописа :131, 172, 287,288). То су ствари сувишне, које се понављају, а немају функцију лајтмотива. Означено је, у рукопису, одакле докле сећи.

            Додао сам само три речи, на стр. 325. Стоји “Белешка о овом издању”, треба прецртати “о овом издању” и додати “уз пилот – издање”. тј. “Белешка уз пилот издање”. Ако мислиш да је тај текст на 325 стр. претенциозан, са овом исправком, у целини, Ти га исеци.

            Што се тиче фотографија, на 303. страници Рукописа, одлучи сам – да ли да остану, или да буду изостављене.

            У суштини, нема много исправки ; могу бити отклоњене за сат – два ; и ако буду отклоњене ове уочене, биће добро.

            Уз овај Рукопис остављам и три нове књиге, малотиражне ; верујући да Ти могу бити занимљиве.

            Припремам коначно 6. издање «Несебичног музеја » и «Канала филтра », као и « Антологије опалог лишћа » (оно што је отпало из свих претходних 5 издања) ; ако Те буде занимало да имаш и те књиге, јави се да Ти оставим примерке, тј. да знам.

            Ово писмо пишем зато што се може десити да Те не могу добити телефоном.

            Поздрав,      

Субота, 2. април 2005.                                      М.Л.

Београд

Белешке уз ово писмо. Оно је сачувано на хард диску тзв. Спољне  меморије; открио сам га сасвим случајно крајем пролећа 2015. године, по повратку са планине Радан, тражећи једну своју  стару фотографију, коју сам негде, ко зна када, затурио. Негде у то време, писмо је напунило десет година. На то сам ја писмо био заборавио сасвим.

Написао сам  га уреднику  „Народне књиге Алфа“, Гојку Тешићу, уз поправке рукописа припремљеног за штампу. То је јасно и схватљиво. Књига је после тога штампана. Уместо хонорара, добио сам 80 пр. Уз обећање да ћу касније добити још толико. Што се није догодило никад. Но, нема везе.На корицама је погрешно одштампано моје име: Мирко Лукић, а на трећој страни у књ. Мирослав Лукић. Нема везе.

Кад сам уреднику скренуо пажњу на то, он се наљутио: „Ти си крив!“

Па стварно, можда и јесам „крив“, што сам током живота објављивао своје радове под разним именима, али један писац има на то право, зар не? Тамо где је била моја одговорност, приликом одобрења коректуре пред одлазак рукописа у штампу, пише Мирослав Лукић.

Колико знам, издавач се није нешто посебно потрудио око ове трилогије, осим што  је успео (касније сам то видео, пре неколико година),  да прода известан број примерака ове књиге  министарству културе (приликом откупа). Што је добро, јер је књига ушла у јавне библиотеке Србије. Али је у суштини, ова књига – игнорисана, и од  дневне штампе, електронских медија, и на други начин – у великом царству српске пошлости. 

Ако ми неко противуречи и каже да више не спомињем мутне и недовољно разјашњене руске појмове, ја ћу таквом препоручити најљубазније  Набоковљеву књигу „НИКОЛАЈ ГОГОЉ.Животопис“,  (Библиотека итд, Загреб, 1983), тамо на стр.  68. Набоков пише: „ треба бити супер Рус да се призна  да се и кроз Гетеова  Фауста провлачи страшна нит пошлости“ .

Зашто нисам објавио ово писмо када је напунило десет година? То јест пролетос. 

Увек је у мом  животу било нешто прече.  

Пре четири дана, када су ми непознати хакери скоро украли  шифру налога на Googлу, и нанели штету, јер су ми испразнили тзв. Електронско сандуче и преузели све што сам у њему „чувао“, преписку, и приватну и уредничку са сарадницима „Заветина“, све адресе (преко 5000), мало сам се замислио. А и забринуо када сам видео да су интернет лопови  разаслали светом једном лажно писмо у коме  траже  позамашну своту евра у моје име, на име позајмице. Ем што су ми узели оно што им не припада, ем ме обрукали. Јер већина оних који ме не познају добро као пријатељи, блиски... Али... Да ту станем.

Преписку треба  пажљивије  чувати и публиковати на време, како би се изашло из овог опаког лавирнита српске пошлости.

Друга моја књига, која је доживела сличну судбину роману- трилогији У друштву пустињских лисица је роман Северци, који је објавила КОВ.  Уредника Крдуа, нисам познавао лично. Две вечери сам покушавао да га телефонски контактирам, након што је књига штампана, али било је узалуд – трећег дана ми је јавио један од пријатеља да је Крду напрасно преминуо од изненадне и фаталне болести. Тако да је и тај мој роман Северци, доживео неславну  судбину споменутог, у овом београдском и српском огавном царству пошлости.

То наравно, нити је случајно, нити има смисла; личи на скривање. Зашто ме скривају и од кога? Због чега?  - Због публике.

И ко ме у ствари, у овој земљи, као писца скрива?  Измећари власти, оличени у уредницима, књижевним критичарима, и оним писцима који имају и још по неко скривено занимање? И због чега, понављам, зашто сам крив, нека коначно кажу. Да бих ја могао да настгавим даље, и да их  приупитам јавно само једну ствар: зар немају паметнија и преча посла, него да се баве штеточинским работама?

Разумем и оне који ће  читајући ово помислити: па то је судбина! значи и Бог и Судбина потпомажу руску и српску пошлост? Да ли да тако то схватим?

        13. XI 2015. у Бгду.

ДОГАЂАЈИ ДАНА

Таблоиди, изнуде и политика

За кога сада Родић ради и кога то сакрива његова пословна хоботница? И да ли ћемо морати да чекамо четири године да бисмо то сазнали? - Борис Тадић тврди да се „није мешао” - Душан Петровић каже да ништа није било незаконито - Крстић: Био сам саветник за медије, а не саветник за продају медија - Стефановић: Предајемо извештај тужилаштву

(Фото Р. Крстинић)

Јучерашње обраћање власника „Фармакома” Мирослава Богићевића на ТВ Пинк открило је низ нових детаља који се односе на понашање бивших државних функционера, али и на начин на који функционишу таблоиди у Србији.

Шта смо, у ствари, сазнали јуче од Богићевића?

Света Петка поново међу Београђанима

Фото П. Митић, М. Анђела

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Дугачак ред за наду
• 
  Свету Петку спасли шверцом у Србију!

• Света Петка - српска и београдска
• Подгорица: Литија уочи Свете Петке
• Фрушка гора: Светиња поново окупила народ

ХИЉАДЕ верника данас су целивале кивот са делом ризе Свете Петке у Цркви Светог Јована Крститеља на београдском Централном гробљу и присуствовале литургији коју је служио његова светост патријарх српски Иринеј.

Од раног јутра, верници, међу којима је било највише жена и мајки са децом, стрпљиво, у миру, озарених лица, најпре су чекали у дугом реду да се поклоне пред иконом светитељке. Потом су прелазили у другу колону да целивају кивот са ризом који је "чувало" по осам богослова, војника, полицајаца, младих у народним ношњама, фудбалера "Вождовца" и удружења "Света Србија" и "Кнез Мирослав".

- Ово је посебна молитва заштитници - кажу Светлана Прокић и Љиљана Поповић из Београда. - За вернике, ово су посебни тренуци јаких осећања. Моменти великог мира и спокоја који нам доносе олакшање, веру и наду. Њихове речи одобрава прота Драган Павловић, старешина цркве Светог Јована Крститеља.

- Од 2013. године, када је освећена нова палионица свећа при нашем храму, посвећена Светој Петки, желели смо да у наш храм донесемо део њене ризе - прича прота Павловић. - Бог је услишио нашу жељу и молитву, па сам средином минулог априла, уз благослов његове светости и митрополита молдавског, са оцем Иваном Штрбачким организовао поклоничко путовање за 60 верника до Јашија. Тада смо добили део ризе и са великим усхићењем и божјом радошћу, донели је у Београд. Од тада смо са радошћу чекали овај дан, да заједно са нашим патријархом и верницима, кивот са делом ризе унесемо у наш храм.

И, заиста, радост верника је, чини се, немерљива. Свету Петку посебно поштују као велику заштитницу жена, мајки, деце, сиротиње...

ОБИЧАЈ ОД ДРУГОГ ВЕКАРиза је одежда у којој почивају мошти светитеља и зато је за вернике извор божанске благодати. Монаштво храмова у којима почивају свеци, те одежде повремено пресвлачи, а делове старе ризе, уз благослов својих архијереја, поклања другим црквама и манастирима. Целивање моштију и одежди светитеља и молитве пред њима, потичу из другог века наше ере и у хришћанству су један од најстаријих начина поштовања светаца. Старији чак и од молитви пред иконама.

Целивање и молитве пред кивотом, накратко престају. У пратњи свештенста храма Светог Јована Крститеља, кроз "шпалир" верника, по белом платну, према кивоту корача патријарх Иринеј. Испред реликвије скида камилавку и целива ризу. Почиње литургија.

- Света Петка је светитељка нашег рода и наше крви - рекао је патријарх Иринеј у беседи на крају литургије. - Она је пред Богом угодница и заступница нашег народа и нашег Београда. А, захваљујући милости божјој, део њене ризе, поново је у граду у коме су до 1521. године, почивале њене мошти. Нека нам зато део њене благодатне ризе, освећене молитвама њеним, буде на радост и спасење.

Од бине на којој је служена литургија, креће литија и уношење кивота у храм Светог Јована. На почетку литије, један од црквених барјака носи и дуборезац Иван Митровић из Београда који је направио кивот за део ризе.

А, осим дела ризе Свете Петке, у кивоту су и честице моштију неколико светитеља - Јована Претече, великомученика Георгија и Пантелејмона, Петра Цетињског и мученика превлачких. Од данас, у храму Светог Јована Крститеља на београдском Централном гробљу, верници ће моћи свакодневно да их целивају и да се пред њима моле. Осим тога, кивот ће у овој цркви, убудуће, бити отваран сваког петка у 16 часова када ће се служити акатист Светој Петки.

ПОСЕБНА ЧАСТ ЗА СВЕШТЕНСТВО И ГРАЂАНЕ

Кивот са делом ризе Свете Петке у цркву су унели свештеници Драган Павловић и Иван Штрбачки. Посебну част да носе кивот у литији и до цркве, имали су Београђани - Драган Балтовски, директор ЈКП "Погребне услуге", Зоран Ристић, др Ђорђе Зечевић и Миодраг Ђорђевић.

- Ношење овог кивота за нас је неизмерна духовна радост - кажу. - У њему су реликвије и светиње које ће наш верујући народ духовно обогатити и указати на прави пут у тешким временима.

ОБНОВА МАНАСТИРА ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ СЕ ЗАВРШАВА, АЛИ НЕМА НОВЦА ВЕЛИКО ЗВОНО ЈОШ ЧЕКА ДОНАТОРЕ ВЕЛИКО звоно, тешко две тоне и вредно 37.000 евра, који је излила ливница "Лиграп" из Белановице код Тополе, а које се од септембра прошле године налази "на привременој локацији" у порти манастира Ђурђеви ступови код Новог Пазара, задужбине Стефана Немање из 12. века, још није откупљено. Однедавно, допринос откупу вредног звона даје и музички састав "Ступови" који је заједно са етно-групама "Завет" и "Слово" и великим бројем еминентних музичара и глумаца снимио спот и химну "Звоно за Ступове" којима се верници и сви добри људи позивају да слањем СМС поруке на број 064-377, који је обезбедио "Телеком Србије", помогну да звоно коначно постане власништво манастира. (М. Н.)

Света Петка поново међу Београђанима | Репортаже | Novosti.rs

Како се рак „лечи” сода бикарбоном.... или неком другом лековитом травком

ЗНАМО ЛИ ШТА ЈЕДЕМО  Западни митови о канцеру

Како се рак „лечи” сода бикарбоном. – Боровнице, цвекла, броколи, бели лук, зелени чај... Листа супернамирница које, наводно, спречавају појаву рака је дуга

(Фото Танјуг / Немања Јовановић)

Сваку вест да ће нас нешто спасти од рака, чак и ову најновију да ће нам главу сачувати одрицање од пршуте, чварака и хамбургера – спремни смо да прогутамо без много удубљивања у то колико је порука разумна и логична. Разлог је јасан: и у 21. веку рак остаје застрашујућа дијагноза. Карцином убија и оне за које обично мислимо да парама могу да купе све: компјутерски магнат Стив Џобс умро је од рака панкреаса у 56. години, Ђовани Алберто, синовац Ђанија Ањелија и планирани наследник „Фијата”, умро је у 36. години од рака желуца... Зато се о раку стварају нови митови, а стари опстају. У листу„Њујорк тајмс” недавно су предстaвљени најчешћи западни митови о раку.

Рак је створио човек модерног доба

Јер, он живи далеко дуже од свог претка, храни се нездраво, пије и пуши, мало се креће, удише загађен ваздух...

– За рак се знало још у старом Египту, Грчкој и Кини, али тада то није била честа болест, а животни век је износио једва 30 година. Рак је болест старости, а како се живи све дуже и канцер је учесталији – коментарише за „Политику” др Владимир Ковчин, онколог из Клиничко болничког центра „Бежанијска коса”.

Суперхраном рак се може спречити

Боровнице, цвекла, броколи, бели лук, зелени чај... Листа супернамирница које,

Анегдота коју радо препричава Далибор Петровић, доцент на Саобраћајном факултету

ДРУШТВО

Интернет је скројен по мери наше отуђености

Замислите просечну особу у касним тридесетим или на почетку четрдесетих година која нема партнера, дружи се са уским кругом пријатеља и суочена је са притисцима околине да се уда или ожени. Таква особа препознаје предности интернета, друштвених мрежа и форума као изворе нових контаката

Далибор Петровић (Фото: З. Анастасијевић)

Када је фронтмен „Партибрејкерса“ Зоран Костић Цане на једном наступу видео да се тинејџери већи део концерта труде да направе што бољи „селфи”, прекинуо је свирку речима: „Децо, баците мобилне телефоне и уживајте у музици. Због тога сте дошли на овај концерт.“

Ову анегдоту радо препричава Далибор Петровић, доцент на Саобраћајном факултету, предавач на мастер студијама на Филозофском факултету и аутор књиге „Друштвеност у доба интернета”, када жели да илуструје размере зависности од друштвених мрежа. Јер, од када су социјалне мреже постале „најважнија споредна ствар” у нашим животима, постало нам је важније да снимимо перфектну фотографију него да уживамо на концерту, у друштву вољене особе или погледу на морску пучину.

На питање зашто имамо потребу да своје фотографије са плаже постављамо на „Фејсбуку”, а своје ставове о животу презентујемо на „Твитеру”, овај професор каже: „Зато што сматрамо да не постојимо у реалном ако не постојимо у виртуелном свету. Да бисмо били што видљивији, ми постављамо велику количину ’промотивног материјала’ који нас представља у лепшем светлу – фотографије обрађене у фотошопу, занимљиве туристичке дестинације које смо обишли, књиге које смо прочитали, филмове које смо гледали... Међутим, заборављамо да фотографисањем догађаја губимо аутентичност осећања. То је нешто што се често назива проституисањем приватности, јер приватни простор постаје јавни простор. Ја сам веома забринут што ми добровољно откривамо нашу интиму јер многи могу да украду ту интиму – почев од нет компанија, преко различитих софтвера за анализу нашег понашања на мрежи, хакера, па све до безбедносних служби. Сви они нелегално узимају те податке и могу да тргују са њима – каже Петровић.

Иако је свестан свих лоших страна друштвених мрежа, овај социолог ипак не сматра да „Фејсбук” и „Твитер” уништавају блискост међу људима. Истраживање које је објавио у својој књизи, али и студије других еминентних социолога као што је Мануел Кастелас, не потврђује тезу о доминантно негативном утицају друштвених медија. Иначе, Петровићева књига „Друштвеност у доба интернета“ проглашена је за другу најбољу социолошку књигу у 2013. години у избору Српског социолошког друштва у конкуренцији од 40 књига, а Друштво за информатику Србије доделило је повељу за најбоље научно достигнуће у области информатике за 2014. годину.

– Сматрам да људи одржавају контакте са блиским особама уживо и технологија нам служи као допуна, а не као замена за ту блискост. Осим тога, већина људи не прихвата за пријатеље људе које не познаје. Најотворенији за прихватање нових односно непознатих јесу људи у средњим годинама, било због тога што су усамљени, било зато што су затворили свој круг пријатеља, па тешко упознају нове људе. Само у романтичним комедијама људи се упознају на аутобуској станици, у лифту или у кафићу. Замислите просечну особу у касним тридесетим или на почетку четрдесетих година која нема партнера, дружи се са уским кругом пријатеља и суочена је са притисцима околине да се уда или ожени. Таква особа препознаје предности интернета, друштвених мрежа и форума као изворе нових контаката – истиче Петровић.

Наш саговорник додаје да је у САД интернет прво место на коме популација старија од 40 година тражи и проналази партнера. У овом моменту око 100.000 људи у Србији је у вези или је било у вези са особом коју је упознало преко нета. Да ли је то добро или лоше зависи од тога да ли сматрамо да је интернет узрок или последица наше отуђености... Петровић сматра да смо ми били отуђени и пре настанка друштвених мрежа и да је интернет „скројен“ по мери наше отуђености.

– Наш простор друштвености се проширио и прелива се из реалног у виртуелни свет – ми све више купујемо „онлајн“, све више причамо са нашим рођацима у иностранству преко скајпа, проналазимо пословне контакте преко „Линкедина”, па не треба да чуди што пријатељства одржавамо преко „Фејсбука”. То је цео пакет – истиче овај социолог.

А на примедбу да уз помоћ „Фејсбука” и „Твитера” често представљамо себе у лажном светлу, Петровић каже:

– Људи који су активни на друштвеним мрежама активни су и у реалном животу. Комуникативне особе живо дебатују и на фејсу, а интровертни остају повучени. Волео бих да видим како неко ко је недуховит и необразован на нету постаје духовит и занимљив. Чак и ако поред себе стално држите књигу цитата, латинских пословица или бисера мудрости, не можете лагати све људе све време о томе ко сте ви у ствари.

----------------------------------------------------------------

Лажна твитерашка демократија

Иако многи сматрају да је „Твитер” једини медијски простор који није цензурисан, Петровић сматра да је он постао псеудодемократска мрежа. „Иако на ’Твитеру’ свако може да каже све што мисли, у пракси неколико твитераша генерише сав саобраћај на мрежи. Они постају глобални креатори мишљења, и то узрокује лажну слику о моћи твитерашке заједнице. Јер, ако само пар људи управља комуникацијом на ’Твитеру’, а остали углавном ретвитују, то не значи да су они спремни да ’погину’ за те твитове. Зато се дешава да нешто што ’запали’ ’Твитер’ у реалности се сведе на неколико демонстраната. Моја истраживања показују да ће се у реалности људи ангажовати око неког егзистенцијалног проблема о коме се дебатује на мрежи. Примера ради, када је удружење ’Ефектива’ најавило протест због кредита у швајцарцима, око 700 људи је најавило долазак, а дошло их је више од хиљаду... Када је био заказан протест због затварања Студентског парка у ноћним сатима, око 700 људи је најавило долазак и нико није дошао. Дакле, људи ће се окупити због онога што њих конкретно боли.”

Катарина Ђорђевић објављено: 21.10.2015. у Политици

Misterija Kula bliznakinja

Totalni rat tajnih službi Rusije i SAD: Ko je zaista srušio “Kule bliznakinje” 11. septembra

Posted date: септембар 14, 2015In: IZA OGLEDALA

47

Nikada ranije nisu objavljena imena onih koji su učestvovali u napadima. Među njima su šef Departmana domovinske bezbednosti, bivši gradonačelnik Njujork Sitija i bivši policijski komesar Njujork Sitija.

Dovoljno je da ih potražite na Guglu i otkrićete njihova imena.

Rusi su odlučili da uzvrate Americi zbog rata u Ukrajini, te su objavili mnogo informacija koje imaju veze sa 11. septembrom, ISIS-om i brojnim drugim stvarima.

Rusi znaju da su mikronuklearke iskorišćene 11. septembra, zatim u Oklahoma Sitiju, na Kobar kulama u Saudijskoj Arabiji i na još nekim mestima. Izrael je došao do mikronuklearki iz ustanove Pentaks u Teksasu uz pomoć zvaničnika iz Departmana za energetiku, koji su im rekli tačno šta da treba uzeti.

Jedna od tih nuklearki je upotrebljena za obaranje federalne zgrade u Oklahoma Sitiju.

Monika Levinski je bila obaveštajac Mosada i ucenjivala je Klintona kako ne bi istraživao šta se zaista dogodilo u Oklahoma Sitiju.

Što se tiče napada na Pentagon 11. septembra, iskorišćen je američki Tomahawk projektil, a cilj je bioda se ubiju istražitelji koji su istraživali krađu nestalih nuklearki.

Takođe je otkriveno da je teroristička grupa Al Kaida oformljena od obaveštajaca CIA-e, Mosada i saudijskih obaveštajnih službi.

Izveštaji koje su Rusi objavili upućuju na to da je 11. septembar isplaniran kako bi se zaustavile razne istrage.

ISIS-om rukovodi ista grupa koja je sprovela napade 11. septembra. Ova grupa sa Kube kontroliše članove Kongresa podmićivanjem, prostitucijom i kockanjem. Američke obaveštajne službe imaju snimke svih njih i tačno znaju ko su oni.

Prvi direktor Departmana domovinske bezbednosti je bio šef nekadašnje Al Kaide, a današnjeg ISIS-a, a pomagao mu je američki advokat koji je rukovodio istragama.

Američke obaveštajne službe znaju da postoji potencijalna nuklearna pretnja po SAD.

Policijski komesar Njujork Sitija za vreme 11. septembra je takođe bio umešan u napade. On je uhvatio Izraelce koji su hteli da dignu u vazduh jedan od tunela, a zatim ih pustio.

Pošto se tačno znalo šta će se dogoditi, neki od poslovnih lidera koji su trebalo da budu u Svetskom trgovinskom centru 11. septembra, pozvani su na partiju golfa, iako zapravo nisu otišli na partiju golfa već na sigurno mesto.

Eksplozija u Teksasu je izvedena kako bi se skrenula pažnja sa lokacije na kojoj su bila sakrivena nuklearna oružja.

Ljudi koji danas kontrolišu ISIS su imali plan da dođu u posed nafte na Bliskom istoku, da obore cenu nafte kako bi upropastili Rusiju, a zatim da preuzmu monopol nad naftom. Međutim, taj plan neće uspeti.

Za vreme 11. septembra, Izraelci su postavili ometače na visokim položajima svuda širom Njujork Sitija. Ovi ometači su usporili rad policije i vatrogasaca, ali su kasnije pronađeni i predstavljaju istražni dokaz.

Takođe se navodi da je jedan FBI agent oslobodio izraelsku grupu koja je pokušala da digne u vazduh most Džordža Vašingtona, te da je posle utvrđeno da je on zapravo bio agent Mosada.

Svrha 11. septembra jeste bila da se ubije što više neprijatelja. Bio je to dan osvete.

Naravno, istrage su morale biti suzbijene i ljudima su isplaćene ogromne svote novca da bi ćutali o tome šta se dogodilo 11. septembra.

Glen Kanadi (project.nsearch.com)

Webtribune.rs

«Средоземно море» и «Пундрав», Свркота и Вујин

СРЕДОЗЕМНО МОРЕ

Твоје лице, несрећнице, без боре

Са осмехом којим би освојила Хималаје

Потонуло је у Средоземно море

Свет је постао позорница зла

Са гробницама смркнутим, прљавим и модрим

Са  вапајима којим се бежи од пакленог тла до Европе

Твоје очи су гледале како сатире патња

И како мисао гутају ужарене сцене

Које распамећују нејач, несрећне људе и жене

Наше је само оно што поклонимо другим

Немамо, а имамо. Сиромашни, са душом

Немамо за жице и баријере. Само за со и хлеб

Твоје лице, избеглице, без боре

Са осмехом којим би освојила Хималаје

Прогутало је небескиплаво Средоземно море

                                                (Сомбор, 31. август  2015)

                          Благоје Свркота

_________________

ПУНДРАВ

Колико млакост  мишица упућује

примера ради на довијање

инсект меким крилцима очитава

човека млаке али охоле нарави

ко посредује

тај изазива смакнуће знања

које разоткрива стрвину

без потребних исправа

мада оне нису меродавне

у овом случају када се круг затвара

и углови зјапе са свих страна разроко

такав се лишио части

на два плитка дела

ухватиo се за туђу муку

те јој се прикрада и усред дана

а онај пише песме као да ће невреме

скршен до зла бога и недовршен

и још се пита шта ће медвед у забавишту

блејући магарећим гласом

са подијума високих намера

расељен у неколико земаља

и очајно стиска завежљај пун ситнине

мада се крупно иза њега ваља

јадан како се само може бити у сандалама

са увећаном простатом

перверзњак који динар стиска када мокри

и то се надалеко примећује

он је један и једини нико му није раван

способан да намагарчи градску управу

и све одборнике начисто

колико беше да потраје замајавање

и он се знатно неупослен врпољи

тако да га ни сви светови

нису у стању замислити да се одаје

тој навали простаклука

уверен да му је мудрост јача страна

мењајући адресе

као хроми вук своје легло.

 Добривој Вујин / Кикинда

Напомена ур.: Примљено  крајем августа 2015.

ГАВРИЛО, ХРИСТОС И ТЕСЛА / ЗОРАН М. МАНДИЋ

ГАВРИЛО, ХРИСТОС И ТЕСЛА

За истим столом

Гаврилло Принцип и Христ

Трагају за српским болом

Утонуо у таму као Ван Гогов кист

У ћутњи гледају се и знају

Колико драматично историја не постоји

Како је све сумануто на крају

На коме се Србин Србина боји

А све то на палуби галије без трновог венца

Посматра Колумбо са јајетом у џепу

Охол као ситост намењена болесном штенцу

И безочност Аустроугара на његовом репу

  

Разговор би можда кренуо и боље

Да се Гаврилу и Исусу придружио Тесла

И да је Никола упркос Христосове лоше воље

Кренуо кроз свестлост да лебди и весла

У пољу избочина и низбрдица рима

Три Јерарха Света најсветлијих равнина

Отворише врата истине сваком и свима

О томе како се у песму историја сажима и прима

Са ризиком ризика у свакој строфи

Од леда, мастила, праха и меда

Са начином спасења у катастрофи

Коме је лакше да одустане него да се преда

КОМЕНТАР

          Поезија једноставно све више измиче. Претвара се и подудара сама са собом у безличју бракова у којима, као Етида, из једног у други жанр, постмодернистички (у)скаче. Постоји, нестаје, а све то на уштрб изгубљеног идентитета. Поезија није уређен низ бројева и далеко је од магије броја Пи. Она више не уме да живи ни од својих ризика, од авантуристичких поређења мастила са прахом и медом, а ни од јединства начина „спасења у катастрофи“. Лудило поезије је свуда око непостојања, као топла крв која полагано цури и капље из носа. Бродски је то разумео верујући у начин на који је Кафка сецирао процес обесмишљеног тела смисла.

Veliki kameni krugovi u Jordanu?

Svetski mediji su nedavno preneli impresivne fotografije velikih kamenih krugova u Jordanu, čije poreklo ostaje nepoznato. Fotografije su slikane iz vazduha i na njima se nalazi 11 velikih, gotovo savršenih krugova, a informacije koje su naučnici do sada sakupili nisu brojne.

Foto: David L. Kennedy, copyright is retained by the Aerial Photographic Archive for Archaeology in the Middle East image APAAME_20040601_DLK-0107

Dejvid Kenedi, istraživač i vođa projekta APAAME (Aerial Photographic Archive for Archaeology in the Middle East) komentariše ovu neobičnu pojavu, koju arheolozi jednostavno zovu “Veliki krugovi” i kaže da je potpuno fascinantno da na relativno malom prostoru postoji čak 11 ovakvih krugova, čiji je prečnik oko 400 metara i da veruje da to što su krugovi približno iste veličine nije stvar puke slučajnosti.

Ovi krugovi čine zidove čija visina ne prelazi dva metra, a arheolozi su mišljenja da prvobitno nisu postojali ulazi, već da su ljudi, kako bi ušli unutar kruga, morali da preskoče zidić.

Namena ovih krugova ostaje nepoznata, a arheolozi nisu sigurni ni kada su ove građevine nastale. Pretpostavlja se da su krugovi stari bar 2000 godina, ali bi mogli biti i mnogo stariji od toga. Naučnici ne izuzimaju ni mogućnost da su oni sagrađeni u praistoriji.

Iako prvi put primećeni dvadesetih godina prošlog veka, “Veliki krugovi” do sada nisu privukli puno pažnje naučnika, a arheolozi koji su snimili ove fotografije se nadaju da će se stvari uskoro promeniti upravo zbog ovih snimaka.

Osim ovih 11 krugova, istraživači su primetili sličnu pojavu i u susednoj Siriji. Prilikom pregledanja starih satelitskih snimaka, primećena su još dva ovakva kruga, jedan u Jordanu, a drugi u Siriji, ali su danas i jedan i drugi uništeni.
Dejvid Kenedi kaže da ne bi bilo potrebno puno vremena za izgradnju ovih krugova, kao i da su oni sagrađeni od kamena kog u blizini ima u izobilju, ali ono što golica maštu naučnika je preciznost oblika.

- Za ovako nešto bi trebalo prvo osmisliti plan, a takav plan bi zahtevao makar jednog “arhitektu” – kaže Kenedi i dodaje da bi taj arhitekta morao da zabode stub u centar kruga, za njega veže konopac, a da zatim korača u krug. Ovakav scenario bi objasnio određene mane na inače savršenoj kružnici na onim mestima gde je teren neravan.

Međutim, uzevši u obzir ovo objašnjenje, na jedno pitanje još uvek nema odgovora – koja je prava namena ovih ogromnih građevina?

foto David L. Kennedy, copyright is retained by the Aerial Photographic Archive for Archaeology in the Middle East image APAAME_20040601_DLK-0107

Jedna od pretpostavki je da je reč o nekom primitivnom vidu tora. Naučnici tvrde da bi ovi zidovi mogli da zadrže grupu životinja na jednom mestu, mada ostaje nepoznanica zašto su oni koji su sagradili taj tor insistirali na savršenom kružnom obliku.


Arheolozi se slažu u jednom – ovi snimci iz vazduha su izuzetno značajni za njih, ali ćemo dodatne detalje, kao i odgovore na sva moguća pitanja, moći da saznamo tek kada počnu radovi na terenu. Do tada – ovo je još jedna poslastica za sve teoretičare zavere i ljubitelje misterija.

        == izvor: BLIC online

Како је Зоран Петров живот на Западу заменио производњом здраве хране на првој биодинамичкој фарми у селу Велико Средиште код Вршца

 – Има ли Србија шансу да опорави пољопривреду

Повратак на село почео куповином крава расе буша

Храна постаје најважнија за човечанство и претпоставља се да ће врло брзо доћи време када ће се људи делити и по томе ко шта једе. Данас када се и много богатије земље од наше тешко одупиру притиску великих светских произвођача генетски модификованог семена и хране, надомак Вршца, на око 40 хектара, Зоран Петров развија једно огледно имање на коме се производи биодинамичка храна. И није то никаква новина на просторима Србије, тако се земља обрађивала вековима. На имањима која су била самодовољна, сваштарска (производило се од свега помало, али довољно за домаћинство), без пестицида, са старим сортама семена и стоке. Биодинамичка пољопривреда развијена је у целом свету, а у Европи по производњи предњаче Немачка, Швајцарска и Француска, са имањима која здравом храном снабдевају до 300 људи.

– У Србију сам се са породицом из Норвешке вратио  2007. године, јер смо хтели да производимо храну за своју децу. Испоставило се да човек није острво за себе, па се наша првобитна намера претворила у нешто више. Данас производимо и за друге, за сада још не много, али у складу са веома строгим међународним стандардом „Деметар”, који контролише биодинамичку производњу, полако се развија наше имање које би, надам се, требало у будућности да постане пример по коме бисмо имали много таквих произвођача у Србији – почиње причу за „Политику” Зоран Петров, произвођач биодинамичке хране, који је осим у Норвешкој живео и у Швајцарској, Шведској и Аустралији где је завршио студије кинеске традиоционалне медицине.

Повратак на село почео је куповином четири краве и бика расе тиграста буша која је на нашим просторима опстајала одувек. Уследила је потрага за земљом, па куповина имања од 40 хектара у атару села Велико Средиште код Вршца. 

– Главна производња је на једном великом имању од 25 хектара, где производимо и храну за стоку. Ту осим крава и свиња расе мангулица имамо и све врсте перади, кокошке, ћурке, морке, фазане. Цела пољопривреда којом се бавим ослања се на старе расе које су издржале тест времена поред нас. Наше имање требало би да буде показно, како би то могло да се ради у Србији. Таква сваштарска имања код нас су постојала некада давно, која су у свету данас врло бројна. Није ово никаква новост, одрасли смо уз овакву пољопривреду и газдинства на којима је било свега помало за једну породицу. Данас је другачије. Тражи се само јефтина храна која нам је донела све невоље, а највише болести, а то показују и званичне статистике. То је неодрживо – прича Петров и додаје да се свет мења и људи постају свесни да ствари измичу контроли и све више им је битно шта једу и чиме хране своју децу.

Зоран Петров

Биодинамичка пољопривреда је, у ствари, производња какву су практиковали наши преци генерацијама. Она је данас само обогаћена новим знањима, али њена основна карактеристика јесте да имање, колико год је то могуће, буде самодовољно. Тешко је достићи идеалне услове и у потпуности затворити круг, али најважније је да нема употребе хемије и пестицида. Ова врста пољопривреде не може да се ради „по директиви“, мора човек да то осети и жели. Свако имање је јединствено и постоји слобода да се на њему ради по своме. На овим њивама расте и коров, јер је и он важан за имање.

Петров је, каже, нашао снагу у старим сортама. Оне имају и укус и животне снаге неопходне за складан психофизички развој. Сматра да је ненормално да човек данас парадајз, краставце, банане, цитрусе једе 12 месеци. Због тога и наше тело губи ритам. А како је и живот ритам, лако је закључити куда нас то води.

– Планирамо да направимо самоодрживо имање и развијамо герилску пољопривреду са произвођачима који ће се наслањати на нас. Дешава се да људи продају станове у градовима и иду на село. Међутим, неприпремљени су и онда потроше новац врло брзо, јер им и сељаци скупо наплаћују своје услуге. Да се не би догодило да пропадају, желимо да онима који намеравају да се баве пољопривредом пружимо могућност да дођу код нас на неколико месеци и да провере да ли је то за њих. Ако се покаже да им одговара, онда можемо и да им помогнемо. Мања имања могла би на овај начин да се удружују широм Србије.

Петров каже да је Србија златни рудник, да живимо у богатству, а не видимо сву разноврсност биљака и животиња око нас, земљу која и даље није загађена.

– На сва обећања у вези са ЕУ мој комшија сељак каже „где си видео да газда од бедника прави газду“, али ми то још нисмо разумели. Нико нам ништа неће дати, а са мало труда сами много можемо да створимо у својој земљи. Не могу да променим свет, али могу да мењам све на мом имању. Могу да бирам да ли ће се моја деца хранити здраво или ће бити килава од нездраве хране – закључује наш саговорник.

ГМО у тањиру

– Чини ми се да се у Србији све чини да се онемогући развој органске производње хране, а то је све под јаким утицајем компанија које се баве или промовишу ГМО. Данас и у земљама које су против ГМО на тањиру имате ГМО. Сваки производ који у себи има кукурузни сируп или рецимо сојин лецитин, тврдим са великом вероватноћом, јесте ГМ производ. Највише ме забрињава што су данас у Србији највећи заговорници увођења ГМО људи који су чак и у структурама власти и на неки начин су повезани са компанијама које производе ГМО. У Словенији, на пример, министар пољопривреде има за саветника за органску производњу човека који се бави органском производњом.

Здраво млеко

Када смо хтели да проверимо квалитет млека наших буша обратили смо се Катедри за биодинамичку пољопривреду Универзитета у Каселу, у Немачкој. Када смо се договарали око доношења узорка они су нас најпре упозорили да дођемо колима, а не авионом, због зрачења. Тако смо и учинили. Ујутро смо помузли краву и са два литра млека кренули за Касел. Урађене су три анализе, али оно што је нама остало најупечатљивије јесте то да је особа која је контролисала квалитет својој ћерки од три године дала млеко наше буше, и то пресно, да попије. Рекла нам је касније да је такав квалитет млека (а крава је само јела сено, јер је био децембар) имала прилике да сретне само на још неколико фарми у Немачкој. Ми сада завршавамо малу млекару и имаћемо јогурт и мање количине сира.

Охрабрити сељаке да држе стоку

Статистика показује да је у земљама у којима је број трактора по хектару мањи – већа стопа криминала,  дакле, мање је сељака који раде. За пољопривреду је својствена солидарност. У биодинамичкој производњи та солидарност је још више изражена. Желимо да охрабримо сељаке да поново држе стоку. А зашто то не би урадила и држава. Ако се у Србији, на пример, попије милион литара млека годишње, зашто не кажу треба нам толико, гарантујемо да ћемо откупити. Треба нам милион тона говедине, свињетине. Тако би то требало да ради држава, ако нам је пољопривреда, како кажу, стратешка грана. Ако ствари поставимо тако, потребни су нам и ИМТ и ИМР да покренемо и домаћу индустрију пољопривредне механизације, а не да пунимо туђе буџете куповином механизације у иностранству.

Јелица Антељ  , у Политици, објављено: 09.06.2015.

  

• коментари (13)

ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

Public Enemy | 09/06/2015 15:29

Dokle vise sa ovim ispiranjem mozga?! Ove kampanje za biolosku i organsku hranu prave vodece multinacionalne kompanije za proizvodnju hrane kako bi nam istu robu prodavale skuplje pod nazivom "organsko" ili "bio". Mi nikad u istoriji nismo jeli ispravniju i bolju hranu do sada. Nasi seljaci su odvajkada koristili pesticide raznih vrsta pocev od obicnog kreca pa nadalje, nikad ta hrana koju smo jeli nije bila zdravija do danas kada se mnogo kontrolise i meri nivo raznih otrova u hrani. Nasa zemlja je do te mere zagadjena, na sve strane otpad, plastika, hemija i sve se sliva u reke i ide u zemlju. Kisa i oblaci nose sve to po celoj kugli zemaljskoj. Kako neko hoce da zastiti svoju njivu od toga i da mi prodaje hranu sa nje kao organsku i zdravu? Bas bi voleo da mi to objasni.

Милорад Лазић | 09/06/2015 17:23

Као што поједини коментари су описали не треба Србија да маже дебелој Гуски њрат да бих била што дебља. Мени се чини да није интерес наших функционера да нашу пољопривреду опоравимо или да одпочнемо да правимо модерном. Наша пољопривреда никада и није била нити она постоји. Биле су неке државне Фарме и то су бутзашто наши паметни политичари уништили. Ако баците око на Војводину видећемо да су многе високо квалитетне оранице израсле у шипраје и постало опустошено не само војводина свуда редом цела србија. Тако само раде злобници и уништављачи своје државе. У место да има наш сељак да прода наше властеле морају да купе по најскупљој цени и то трећу или пету класу прехрамене робе. Ето вам ту је колубарски округ. погледајте Лазаревац и околину то су оранице заборављене не да нема нико да ради већ људи једноставно нећеју намерно да обраде свој посед због тога што неће држава да одкупи његов производ већ држава увезе све оно што може наш геџа да произведе па и млеко, поврће и воће итд.

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ

• Руси купују више наше хране, а мање свега осталог

• Заражено пилеће месо није ушло у Србију

• Пет звездица за оцењивање хране у ресторанима Београда

• Прерађивачи кобасицама „задимили” истину о увозном месу

• Србија опет увози кромпир

• У млеку и месу у Србији само дозвољене количине антибиотика

• Срејић: Торте се не уништавају на депонији

• Храна стиже са салаша