Инстикт и Гутемберг

Свако душевно стање пропраћено је код мене пребацивањем. И свако пребацивање свакако хоћу да забележим. То је инстикт. Није ли се из таквог инстикта родила књижевност (писана)? Јер о штампању није било ни речи: и Гутемебрг је дошао "касније".
Код нас је књижевност тако неодвојива од штампе да ми потпуно заборављамо, да она пре штампарства у суштини није ни била намењена публиковању. Књижевност се родила "тихо" и за себе и тек касније је почела да се штампа. Али то је само техника,
                              Василиј Розанов, одломак из ОСАМЉЕНОСТИ, стр. 39 - 40
                                                       ____________________

..
..

НАЈАВА ПИСАЊА РОМАНА. У ДОБА КОРОНЕ... 

– Откако је власт спровела полицијски час, радим оно што бих и да није: пишем нови роман и за те потребе изучавам његове главне теме, као што су Шпански грађански рат, илегална комунистичка дејства у Краљевини Југославији пред Други светски рат, Јасеновац, Блајбург, Сребреницу 1995. године и НАТО бомбардовање 1999. године. И опет, Јасеновац. За те потребе гледам и извесне документарне филмове. Не знам да ли ми крвава грађа пада лакше него на почетку писања романа зато што сам се у међувремену навикао на њу или због терора вируса, који по количини ужаса чини спољне околности мање контрастним грађи. Гледам и још понешто: пре неки дан сам први пут видео Содербергов филм „Contagion”, који је, девет година пре свега овога, предвидео актуелну пандемију. Поново преводим роман Роберта Болања „Далека звезда” за сасвим нову, а амбициозну, едицију „Рио Магнус” преводилачке радионице „Магнус” – каже Маројевић и додаје:
– Свакодневно обилазим мајку, близу које живим, па се надам да се утолико осећа мање изопштено. Ја бих се на њеном, и на месту других особа старијих од шездесет пет година, осећао као Јевреји на почетку гетоизовања у Немачкој, мада нисам сигуран да се тако не осећам и уз постојеће мере. Спадам у самосталне уметнике који добијају милостињу од града и питам се колико ће људи помрети због короне, а колико од глади

извор: Игор Маројевић  

       ЛеЗ 0018107

 

Усредсређујте дух, усредсређујте дух, усредсређујте дух! Јер он се као капљица росе разбио у милион невидљивих честица...
  Дежурао у Другој авлији у мраку претпоноћном, пар минута. Ништа (не светли).
   Покојни стриц Сава  Миленков - чучао, гледао, док су мајстори копали темељ.Давно.     Дежурао.Јер он је наводно видео како гори злато. Легенда о златној остави од њега потиче.
   Срео комшиницу на гробљу Ц. "Не сањам вашу мајку." Ни ја је не сањам.
    Михаило је сањао.
    Димитрије такође. Позитивни снови...

     Пред поноћ. Одлазим у библиотеку. Не могу да заспим.
     У библиотеци сев: Одавде је све кренуло...
      Плач. Младост.
      Читав живот. Ноћ.
                                                           ( 6. јул  2002.)

ЛеЗ 0007714