МУЗЕЈ ПОД ВЕДРИМ НЕБОМ

МУЗЕЈ ПОД ВЕДРИМ НЕБОМ
МИШЉЕНОВАЦ Поглед са гробља на Старцу. Музеј под ведрим небом. ПОКУШАЈ СТВАРАЊА ЈЕДНОГ ТАКВОГ

Укупно приказа странице

Музеј Заветина (Мишљеновац)

Музеј Заветина (Мишљеновац)
ПРУГА ~ „железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац – Мишљеновац – Кучево – прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса

Портал

Портал
ПоРтАл | ЗАВЕТИНЕ

Translate

Ко

Ко
(Отворен позив на сарадњу свих сродних душа!) КО ИМА ПРИСТУП веб-сајтовима и заштићеним, нејавним, локацијама Портала Великих претеча | Сазвежђа З, почев од 17. марта 2019? Власник, уредници, поједини сарадници и пријатељи. Добротвори.Претплатници. Потврђени, примљени чланови Новог Друштва.... | Ауторска права © Мирослав Лукић и синови, 2001. Нека права су задржана.

Претражи овај блог

ПРЕТРАЖИВАЧ

ПРЕТРАЖИВАЧ
САЗВЕЖЂЕ З | Мрежа | ПРЕТРАЖИВАЧ

ФЕЉТОН САЗВЕЖЂЕ ЗАВЕТИНА


..
..

ПРАИСТОРИЈСКИ СРБИ ТРОМОРАВЉА (4)
 Историјско-језичка и археолошка предочавања
Пише: Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ
МОРАВА – НАРОД ОД ИНДИЈЕ ДО ИРСКЕ И ОД ТИБЕТА ДО АТЛАНТИКА
       „Од свих Словена разиђоше се Словени по земљи и назваше се именима својим по местима гдје седоше. Они који дошавши и сједоше уз ријеку по имену МОРАВА, назваше се МОРАВА...“ (Несторов летопис или Повест минулих лета, „Никола Пашић“, Београд, 2003). Тако је записао Рус Нестор Часни Кијевски. Као што смо видели, и арапски писац Масуди сврстава племена МОРАВА и МОРАВЉАНЕ, МОРВАНЕ у братска племена истога рода и порекла као што су и МЕДИ: Племе САРБИН (Србин), племе веома опасно за своје противнике; племе МОРАВА, а до њих МОРВАНИ. Ова веза племена МОРАВА и МОРАВЉАНА са првородним праисторијским МЕДИМА је веома важна за генеалошко порекло Срба. То племе, народ МОРАВА, који седоше уз Мораву, антички Грци ће прозвати Трибалима (што је грчки изговор за Србаље), и тим именом ће они и званично све од Херодота (5. век п. н. е.) па до 16. века Христове ере називати тим именом србски народ у долини Мораве, а србске краљеве и цареве – архонтима Меза (МЕДА) и Трибала“. 
     “МОРАВА је планетарни феномен. МОРАВА је истовремено: хидроним, ороним, топоним и етноним, односно, она је одувек била, а то је и данас, истовремено: и реке, и планине, и насеља, и народ, и земље, и државе, и административне области ... А ту поливалентност, ширину појма, ту свеобухватност МОРАВЕ као географског, историјског, етничког и културолошког појма, нема ни један други назив, термин или појмовник на земаљској кугли. А у дугој историји Срба, МОРАВА је управо била све то. Још је Павле Шафарик запазио: „Мораве - једва да се могу побројати“. (Мирослав Димитријевић „Морава и Моравци планетарни феномен“, Ик „Пешић и синови“, Београд, 2013. стр. 5)
     Милош С. Милојевић, зачетник лингвистичке историјске методе, открио и записао на свом великом путовању од Индије и Кине до Јадрана и Балтика преко седам стотина  србских етнонима, оронима, топонима и хидронима.
       Као пример да су Срби свуда тамо где су боравили, живели, пребивали остављали су једно те исто име и своје државе оснивали, може се навести и еклатантан примерМорава“. Народ Морава био је дакле распрострањен од Индије до Ирске (Ерске) и од Тибета до Атлантика. (М. Димитријевић „Морава и Моравци планетарни феномен“, стр. 7).
      Девете године Христове ере, Еузебије Памфил, писац и творац дела ''Опера Омниа'', описује борбу србских племена против Римљана. Иначе, побуна србских племена против римске власти почела је још 11. године пре Христа, у време цара Августа, када је Рим био у успону. Народ Мораве у тој борби имао је врло важну улогу. Рат Срба и Римљана трајао је врло дуго и проширио се по  целој територији Балкана. У току устанка масакрирани су римски грађани, трговци и гарнизони, размештени у Панонији и Илирику. Од Поморавља до Купе и од Јадрана до Саве, устало је 800.000 Срба против римског завојевача. Устанике су предводили Брана и Бата. Србе МОРАВЦЕ и ПАНОНЦЕ предводио је, Брана, а Србе ДАЛМАТЕ Бата. Колико је ситуација била врло тешка за Римљане, показује и податак да су у римску војску мобилисани и римски грађани, па чак и ветерани, а повлашћени и ситуирани грађани су морали да ослободе све своје робове и пошаљу их на бојиште. Уплашени цар Август, иначе, после смрти проглашен за божанство, рекао је сав усплахирен том приликом пред римским Сенатом: ''Ако се не предузму крајње мере, Срби ће за десет дана бити пред Римом''. Устанак Срба смирио је Тиберије, Августов пасторак, тако што је са Србима направио политички компромис: Срби су постали римски грађани, што значи да нису морали да плаћају порез и друге дажбине, већ су за узврат били обавезни само да учествују у походу римских легија. Римљане је ова побуна коштала много људи, а донела мало користи''. 
      Рат са Србима, истрошио је римску благајну и изазвао је у Риму велике политичке и економске последице, о чему нам сведочи Еузебио Памфил:  ''Појавиле су се тешкоће око намирница, порасле су цене производа, чак и таква лојална група као што су витезови, изражавала је незадовољство'', пише Еузебије Памфил у свом делу ''Омниа опера''.  ''Међу свим народима, осим Гала, који нападаху на Рим и његове области, били су Срби најужаснији нападачи, чак из Даније (Данска) и са Србског мора из Француске, на Рим, јасно је кад се зна: да су ти нападаји били само због повраћаја отетих од Срба земаља'', пише Милош С. Милојевић. (Милош С. Милојевић: „Одломци историје Срба“, Србско учено друштво, Државна штампарија Београд,1872, (репринт) ИКП „Никола Пашић“, Београд, 2004).
      Међутим,  Срби су много раније почели да насрћу на Рим да поврате своје територије у  Италији, то је време 60. година пре Христа, а о томе нам сведочи римски историчар Тацит, који пише: ''Кад се навршило 640 година од подизања нашег града (Рима) и то у време Цецилија Метела и Папидија Карбона, први пут код нас чули су се ужасни звуци србског оружја''. Тацит даље наводи: ''Од тог времена до другог конзулата Трајановог свршило је се 210 година како се ми непрестано боримо да би покорили Србе, а колико смо несрећа за то време претрпели, то само богови знају''. ЗНАЧИ, 210 ГОДИНА РИМ ЈЕ РАТОВАО ПРОТИВ СРБА, НЕ УСПЕВАЈУЋИ ДА ИХ ПОКОРИ НИКАДА ДО КРАЈА. У истом тексту Тацит је о СРБИМА записао и следећу сјајну реченицу, најлепше признање Србима, које долази из противничког табора: ''...ПО ВЕЛИЧИНИ И СИЛИ НЕДОСТИЖНОЈ ТОГА НАЈХРАБРИЈЕГ НАРОДА НА СВЕТУ''.
    „A према Тацитовој Историји, у којој описује њему савремене војничке и цивилне догађаје у периоду од 54. до 70. године нове ере, у римским провинцијама оформљеним на окупираној територији Срба, идентификовао сам и показао десетак старопоседничких земљорадничких србских племена највећег народа Србаља (Трибала), по имену: Морава, Морављани, Серби, Винди-Венди, Серви, Сербани, Сарбати (Сармати), Меди (Мези), Севери (стари Бореји), Раци (Раси), Свеборуми (Свеби), Унди (Винди), Боји (Воји), Урби (Врби), Тоти (Тети) и она србска племена која носе географске називе по својим провинцијама у којима живе. која се означавају no провинцијама. А србске су провинције, у којима стално живе једино поменута племена Срба, ове: Панонија са Панонским Алпима, Мезија, Илирик, Далмација, Вендика на Уни, Либурнија, Вендика уз крајње северно Јадранско приморје, Рација и Норик као приалпске провинције. Истовремено Срби живе у западној или панонској Сарматији, као слободној држави између Дунава и Тисе. Тацитови налази потврђени су списима доцнијих грчких хроничара, затим у потоњим хроникама Ајнхарда, Дукљанина и Порфирогенита, потом повељама владара и властеле у србским средњовековним државама: Србији, Босни са Доњим Крајем“. (Др Борис Земљанички „Срби и Римљани“, Београд, приватно издање, 2001).
      Др Јован Деретић у свом делу „Античка Србија“, наводећи  Равенског Анонимуса даје још један нови податак о постојању реке Мораве и народа који се звао Заморавци или Заморављани, дакле они који су се настанили и живе иза Моравеза Моравом: „Између земаља Аријане и Бактријане налазила се река која се на санскритском помиње као Маргус, (што тврди и Милан Будимир о хидронимији Маргус наша примедба), а код грчких писаца као Маргианис, код неких источних народа као Мархава, а чије је право име било Морава (43. ст.23). Саке, који су живели преко те реке, називали су За-Моравиас, што значи Заморавци. Херодот ово име помиње као Хамургиес (39. VII.64). Грци ту земљу помињу и као ''Аморхеис''. Тако је краљ племена Дервика, који је био побеђен од персијског цара Кира Великог, назван краљем Аморхеоса што је преличено име Заморавља. Једна владарка Сака (Заморављанка), односно Меса-Гета, помиње се као Зарина, (Зеринех на персијском исто је што и Сарина, Сара на србском језику), за коју се каже да је била пореклом из аријевске земље и да је наследила свога мужа на престолу. Владала је у време Астобара краља Медије (43.ст.23/24). Бергман каже да име племена Дервика потиче од речи дерво, то јест, дрво. Припадници тог племена називали су се Дервљанима, као што је то био случај много касније са једним племеном у Русији. (Ј. И. Деретић „Античка Србија, стр. 62).  Бергман нам још каже да су Саки, дакле Заморавци, упали у Месопотамију 620. г. п.н.е и да њих Бабилонци називају Ма-Гог. На њиховом челу, приликом тог упада, био је вођа Мадуа. Једно од старих имена Дунава било је Матоас (Мадоас – Медска река) (43.ст.31). Бергман доводи у везу име Дунава са именом вође Меса-Гета (Срба Замораваца). Драгијана (земља) и народ Драги, Драгићи, Пура, Морава — Margus — Морављани, (Јован И. Деретић „Античка Србија“, Темерин, 2002. стр 42).Порфирогенит је пет пута, у два списа, описао постојање србске кнежевине Велике Моравије, јужно од Саве и Дунава са Београдом (почетком X века), на територији пруженој од Дрине до Видина и реке Искар, докле је претходно  била граница српске провинције Мезије. (С. Пириватрић, Византијска тема Морава и "Моравије" Константина VII Порфирогенита, Зборник радова Византолошког института 36 (1997), стр. 173-201).  Константин Николајевић, државник, историчар, књижевник и полиглота оставио је књигу „Критички покушаји у периоду од првих пет векова српске  историје“ или „Први векови српске историје пре Немањића“, са којим се др Реља Новаковић не слаже у много чему, али је врло занимљив текст о Морави, која је у првим вековима Христове ере имала много шире значење у територијалном смислу од пуког хидронима. Моравом се називала врло широка област Паноније на левој, и Горње Мезије и Дарданије на десној обали Дунава. Кратко речено, Морава превазилазила значај и самог Подунавља. Ево шта о томе пише Константин Николајевић:'' ... Морава се звало лево Подунавље између чешких гора и Матре, а Морава цела Панонија, горња Мезија и Дарданија у десном Подунављу –настањивала су их племена:  Брањани (Барањани - Барања) племе у панонској Морави, и Брањани или Браничевци у мезијској Морави од Колубаре до Пека.
МОРАВАЦ  (АЛЕКСИНАЦ)
    Моравац је приградско насеље код Алексинца у Нишавском округу. Броји око 1700 становника. Археолошки налази у атару Моравца показују да је ово поднебље било насељено још у праисторији. Чувени србски археолог Милутин Гарашанин  у својој књизи „Праисторија на тлу Србије“ помиње и Моравац: "у атару овог села, на локалитету Коњарник, пронађена је камена секира са отвором за држаљу. Чува се у Завичајном музеју у Алексинцу, а припада старчевачкој култури“, односно старијем неолиту 6200-8000 година пре нове ере. Покретни материјал се састоји од глинених посуда и ископавају се на целом атару села Моравца.  И познати србски етнолог и етнограф Тихомир Ђорђевић сматра да су сва села алексиначке општине са леве стране тока Јужне Мораве била су настањена у праисторији. Нажалост, озбиљнија археолошка истраживања овог терена никада нису обављена. Поменути истраживач сматра да је Via militaris пролазио баш кроз село Моравац.
МОРАВЦИ (ЉИГ)
     „Село Моравци лежи у углу Љига и Качера, на десној страни обе реке. На атару овога села завршава се помињано развође ових река. Од Округлог Поља на северо-запад спушта се у долину Љига стрма коса Брестова. Ова је коса самом природом свог положаја јаче издвојена од села Моравци, а од Липља је одвојена дубодолином Брестовог Потока. На странама ове косе је један део сеоског насеља, а остали, много већи, део лежи растурен на северним и северо-западним странама брегова Орнице и Црквеног Забрана и њиховим косама које се на ту страну спуштају у доста пространу и потпуно равну љишку долину. Даље се налазе насеља на странама Моравичког Камаља, које се стрмо спушта на северо-запад у долину Љига, а на југи-исток у долину Качера... Свега у селу има 95 кућа, од којих је 64 у Моравцима, а 31 у Брестови, од којих је 10 српских, а остало циганске“. (Из књиге  Милоја Т. Ракића „Качер“, прво издање 1905. године, најновије издање 2010. године – едиција „Корени“, ЈП Службени гласник и САНУ).
МОРАВСКИ БУЈМИР (АЛЕКСИНАЦ)
      Моравски Бујмир је насеље у општини Алексинац. Припада Нишавском округу. У насељу Моравски Бујмир живи 179 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи око 46 година. У насељу има 67 домаћинстава, у којима живи у просеку по три члана.  Моравски Бујмир је србско насеље, чији житељи су Срби православне хришћанске вере. Археологија: На територији Алексинаца находе се предмети из старчевачке и виначанске културе, али ни један локалитет није научно истраживан и у питању се случајни налази. Налазишта која припадају Параћинској култури – 1600 година пре нове ере, такође су само евидентирана.
ТРИБАЛИ – СРБАЉИ: НАЈВЕЋИ И НАЈСЛАВНИЈИ НАРОД

       Народ Трибала или Србаља, односно народ праисторијских Мораваца, који је према Херодоту живео у „трибалској“ или моравској равници, спомињу бројни антички хроничари: Тукидит, Диодор Сицилијски, Апијан, Страбон, Плиније Птоломеј и други. - Triballi (народ у Тракији и Илирикуму, 456.) Херод., Тук, Диод., Сиц., Арр., Страбон, Плин., Птол. и др.; Србаљ, Србљи. (Павле Шафарик ''Порекло Словена'').
     Трибали су Србаљи, Србљи. У првом веку после Христа, историчар Апијан из Александрије, забележио је да су крајем старог и почетком новог века ''ТРИБАЛИ (СРБАЉИ) и СКОРДИСЦИ (СОРБИ) била ДВА НАЈВЕЋА И НАЈСЛАВНИЈА ПЛЕМЕНА''. Трибали су насељавали области целог србског Подунавља, комплетно Поморавље, доњу Посавину, Колубару, источну Србију, северозападну Бугарску, простирали се на југ до Скопља и држали велики део Далмације. Имали су уређену државно-правну територију, о чему сведочи њихов грб, који се појављује после пропасти средњовековне србске државе. Србске владаре, као што знамо, византијски цареви и ромејске хронике називају ''архонтима Меза (Меда) и Трибала''. Према др Милораду Стојићу, сребрни украсни предмети Трибала-Србаља откопавани су у градинским насељима, а бронзани украсни и културни предмети налажени су у насељима око утврђења дуж коридора Велике Мораве. Симболи на овим предметима су најчешће: двострука секира, сунчев диск, змијолике шаре... У коридору Велике Мораве до сада је евидентирано око 300 локалитета из бронзаног и гвоздено доба, односно из периода културе Трибала. (Др Милорад Стојић „Гвоздено доба у басену Средњег Поморавља“, Светозарево – Београд, 1986). Трибали - Србаљи из Поморавља су били најбројнији народ античког света, и као људска и ратничка сила играли су водећу улогу и у првим вековима Христове ере. На просторима Поморавља и Србије Трибали дочекују и средњи век, и из овог се народа уздиже ''ТРИБАЛСКА КРУНА НЕМАЊИЋА'', како сви грчки хроничари називају крунисане главе србских средњевековних владара. „Цар Душан трибалску круну Немањића донесе до Егеја“. (Борислав Пекић „Златно руно“). И средњевековни византијски хроничари спомињу Трибале и трибалске владаре у периоду од дванаестог до четрнаестог века: Никита Хонијат, један од најпознатијих византијских историчара, („Историја, 21. књига), затим Теодор Метохит (Посланичко писмо), Алексије Ламбин и на крају Лаоник Халкохондило каже: ''СРБИ ТРИБАЛИ НАРОД НАЈСТАРИЈИ И НАЈВЕЋИ ОД (СВИХ) НАРОДА, ПОУЗДАНО ЗНАМ''. (Халкокондилас, Histor Byzant, стр. 14.).  „Антички писци слажу се у једноме, када говоре о Трибалима као о самосвојном народу: Страбон их убраја у Трачане, тј. Рачане, Рашане, Стефан Византинац у илирска племена. По Платону, Трачани су припадали огранку скитског народа. У Хомеровој Илијади, били су савезници Пријама у Тројанском рату. Поред Трибала, Страбон помиње следећа највећа трачанска (рачанска) племена: Бесе, Дентелете, Гете, Меде, Мезе и Серде.(Ј. И. Деретић „Античка Србија“).  Помпоније Мела, римски историчар и картограф, описује Трибале – Србаље као најхрабрији народ, а и Александар Велики Карановић је био пореклом Србин (Трибал). Детињство и младост провео је у Темнићу, у граду Ђерђелину, код својих рођака, по очевој линији. Трибали су се убрајали у Рашане (Трачане-Рачане) и били су њихово највеће племе. О границама Србаљије или Трибалије пише Милош С. Милојевић:Србаљија — Тривалија-Трибалија — или прастара Србија граничила је се од запада Илириом, почев од Призрена и Шар планине па све до утока Дрине у Саву. Од сјевера Дунавом па до реке Вида Великог, а од истока Видом па до Балкана и јужно до дан. Црне Горе — Качаника и Шара планине. У њој су били градови: Сингидуним дан. Београд; Златогорск дан: Смедерево, у ком је прва винова лоза, а за владе импер: Проба посађена; Марг на утоку Мораве у Дунав; Виминака, или Биминакум, неки држе да је Костолац, а неки дан. Видин; Таљатис или Талија дан: Градишка; Егеста код Трајановог моста; Ратарија на реци Србици, или дан. Цибрици. Због Дака овде је био двојни легион римски; Ниш место рођена им: Константина Великог; Улпијан дан. Костендил. Јустинијан је овај град назвао Јустанијанија I. — Justiniania Prima, a Призрен II. — Justiniania Secunda - Скопље у ком је Регилијан управитељ над војскама илирским извикан за импер: по победи одржаној над Галијеном. Овај простор земље опет млоги зову Горњом Мизиом; но под овим именом ваља разумети све земље од извора реке Рашке на дан: Балкану, па овим све даље овамо захватајући дан. Софију и друге земље. (Милош С. Милојевић: „Одломци историје Срба“, Србско учено друштво, Државна штампарија Београд, 1872, репринт ИКП „Никола Пашић“, стр. 81). „Шта рећи за византијске историчаре који за Србе кажу да су Трибали, а за њихове владаре да су архонти Трибала. Још је интересантније да се стара област Немањића Захумље и Травунија (Херцеговина) називала Тривалија.На Трибале подсећају многи хидроними и топоними: Трибал, село код Бенковца, Трибија, засеок у Височком крају у Босни, Трибирал, врх на планини Мосор... Области које су некада припадале Трибалима  Немања је припојио својој држави крајем 12. века. У повељи манастира Хиландара се каже да је обновио дедовину, и између осталих спомиње области Загрлате, простор између Јужне и Западне Мораве, Левча, Белице Лепенице. Повељом манастира Жиче приложио је области Морава, Борач, обе Лепенице, Белицу, Левач, Лугомир, Расину и Јошаницу. Дакле, некадашње западне области Трибала“. (Фрагменти из саопштења Ж. Андрејића на „Сорабским сусретима“ у Нишу 1998. године у Нишу). Археологија: Најзначајније археолошке доказе о Трибалима у Поморављу изнео је др Милорад Стојић у студији „Гвоздено доба у басену Средњег Поморавља“. Он је лоцирао око 300 трибалских насеља на терасама дуж Велике Мораве, са детаљно описаним налазима и археолошким покретним материјалом. Без обзира што др Милорад Стојић не препознаје Трибале као праисторијске Србе, упркос сведочењима и грчким средњовековним хроничарима о Немањићима, и упркос многим другим историјским изворима, ово његово дело за сада је најрелевантнија археолошка студија о Трибалима (Србаљима-наша прим.). Према Стојићевим истраживањима, Трибали су насељавали област целог србског Подунавља, комплетно Поморавље, „Доњу Посавину, део Колубаре, источну Србију, северозападну Бугарску и простирали се на југ до Скопља“. (М. Стојић „Гвоздено доба у басену Средњег Поморавља“). Имали су уређену државно-правну територију, о чему сведочи њихов грб, који се појављује после пропасти средњевековне србске државе. Грб Трибалије се јавља од 17. века, па га и вожд Првог србског устанка Карађорђе ставља на устанички барјак. То је глава дивљег вепра са прободеном стрелом.  
      (Напомена: придев србски пишемо са словом б као што је и Вук Караџић чинио, јер ми нисмо Српи већ Срби)                               
Наставиће се


ПРАИСТОРИЈСКИ СРБИ ТРОМОРАВЉА (5)
 Историјско-језичка и археолошка предочавања
Пише: Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ
ТЕМЕНИЋИ – НАРОД ОД  РОДА СЛАВНОГА ЈЕРАКЛА

    Теменићи су једно од најстаријих србских праисторијских племена, које живело на обалама Велике и Западне Мораве, у пределу који и данас носи име по њима-Теменићима - Темнић. Народ од лозе Јеракла (Јераклићи) односно Серба Макеридовића, дивинизованог у бога Сербона, а у народу популарног цара Тројана, о коме смо већ писали у вези са Тројан-градом код данашње Ћуприје. Јераклово потомство је врло разгранато. Сам Јераклид потиче од Јеракловог сина Хила, који изроди Клеодеја, а овај Аристомаха, а овај опет роди – ТЕМЕНА. Мит о ТЕМЕНУ остао је записан захваљујући Паусанију, (2. век п. н. е.), (Паусаније, „Опис Хеладе“, Нови Сад, Матица српска, 1990.), Плутарху (Плутарх  „Славни ликови антике“, Нови Сад, Матица српска, 1990.) и Аполодору (1. на 2. век п. н. е.). И по једном, и по другом,  и по трећем  писцу, ТЕМЕН је србског порекла. Нужно је довести у везу данашњи топоним ТЕМНИЋ са ТЕМЕНИЋИМА. То античко србско братство насељавало је простор данашњег ТЕМНИЋА, односно обале у горњем току Велике Мораве, као што смо већ напред рекли. Из родослова Јераклида даље налазимо да је ТЕМЕН родио КАРАНА, оснивача племена КАРАНА, односно КАРАНОВИЋА, из чије лозе и потиче Александар Велики, цар србски. Теменићи су подигли древни србски град Ђурђелин, код данашње Бачине, испод јужних падина Јухора, у време владара Ђурђа, по коме је град у почетку и носио име - Ђурђелин, да би данас еволуирао  у – Ђерђелин. Ђурађ је опеван у старим народним песмама као велики јунак, али и дивинизован у рангу са Триглавом, Перуном, и другим боговима древног србског Алимпа (не Олимпа). Теменићи су нарасли у велики народ, делом су се селили на исток у Азију, о чему пише Милош С. Милојевић:
„И тамо у Азији и овде су биле реке и градови тога имена...Темна рекаТемнон планина, вид: наш данашњи Темнић“.(М. С. Милојевић: „Одломци историје Срба“, Србско учено друштво, Државна штампарија Београд, 1872; репринт ИКП „Никола Пашић“, Београд, стр. 43).
     Постојање ових топонима на Тибету вероватно потиче из времена  цара Серба Макеридовића или Бога Сербона (другог бога Бака), када су и ТЕМЕНИЋИ пошли за њим у освајање светског србског царства. По освајању остали су  на тим погодним местима да живе и географске појмове сравнили са појмовима из свог првобитног завичаја у балканској Србији те је тако једна река на Тибету „крову света“ добила име ТЕМНА, а планина ТЕМНОН...   
       „Сматрамо да су Теменићи, по којима је данашњем Темнићу и остало име, односно Ђурђеви потомци, контролисали простор од састава двеју Морава, преко Темнића, Доњег и Горњег Левча, Средњег Поморавља до Белице и Багрданског теснаца, заправо цело Средње Поморавље. Јухор, у срцу Србије, био је централна стратешка тачка, са које су контролисани сви прилази, све капије Поморавља односно Троморавља. Јухор је био изванредно заштићен и као планина пуна рудног богатства, посебно племенитих метала, и као централна област на Балкану, од изузетног значаја за праисторијске Србе. Зна се да су и у 4. веку Христове ере постојали „рудници цара Константина на Јухору“, затим у средњем веку те руднике су користили цар Душан и кнез Лазар Хребељановић“. (Мирослав Димитријевић: Древна паметарница земње и народа Морава“, Удружење свесловенске учености, Београд, 2015, стр. 117)

ТЕМНИЋ (ОБЛАСТ)
     Темнић се убраја истовремено и у левачки, и у шумадијски и у моравски крај . Са истока му граница Велика Морава, са југа Западна Морава, а са севера гребен планина Јухор, до села Трешњевице. Темнић се простире истовремено и у равници крај двеју Морава (Велике и Западне) и у брдовитом пределу. Покрај Западне Мораве има 26 села, а уз Велику Мораву 20 насеља. Седиште  ове области је  варош Варварин, општинско место, Расински округ. Сва насеља су врло стара, а простор Темнића је био насељен од прасрбског доба или неолита и зато има много археолошких локалитета, који још увек нису често ни сондирани. Ђерђелин код Бачине је епски и историјски град кога су подигли Теменићи, од рода Јеракловог (Херакловог – на грчком), у коме је, према Паусанију и Плутарху, боравио међу својом родбином и сам Александар Велики Карановић, цар четвртог србског светског царства. Археологија: Што се тиче археолошког материјала треба нагласити да је врло богат и да потиче из дубоке праисторије, а да се ископава на многим локалитетима: Ђерђелин, град из доба Серба Макеридовића (око 1300 година пре нове ере, затим Бачина, код које се налазе предмети из доба неолита (6200 година п.н.е.), као и из бронзаног доба (2000 година п.н.е.), Бедем, Горњи Катун, обронци Јухора, Обреж, Својново, Поточац, Рашевица... У Бачини је један мештанин поклонио Феликсу Каницу трибалску гривну са Јухора. У сваком насељу Темнића постоји откривени и неоткривени локалитети: Избеница, Обреж, Орашје, Пајковац... Сва ова налазишта су сведоци прасрбског и древног србског доба.

КЕЛТИ И СКОРДИ (СОРБИ-СОРДИ): ГРАНА ВЕЛИКОГ СРБСКОГ НАРОДНОГ СТАБЛА

      Келти у римским изворима познати су као Гали, у грчким као Келти или  Галати, а у германским изворима као Валахаси. На западној обали Велике Мораве (где се и налази планина Јухор), а у Херодотовој 'трибалској равници', живели су Велики Скорди - Сорби, како су поморавски Србаљи називали ово сродно племе, истог корена, језика и порекла.Источну обалу Мораве и залеђе држали су Мали Скорди – Сорби, односно Сораби, заједничко име за велики србски етнос на широким просторима северозападне и средње Европе. Централни део Поморавља, заузимала су следећа сорабска племена: Скорди (Сорби), Квадићи, Маркоманићи и Јеригићи.Диодор каже да је Сербон по освајању Иберије предао власт најбољим људима и прешао v Келтску коју је целу покорио и завео законе. Под Келтском се овде подразумева стара Галија, односно Француска, чије је српско име Роданија. Затим каже да је Сербон основао велики град Алезију. Становници града су већином били староседеоци. Келти држе тај град на части као град-мајку свих градова у Келтској (110.IV.405). Затим додаје да град Алезија није никада био освојен нити похаран све до Јулијуса Каесара (Јулија Цезара-наша прим.) 52. г. п.н.е. Страбон каже да је Алезију основао Сербон при повратку из Иберије и да су тај град Гали сматрали за престоницу Галије (86.II.56). Алезија као име појављује се и код српских племена у Малој Азији, па се стиче утисак да је ово име пренето из Мале Азије у Роданију. Сајс помиње Алезионска поља источно од Тарса у Киликији (7б.ст.1). У старим предањима помиње се Радамант, племић из критске династије Мино, као краљ у Алезији. Из тога се може закључити да је Сербон оставио Радаманта у Алезији као краља Роданије. Та земља је била насељена са више српских племена. На ушћу реке Родане постојао је град који се помиње као ''Хераклеја''. Превод Хераклеје је Сербонија и биће да је основан у време истог похода. Роданија је богата са српским именима, то јест траговима српског присуства. (Јован И. Деретић „Античка Србија“, Темерин, 2002. стр 49-50).
     Џозеф Меде (енглески научник) каже да су Грци називали Галате: ''Галате'' и ''Келте'' и да је грчко ''Келте'' исто што и Кимбри, који се у Британији називају Cumrah. За Германе Диодор каже да су пореклом од Кимера, а Јевреји их називају Ашкеназим. (35.ст.283). Едуард Велс проширује излагање свог претходника Медеа и каже: ''Што се тиче сведочења старих писаца, као Диодора са Сикеле, као што Меде примећује, они потврђују да Германи воде своје порекло од Кимера: и Јевреји до данашњег дана, као што исти учењак напомиње, зову их Ашкеназим или Ашкеназ као потомке од ове Гомерове гране (31.ст.54). Велс још додаје и Апианово сведочење да су се Келти или Гали називали друкчије и Кимбри. Кикеро каже да је Мариус поразио галску силу која се била сручила у Италију. Њихов краљ се звао Белеус. На његовом штиту нађеном у Екс ан Прованс писало је Белеос Кимброс, где их је Мариус потукао. ''Белеос Кимброс'' је било урезано нa штиту на једном ''чудном писму''. Плутарх каже да су се Кимбри звали и Гало-Скити (31.ст.55). Ово Велсово ''чудно писмо'' на Беловом штиту била је стара србица. Нађено је мноштво записа на томе ''чудном писму'' у старој Роданији. Па и само име краља Кимбра је српско – Бело“. (Јован И. Деретић „Античка Србија“, Темерин, 2002. стр. 56).            Илија М. Живанчевић у делу „Срби и Келти“ говори у прилог тези да су Келти и Срби истородни народ, јер: „Сва келтска племена поређана код Цезара (De bello gall.) носе србска имена: Брановићи, VII, 75; Лемовићи (Ломовићи) VII, 75; (и код Тацита Герм. XI 19); Беловићи II, V, VIII; Латовићи I, као и имена келтских вођа: Думнори (кс) ћ ; Оргентри (кс) ћ; Верцигентори (кс) ћ; итд.; а, као што је већ напоменуто, за ознаку Немаца и Цезар и Тацит се служе словенском (србском) речју — NemetesNemates“. (Илија М. Живанчевић: „Срби и Келти“, Гласник југословенског професорског друштва, књига 16, свеска 9, Београд, 1936.). Професор славистике у Кардифу Ранка Куић написала је студију од 5.000 страница, која говори о томе „да су Келти исти народ као и ми, односно да у најмању руку потичемо из истог корена". И данас је, например, реч 'малиша' идентична на нашем и келтском гејлик наречју.  И данас Срби са Балкана и Келти из Шкотске, Ирске и Велса имају преко 600 заједничких речи. И ова два језика су, као што смо рекли, највише сачувала првобитну лексику из рашко-белашког језика, који је у Индији, по пресељењу Срба назван-санскрит (самскрит). О сродности Сорба (Скорда) и Србаља (Трибала) говоре многе паралеле: Келти су свог врховног бога називали Товид, а Срби-СвеТовид, касније-Вид, Видовдан (Свентевид). Србски бог заштитник био је Дајбог, хроми Даба, а келтско божанство је Дагда. Србска вила Равијојла код Келта се изговарала као Равиола. А вила се код Келта каже слично-елила. Равијојла и Равиола означава разблудну и разуздану жену. И симболика боја код ова два древна сродна народа остала је иста. Бела боја представља знак победе и јунаштва, чистоте и тежње ка савршенству. Ту боју и данас Срби имају на својој застави. Срби су у праисторији носили црвену боју која је по њима добила име - рашка боја. А са врха Јухора, из војног утврђења и града, значи-одозгоре - што је опет заједничка реч оба народа, силазиле су келтске бустахије - или на савременом србском - пустахије, и залазиле по околним селендрама (Срби и данас имају реч - селендра). Овде ћемо да наведемо још неколико речи које су истоветне или сличне на камријском (келтском) и савременом србском језику: бан=бан, дим=дим, брег=брег, гор=горе, гун=гуњ, дилеад=дилеја, дизгвин=дизгин, маглад=магла, палед=палица, крав=крв, гозб=гозба, пурпур=пурпур, планед=планет, рад=рад, роди=роди, палента=качамак, сул=сунце, див=див (бог), Сербиан=Србија, камли=камилица, дерв=дрво (храст),  Сами=Срби, мурга=мургав. У балканској Србији Сорби или Сорбисци (латинско име Скорди или Скордисци - Келти) су присутни миленијумима, од почетка, и то је народ истог порекла, обичаја, културе и традиције као и савремени Срби, о чему је писала професор др Ранка Куић.(Ранка Куић: „Црвено и бело, србско - келтске паралеле“, Београд, 1996).  „Срби Сорди или Сарди, које странци мешају или поистовећују са Скордима, су исти народ и колико је њихова територија-земља Сарданија  или Сардонија била моћна и пространа,  говоре и топоними и хидроними са именом овог србског народа. Јован Деретић, наводи имена градова и планина где се спомиње Сарданско име: „Стари градови чија су имена настала непосредно од срbског националног имена јесу: Сардика или Сердика -данашња Софија, Сарда, Сорда или Скодра - данашњи Скадар, Сардона или Скардона - данашњи Скрадин, Сарит, Сералиум или Сераљио - данашње Сарајево, римски Serbino, Serbinum, и у савременим издањима античких писаца на Западу, Servitium, а код Толомеја, то јест Сербиново - данашњи Загреб, у коме је била главна лука на Сави. Град Сербиа на реци Бистрици и две Србице у старој Македонији, римска Сарабантиа у Панонији и град Сербион и Sirmium римски - данашња Сремска Митровица. Планински венац Старог Влаха па до Дурмитора и на југу Шар (Сар) планина, који се налази на сред србске земље, називан је у старом и средњем веку - Србским Планинама: Sardonici montes, Scordus sive Scordisque montes". Ди Канж назива овај планински венац једноставно -"Планинама Србије" и каже да се стара кнежевина Требиња простирала до планина Србије, у ствари до Дурмитора, докле се простирала стара Херцеговина, Seruiae montes.. (Јован Деретић: „Западна Србија - Кратки историјски преглед од 3-века пре Христа до 20-ог века“).          „Нестанак Скордиска са територија јужно од Дунава, Апијан доводи у везу са походом Луција Сципиона (Lucius Cornelius Scipio Aziagenus) који је 80-их година водио рат против Скордиска. Последица рата била је забрана Скордисцима да прелазе Дунав. Међутим они се нису држали те забране што доказују и налази распрострањени на широкој територији дуж Поморавља: на Великом Ветрену на Јухору, “Бедему” у Маскарама (Маскару-прим. М. Д.), Рутевцу у Алексиначкој котлини, у “Лазаревом граду” у Крушевцу, на “Чукару” у Бољевцу на Јастрепцу, и коначно на великом локалитету “Кале” у Кршевици код Лесковца“(Извор. Википедија). Нисмо скоро прочитали већу бесмислицу од претходног цитата из „Википедије“. Луције Сципион је забранио Скордисцима да прелазе Дунав и Саву, али „они се нису држали те забране“.  Па како и да се држе, када је србски праисторијски народ Сорби, Сорди, - а које Римљани бележе као С(к)орде и Скордисце (Сорбисце), када су они од постанка белог човечанства ту и живели, на својој родној земљи, распрострањени на врло широкој територији? И толико су се забога „уплашили“ те Сципионове забране да су имали своја утврђења: „на Великом Ветрену на Јухору, на “Бедему” у Маскарама (Маскару- прим. М. Д.), Рутевцу у Алексиначкој котлини, у “Лазаревом граду” у Крушевцу, на “Чукару” у Бољевцу, на Јастрепцу, и коначно на великом локалитету “Кале” у Кршевици код Лесковца“... И како то одједном  волшебно нестадоше Скордисци, Сорди и Скорди- Сорби и Срби, када их и данас има на истој територији, где су одувек свој на своме? Како тзв. Римљани стигоше да помлате толике народе по свету, међу њима и Сорбе-Скорде? Па онда су Римљани учинили највећи геноцид од постанка света и века? Како пред римским мачем утекоше ти „плашљиви“ Келти (Скорди) из Велса, Шкотске, Ирске, Бретање, Француске..? А истина је управо обрнута. Римљани су губили битке од Скордисца и Сорбисца – Сорба: (Напомена: Наредни текст преносимо у латиничном писму каквог смо га и преузели из књиге „Чувари тајног блага“, по оригиналном издању „Беокњиге“ из Београда). A istina je ova: „Кratkа istoriografijа Sorbiska=Skordiska, prema zapisima stranih istoričara: „Po Polibiju, Kelti se 387. godine pre nove ere spuštaju u Italiju, Grci nas upoznaju 368. godine kao vojnike u borbi izmedju Tebanaca i Lakedemonjana. Skilaks, Strabon i Tolomej Lag beleže da su se Kelti pojavili na severozapadnom Jadranu 365. godine, a 360. godine Kelti osvajaju Austriju. Teopomp piše da smo se 358. godine pre nove ere tukli sa Sardejima (Sardima), srbskim plemenom, i da smo pobedili, a 335. godine p. n. e. smo se borili protiv Aleksandra Velikog, a 309. godine smo pobedili vojskovodju Kasandra na planini Hemu. Godine 279. pre Hrista smo se svi masovno selili na jug i osvajali prostore Trakije i Grčke, nadirući prema Delfima, i tad smo pobedili Ptolomeja Kerauna. Prema Zipelu, mi smo 135. godine pobedili rimskog pretora u Makedoniji Askanija, a taj pohod su izveli Kelti Tilenji iz Raške. Godine 114. Kelti i Srbi zadaju strahovit udarac Gaju Antoniju. Godine 101. pobedili smo rimskog vojskovodju Didijusa, a 91. i 85. godine tukli smo oba puta rimskog drznika Kornelija Skipija (Scipiona – naša prim.) Znači, komesari sa Vikipedije bezočno falsifikuju srbsku istoriju. Scipion nije nikada pobedio Skordisce (Kelte) već su oni njega i njegovu vojsku tukli dva puta!. Gaja Skribonija pobedili smo 75. i 74. godine na obalama Dunava, a 62. godine porazili smo Gaja Antonija, a u periodu od 35-33. godine ratovali smo sa Oktavijanom... Znači, još uvek jedan te isti narod živi u Srbiji i na Balkanu, prvorodni ili ''narod kvočka'', kako reče onaj francuski paleolingvista. Medjutim, i naše bratstvo na Balkanu, kao deo velikog Prasrbskog etnosa, nastoji da ostane što čistije izvorne krvi. Nema nas mnogo, ali smo, kako se poslovično kaže, dobro rasporedjeni svuda gde je to najpotrebnije...(Opširnije: Miroslav Dimitrijević „Čuvari tajnog blaga“ Beoknjiga, Beograd, 2012. str. 127-128).
      A naš zlatni period dogodio se izmedju 6. i 2. veka pre nove ere. Tada je naš narod, znači Sorbisci (Skordisci) Srbi ili Sorabi, vodio uspešne ratove. Sorbisci su osvojili Pirinejsko poluostrvo, Rodaniju, koju su Rimljani kasnije prozvali Galija, zatim smo osvojili britanska otočja, potom Italiju gde smo osnovali gradove: Milano, Vićencu, Modenu, Veronu i Bolonju. Praktično došli smo u srbske krajeve, koju su posle Trojanskog rata tu naselili Srbi Raseni (Rašani) na čelu sa Enejom. A to se dogodilo, prema našim sagama ili hronikama, 387. godine pre nove ere. Rimljani su morali da otkupe svoju slobodu. Davali su zlato i žalili se na krive Sorbiske utege. To je naljutilo srbskog – moravskog vodju Branu, koji je bacio svoj mač na vagu i uzviknu:  ''Jao, pobeđenima!''. Taj dan su Rimljani ubeležili u svojoj istoriji kao ''crni petak'', izraz koji Srbi i danas koriste. Pre cara Brana, bio je poznat i sorbiski car Biturić (na latinskom Biturig), koji se borio na dve strane, imao je ''dvostruku vlast'' duhovnu i svetovnu”. (Opširnije: Miroslav Dimitrijević „Čuvari tajnog blaga“ Beoknjiga, Beograd, 2012.).
КУКЉИН

      Кукљин је сеоско насеље у општини Крушевац, Расински округ. У селу има 464 домаћинства у којима живи око 1500 становника. Житељи Кукљина су Срби православне вере. Врло је занимљив податак да је село задржало праисторијско име највећег келтског јунака Кукулина: „КУКЉИН je задржао скоро у потпуном облику име највећег келтског јунака КУКУЛИНА, који се по храбрости и јунаштву може равнати са највећим античким узорима, а по лепоти, мушкости и правичности у новијој србској епској традицији могли би да му буду равни само Милош Обилић или Марко Краљевић.  Келти су на овим просторима, као што се зна, имали значајан историјски и културни удео, а на Јухору је 1998. године пронађено највеће келтско насеље на Балкану, према тврдњи археолога. Археолошки материјал је приказан на изложби у Народном музеју у Београду, где се и чува. Према келтском миту млади Сетанта, снажан Дектирин син, већ у својој седмој години живота убио је огромног пса ковача Кулеина, што је овога толико ражалостило и разбеснело да је затражио од дечака Сетанте да му од сада он буде пас чувар. Локални друид (свештеник) по имену Катбад је оценио да је то правична надокнада, прорекавши при том дечаку да ће се његово име кроз векове изговарати на свим уснама. Јуначком дечаку су тада наденули име КУКУЛИН, што значи Кулеинов пас, са чим се млади Сетанта сложио јер га је понело друидово пророчанство. А оно се заиста и остварило преко имена села КУКУЉИНА, то јест КУКЉИНА и још преко неколико назива. Осим поменутог Кукљина, постоји Кукљица, Кукла, Куклин брег, Кукла росомачка... Професор др Ранка Куић, врсни познавалац историје и културе Келта или Скорда, тврди да су Срби и  Сорди (Келти) два сродна, братска народа, и то потврђује низом сличности у језику, обичајима, идеалима и историјским догађајима у књизи „Црвено и бело...“. (Мирослав Димитријевић „Из историје Срба старе и нове ере“, ИК „Мирослав“, Београд, 2014. стр. 326). Археологија: У археолошком погледу Кукљин је такође занимљив јер се у његовој близини налази Земљани град или Кукљин. И данас постоје остаци тврђаве Земљаног града. Археолошки налази говоре да је овде праисторијски Србин живео у непрекидном низу векова.
ГАЛИЧ (КОСОВСКА МИТРОВИЦА)

         Археологија: Галич, (име је добио по народу званом Гали или Келти) данас је тврђава код Косовке Митровице, у близини села Луке. Сматра се да је то била утврда која је штитила рударска окна племенитих руда злата, сребра и бакра још у праисторијском рударењу, а ту је улогу имала и у ромејском периоду, као и у средњем веку у Рашкој држави. Данас се распознају само темељи утврђења Галич.
КАЛЕ (ГАЛИЧ) КОД ПАРАЋИНА
      Као што знамо, етноним Келти потиче од Грка, а Римљани су Келте називали – Галима. Павле Ј. Шафарик проналази у Мезији, данашња Србија, топоним  Calis, код Прокопија, а код грчкога писца Кинама то је ГАЛИЧ тврђава у руинама у пределу Мораве. Једну тврђаву код Параћина описао је и уцртао је Феликс Каниц. (Феликс Каниц „Србија – земља и становништво“). Археологија: Данашњи археолози и историчари још увек нису у стању да тачно одреде њено место, поготово што се каже, а што их вероватно збуњује, да је Кале или Галич тврђава „у пределу Мораве“. Износимо опрезно мишљење да би то могла да буде управо споменута тврђава код Параћина – коју су највероватније звали Кале. Параћин и данас има микротопоним Ада Кале. А нашу опрезну претпоставку поткрепљује и чињеница да је у прошлости, река Велика Морава текла поред Змичког поља, са западне стране данашње железничке пруге Београд-Ниш, у пределу где се сада налази погон за пречишћавање отпадних вода, северо-западно од Параћина. Највероватније да се и Кинамова „тврђава Галич, у руинама крај Мораве“ налазила на северној страни испод Параћина, па отуда Кале (Галич) крај Мораве, јер је ова река текла много ближе Параћину него што сада протиче. (Према књизи: Павле Ј. Шафарик „Порекло Словена“).  Наше опрезне претпоставке темељене су на чињеници да се и у селу Кршевици код Бујановца налази велики локалитет истог имена - Кале. А може бити да се ради о двема тврђавицама са истим именом, што не би био први случај у србској топономастици.
КАЛЕ  (КРШЕВИЦА)
     Археологија: У долини Јужне Мораве, код села Кршевице, откривени су остаци града Кале који потиче из 3. и 4. века пре нове ере. Међутим, најстарији археолошки налази у њему датирају из млађег бронзаног и старијег гвозденог доба 1200-700 година пре Христа. Највећи проценат покретног материјала чини керамика и сликане посуде, највише има стоних посуда, кухињских и складиштених глинених судова. Кале је као тврђава-град доживео процват у време Филипа Македонског и Александра Великог, кажу археолози.
СКОРИЦА
     Скорица је сеоско насеље у општини Ражањ, Нишавски округ. Према попису из 2002. године  имало је 958 становника, а у попису из 1991. године много више – 1179 житеља. Мр Радослав Прокић у свом делу „Средњевековна архитектура петрушке области“ сматра да је име овога села остало из скордиских временаСкордиска=Скорица. Данашњи ојконим Скорица је настао деривацијом ове речи кроз векове и прилагођавањем савременом народном говору. И у другој половини 20. века сељаци поморавског краја запрежне двоколице су звали – корде, што је редукован назив од – скорде. А скорде су биле борбене двоколице Сорда или Скордисца. Иначе, на простору Скорице, односно у залеђу десне обале Велике Мораве живели су Мали Скорди, а на левој  Велики Скорди.
(Напомена: придев србски пишемо са словом б као што је и Вук Караџић чинио, јер ми нисмо Српи већ Срби)                                
Наставиће се




ПРАИСТОРИЈСКИ СРБИ ТРОМОРАВЉА (6)
 Историјско-језичка и археолошка предочавања
Пише: Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ
БРЕГИ (ФРИГИ) – ПОШТОВАНИ ОД ЕГИПЋАНА КАО НАЈСТАРИЈИ НАРОД НА ЗЕМНОМ ШАРУ

       Србска присторијска држава Брегија (Фригија) простирала се на простору данашње централне Србије, око Копаоника и Мораве и граничила се са Македонијом. Хомер у ''Илијади'' на више места спомиње Фригију и Фрижане (Фригијце) као савезнике Илијиног града Троје, као например у ''Песми о Долону'', (стих 432), или пак у разговору Ахилеја и србског краља Пријама, господара Троје (24-543, 547).
      И Херодот у својој ''Историји'' тврди да су Фрижани пре сеобе ''живели у Европи, у суседству Македонаца'' (''Поломанија'', 73), као и то да су се вртови чувеног србског краља Мите (Миде) налазили у близини границе са Македонијом (''Уранија'', 130). Да се подсетимо, Грци су Европом називали просторе Србије до Саве и Дунава. То је за њих била стара Европа, па самим тим и за Херодота.
      Оснивач тог Брегијског (Фригијског) краљевства био је Тантал, јер о њему постоји најранији писани помен као владару Фригије, који потиче из времена Сербоновог похода. „Код Еузебија налазимо податак да је Тантал владао Фригијом, односно  старом Меонијом, око 1350. г. п.н.е (3.ст.391). После Тантала настаје владавина династија Гордија (Ђорђија) и Мите“. (Јован И. Деретић „Античка Србија“, стр 57). Познати су вртови краља Мите (Миде), северно од македонске границе. О томе нас Херодот информише у следећим редовима:
      ''А младићи дођу у други крај уз Македонију и настане се у близини такозваних вртова Миде, сина Гордијева''.(Херодот: ''Поломанија'', књига 7, стр. 73); (Новак Андесилић ''Троја на Скадарском језеру'', Подгорица, 1994, стр. 83). О Бригима или Брегима, односно Фригима и њиховим родовима (апелативима) код других народа, а на простору Европе и Азије, Јован Деретић каже: „Један од важнијих Јафетових синова из Изорода (Књига Постања у Старом завету) је Гомер који има и три своја сина. То нам одмах говори да је земља Гомерова једна од важнијих земаља. Што се тиче одређивања места земље Гомер, историчари се слажу да је то Фригија. Херодот каже: ''Фрижани, кажу Македонци, звали су се Брижани (Бруги) све док су живели у Европи, (читај Србији) док су били заједно са Македонцима, а када су прешли у Азију, са променом земље променили су и име у Фриге'' (39.VII.73). Двојност овог имена, прво Бруги па Бриги, истиче и Милан Будимир (73). У Изороду Фригија се назива Гомером, а објашњење налазимо у асирским записима. Рагозин каже да асирски записи помињу народ ''Гимерај'', што су Кимери, односно јеврејско Гомер. Асирски цар Есархадон (681 - 668. г. п.н.е) бележи да је одбио напад и поразио ''Тиуспа Гимерај''- а који је погинуо у борби и сва његова војска је мачем уништена. ''Гумирај'' је асирско име за један лутајући народ кога обично помињу као Кимере, а који је сродан Медима (14.ст.337). Рагозин овде мисли на аријевску расу. Несумњиво је да је јеврејско име за Фригију - Гомер, настало од асирског ''Гумирај'' и у томе се сви заветословци слажу. Каснија истраживања показују да Јевреји, када говоре о Гомеру и његовим синовима, мисле на народ трако-фригијски са предела јужно од Црног мора, коме ови Кимери такође припадају и који су дошли као освајачи, каже Рагозин. Најранији помен Фригије потиче из времена Сербоновог похода. Код Еузебија налазимо податак да је Тантал владао Фригијом, старом Меонијом, око 1350. г. п.н.е (3.ст.391). После Тантала настаје владавина династија Мита и Гордија. Њихова владавина ћe потрајати више од шест векова и за то време је Фригија била надмоћна држава у Малој Азији, а у деветом веку п.н.е. суверено је владала Средоземљем и Црним морем. За Јерменију Херодот каже да је она фригијска сеобна. Ако је то већ био случај са Јерменијом, онда нема никаквог разлога да се не верује да су Фрижани имали насеља и на северним обалама Црног мора, на којима се појављују Кимери. Еузебије каже да су Кимери и Амазонке упали у Малу Азију 1076. г. п.н.е (3.ст.418). Гарстанг каже да су Мушки на челу са царем Митом били први Фрижани из Тракије који су освојили Хатушку царевину (93.ст.11). Њихово име је прочитано у асирским записима као ''Муски''.
     Камбел каже да су Бриги европски Фриги, (Стара Европа=Србија) потомци Зеретита (Срба из Старог завета) (104.II.ст.279). Грусе сматра да су руске степе, северно од Црног мора, биле поседнуте око 1200. г. п.н.е, од индоевропског народа по имену КИМЕРИ – (КМЕРИ) који су припадали трако-фригијској групи народа (143.ст.32). Рагозин, у вези аријевског језика, каже: ''...Фригија, Мизија и други на западу и северозападу Мале Азије нагињу врло старом типу аријевске (србске – наша прим.) филологије, пелазгијском (древносрбским језиком), од кога је настао и грчки језик'' (21.ст.19б). (Јован И. Деретић „Античка Србија“, стр 57).
     А после пада Хомерове Троје,  принцеза КРУША, супруга принца Енеја, се вратила са преосталом брегијском војском, у србску Брегију или Фригију. Фригијски ратници успели су да спасу своју принцезу из тројанског пакла и поново је доведу у Србију. Њено име данас носи Крушевац, а назив је настао по утврђеном  језичком моделу: Марко-Марковац, Младен-Младеновац, КРУША-КРУШЕВАЦ. Фригију или Брегију и Хомер је убицирао северно од Македоније. Њену локацију потврђује и Херодот у делу ''Полиманија'' (страна 73.) и ''Уранија'' (страна 130). Тадашња Брегија- Фригија налазила се на простору Мораве, Копаоника, Средње Србије до Македоније“. (Новак Андесилић  ''Троја на Скадарском језеру'', Подгорица, 1994, стр. 83).
     Дакле, као закључак о Брегији или Фригији изнећемо мишљење Милоша С. Милојевића: Бреги или Брђани Breges Египћани су Брегјане или Брђане поштовали за најстарији народ на земном шару. Брђанима припадају: Тројанци, Хомоњани HomonaТрипољани TripoliОраорићи Orchaori iБрегмани Bregmaeni — и Орнићи Orkynoi“. (М. С. Милојевић, стр. 71-72). Дакле, Египћани су признавали Србе Бреге, Брђане , „са брдовитог Балкана“ за најстарији народ на земном шару! А што је још једна највећа истина и изузетна важност за историју Срба, што су тим Брегима-Србима припадали и Тројанци, Хомоњани, Трипољани, Ораорићи, Брегмани и Орнићи! И овде видимо да је Пријамова Троја (описана код Хомера) – србска, као и сва малочас набројана племена!
САРМАТИ СУ АУТОХТОНИ СРБИ

 Француски историчар и палеолингвиста Сипријан Робер каже: „Срби Сарматије су аутохтони Срби“. Апијан из Александрије тврди да су Трибали (Србаљи) и Сармати (Сарбати) два најугледнија и највећа србска племена. Наш историчар Јован Рајић је читао име Сармати као Сарбати. Епископ Саломон (умро 920. год.) каже: Sarmatiae Sirbi tum dicti... id est quasi Sirbutium – Сармати који су се тада звали Сир6и...што је као Сирбути" (Mater verborum). Вацерод, који је 1102. године преписао Mater verborum, на многим местима је уз, наведене називе дао тумачења, на чешком језику. Код назива Сармат, редовно даје објашњење да је то Србин, чиме показује, да су Птоломејеви Сармати у ствари били Срби. Он пише уз реч Сармат (Sarmatae populi Zirbi) или у преводу  (Сармати народ Срби)". Јосиф Добровски је нагласио у писму Јернеју Копитару: ''Срб пак није ништа друго него Сармат, скраћено и предругојачено'' (65.I.ст.45). Херодот каже да се Скитија простире од Дона на истоку, па до Дунава на западу (39.IV,48). Од Дона, па на исток до Каспијског језера, Херодот налази Сармате. Име Сармати је само прелик имена Сарбати. Он каже да преко Дона није више Скитија, него земља Сармата која се простире од Азовског мора према северу у дужини од 15 дана хода (39.IV.11). Тамо где је Херодот нашао Скитију, Анонимус Равенатис ставља Дарданију. То је исто као да је написао Србија, пошто је Дарданија покрајина у Србији. (Јован И. Деретић „Античка Србија“, Темерин, 2000, стр 59). Вадианус каже да, према сведочењима старих писаца, постојале су две Сарматије: азијска, преко Дона и Азовског мора па на исток, и европска, од Дона до Германије и од Балтичког мора до Дунава, па додаје: ''...Ските уопштено зову Сарматима'' (16.ст.65). После свих ових објашњења, узалудно је тражити Ските као народ у етничком смислу јер није постојао. Којем народном стаблу треба припојити Херодотове ''Сколоте'' није тешко установити, пошто је он сам оставио сведочанство да су ''Сармати употребљавали скитски језик'' (39.IV.117). (Јован И. Деретић „Античка Србија“, Темерин, 2000, стр 59). Стефан од Византа каже за Амазонке да их ''сада Сарматкињама зову''(4). (Исто, стр. 60). „У српској Асирији, односно Сурбији, од које су Јевреји преузели етнографију Изорода (Књига постања у Старом завету), тачно су знали стање у Средњој Европи. Не треба заборавити да су два асирска цара, од којих је један живео у време Тројанског рата, носила име бога Теута. Војвода српског Далмског савеза, који је ратовао са Октавијаном 34. г. п.н.е. звао се Теутемио, (141.I.60). Анонимус Равенски каже: ''На северу до Океана (сада  Балтичког мора) је отаџбина Сармата,... која је преименована у Роксоланију... а према Толомеју, цару египатском, она се зове Сардонија. Друга Сардонија је до Дунава'' (69.IV.11). ''У другој Сардонији се налази земља Дакија''(69.IV.14)  (Простор данашње Румуније- наша прим.). После Теираса, или на српском - Теутаније, остају нам у Европи још две земље које покривају два Јованова сина, а то су Италија и Роданија“. (Исто, стр. 85). Др Јован Деретић још детаљније објашњава: "Од почетка нове ере име Сармата, готово стално замењује у Европи име Скита. Велика Русија, Мала Русија (Украјина) и Пољска, биле су тада обележене као Сарматија". (Ј. Деретић). А именом Срби називала су се у праисторији, па и у новој ери, сва бројна племена и народи, океан беле србске расе, расуте широм три континента који данас зову – Словенима“. (Из књиге: Мирослав Димитријевић „Морава и Моравци – планетарни феномен“, ИП „Пешић и синови“, Београд, 2011).
    Плиније и Трог Помпеј тврде да су Сармати пореклом од Меда. Сармати, Парти и Меди су били рођаци. У тексту „Српски стари век“ Миодраг Милановић доказује да су Срби били упознати са хришћанством већ у 1. веку  Христове ере, ослањајући се на доказане хришћанске историјске изворе. Еузебио из Цезареје пише, према извештају Оригена, да је апостол Андреја проповедао и у Скитији, односно Сарматији где су хришћанство примила србска племена Сауробати.
    Народ Сарбата или Сармата живео је и у долини Велике Мораве, о чему сведочи и историјски топоним Сарматес (Сарматорум) Јужно од Параћина код Сикирице или суседног Горњег Видова,  мада Саво Ветнић каже да се Сарматес налазио код „Слатине“ у Параћину, а Душан Рашковић га смешта код данашње Стриже.  САРМАТЕС, насеље и потом станица за мењање коња (Mutacio Sarmatorum) на римском војном путу, налазио се у сваком случају у околини данашњег града Параћина. Оригеново тврђење допуњују „Акти Андреја из којих се види да је овај апостол проповедао на Криму, Кавказу и у Сарматији. Плиније и Марцион доказују својим списима да Срби живе хришћанским животом, односно Сарматско племе Сер(б)еи.

САРМАТЕС

    Археологија: „Прокопије, познати римски историчар, описујући војни пут - Via militaris,  наводи и податак да је Sarmates одмах после Horeum Margia (данашња Ћуприја) прво велико место. Француски хаџија у „Јерусалимском путоказу“ 333. године, такође, спомиње Mutatio Sarmatorum, римску станицу за промену коња. Јиречек и Милер убицирају Сарматес на локацију данашњег Горњег Видова, док  Каниц га смешта у близини Сикирице, општина Параћин. Помиње се и трећа локација у пределу код Стакларе, северни део Параћина. То је добро познато у званичној историјској науци, па се чак тврди да Параћин има историјско право да наследи континуитет  епског Сарматеса, али се упорно прећуткује одговор на питање – ко су у ствари Сармати? А они су, као што смо видели – Срби. Археолошки налази из различитих цивилизацијских периода откопавају се на територији Сикирице, Горњег Видова (гробље), код села Стриже, а и у винчанском, вишеслојном насељу код Стакларе у Параћину. Ма где да се Сарматес налазио од поменутих локација, свуда постоје и археолошки докази за овај прастари србски народ - Сармати“.(Мирослав Димитријевић „Морава и Моравци – планетарни феномен“, ИК „Пешић и синови“, Београд, 2013.)

РАТАРИ – ЗВЕЗДАНИ НАРОД

           Народ Ратари потиче још из времена ''ведских људи'', кад су Аријевски Срби боравили у Индији и поштовали богињу РАТРИ, ''која је сјајем својих очију (звезда) растеривала мрак и помагала људима да се снађу у помрчини''. (Цермановић-Кузмановић А. и Срејовић, Д. „Речник грчке и римске митологије“, Београд, 1992). Уживала је велико поштовање у аријевској цивилизацији, а Срби су, по пресељењу, дивљење према својој божици пренели и у Србију, и више својих насеобина назвали именом звездане богиње РАТРИ. РАТАРИ су, дакле, села звезданог божанства, то су
праисторијска ЗВЕЗДАЊА, која и данас сијају на земљи, али и у србском језику.
    Аријевска богиња звезданог неба - Ратри сачувала се и у имену србског племена Ратари. Ратари су део великог србског народа Вељића или Љутића, једног од највећих у Европи, поред Бодрића, и играли су изузетно важну улогу у стварању данашње Европе, у историјским, културним и политичким догађајима. У нашој епској народној поезији најпознатији јунак Вељића то јест Љутића је чувени – Љутица Богдан. Вељића данас има у селу Поточцу, у околини Прокупља, у Београду и многим другим местима. Вељић – је презиме изведено од етнонима – имена старог србског народа. Милош С. Милојевић описује племе Ратари на територији данашње Немачке: “Осим Ратара, велики Вељицки народ састојао се и од следећих племена: Рујани или Рујанци (а то су моравски Багри из околине Багрдана, о којима смо већ писали. У Европи их звали и Вагри а претежно Рујанци), Доленићи (Дољанићи код Милоша С. Милојевића. Данас можда Дољевац код Ниша.), Широпани и Кићани. Сва ова племена Вељића живе западно од Одре и понемчена су под истим именом Волгастени. Једино Рујанци су добили ново име – Ругијани“. (Милош С. Милојевић: „Одломци историје Срба“... Србско учено друштво, Државна штампарија Београд, 1872, репринт ИКП „Никола Пашић“, Београд, 2000). Милојевић спомиње и земљу Ратарију на реци Србици, или дан. Цибрици.
     Ратари, дакле, носе име ведске богиње Ратре, али и име србског народа - Ратари, који се није сасвим иселио из поддунавске Србије и Мораве на север Европе, и у Немачку, већ је један значајан део остао и у данашњој Србији, о чему нам на најбољи начин сведоче топоними три села Ратара: код Параћина, Обреновца и Смедеревске Паланке. Сва три Ратара су насељена Србима, православне вере, а у параћинском Ратару постоји и црква посвећена Светој Петки, србској заштитници, светици, која је по рођењу била Србкиња.

РАТАРИ (ПАРАЋИН)

      Ратари је насеље на десној обали Велике Мораве, западно од пруге Београд-Ниш, у општини Параћин и припада Поморавском округу. Удаљено је 6 километара од града. Данас Ратари броје око 670 становника у 164 домаћинства.
     Село се последњих деценија развијало и са старе локације котирало дуж регионалног пута Параћин-Појате. Источно од насеља пролази најважнија саобраћајна магистрала – аутопут Београд – Ниш. Археологија: У атару Ратара нису вршена никакава званична археолошка истраживања, упркос чињеници да су Ратарци на својим парцелама налазили многе старе предмете од керамике и метала.

РАТАРЕ (СМЕДЕРЕВСКА ПАЛАНКА)

     Ратаре је село у општини Смедеревска Паланка, југозападно од града, и припада Подунавском округу. У последњем попису бројало је 596 домаћинстава и 1669 пунолетних грађана. Ратаре је према предању добило име по старој цркви која се звала – Ратаре. Археологија: Археолошки налази говоре да је на овој локацији у дубокој прошлости постојало старо насеље. Село је србско, а народ православно-хришћанске вере.
РАТАРЕ (ОБРЕНОВАЦ)

     Ратари су насеље у градској општини Обреновац и припада граду Београду. Броји 596 становника у 174 домаћинства. Насеље је србско, а становници су православни верници.

БАГРИ (ЦРВЕНИ - РУЈАНЦИ) – ПОШТОВАНИ И ОД НАЈВЕЋИХ НЕПРИЈАТЕЉА У ЕВРОПИ
    
       О моравском праисторијском народу Багрима – Црвенима или Рујанцима опширно смо писали у претходним бројевима „Новог пута“, те зато сматрамо да се сада  морамо задовољити само најкраћим освртом и подсећањем на овај  изузетно значајан народ Мораве, који је био на високом гласу и великом поштовању чак и његових најљућих непријатеља у Европи.
     Багри су, као што смо могли да се уверимо, моћно србско племе, односно  народ, који је очигледно живео и у долини Велике Мораве, где је имао своје главно утврђење, свој управни и војни центар у Багрдану. Били су господари у долини Велике Мораве, односно у централној Србији, елитни слој, изузетни ратници и храбар народ витезова и јунака. У још неутврђеном историјском тренутку, вероватно се пресељавају на север Европе, као и многа друга племена, и господаре широким европским просторима много векова. Тек крајем првог и почетком другог миленијума нове Христове ере Багри  започињу озбиљније борбе са Германима, одупирући се покушајима да их римокатолички свештеници покрсте. Одупирање Срба, па и народа Багра - Црвених трајало је све до 17-18. века, када су Бодрићи, Рујанци-Багри (Вагри-како су их понекад бележили европски хроничари – Хелмолд например), Љутићи, Бранице, Моравци и многи други народи србске крви и колена примили нову веру, и истовремено и упоредо били германизовани. Као докази србског присуства на тлу Европе остала су географска имена: села, градова, река, планина... Иако су прилагођена немачком изговору, јасно се уочава њихово србско и србофоно значење. Уосталом и сам назив Багрдуна-Багрдана недвосмислено говори ко је подигао ову тврђаву у долини Велике Мораве, и шта значи њен назив.
БАГРДАН (НАСЕЉЕ)

      Багрдан је село у Средњем Поморављу, 13 километара северно од Јагодине, у Поморавском округу. Убележен је на свим топографским и географским картама  Србије. Због свог геостратешког положаја играо је врло значајну улогу у историји србског народа Мораве, и у старој, и у новој ери.
    Археологија: У Багрдану су истражена четири археолошка локалитета:
    Локалитет Крушар налази се у котлини реке Осаонице, садржи керамику и кућни леп. Потиче из дванаестог века пре нове ере.
    Кућиште је локалитет из 1300. године пре нове ере и налази се на високој тераси изнад најужег дела Баргданског теснаца. Кућни леп и керамика нађени су на овом локалитету.
    Локалитет Река-Градина лежи на тераси поред реке Осаонице. Налази: кућни леп, керамика, ломљени камен, животињске кости и друго, потичу из периода 1600-1300 година пре нове ере.
    Локалитет Ћерамидиште је вишеслојно насеље, што говори о дужем  континуитету живота у Багрдану. Потиче из периода од 1600- 1300 година пре нове ере. Овде се проналазе предмети од костију, камена и метала, а у већем проценту од  керамике, ломљеног камена и костију.

Закључак:
   Овим предочавањем историјских, лингвистичких и археолошких података и чињеница, надамо се да смо  још јасније осветлили праисторију Срба на просторима Велике, Јужне и Западне Мораве, проширили хоризонте сазнања о нашим прапрецима, њиховим племенима и насељима, њиховом језику и писму, култури, обичајима и обредима, као и о данашњим  археолошким локалитетима и налазима, који и материјално сведоче о њиховом праисторијском  присуству на тлу Троморавља. Па и много шире од тога као што смо видели.
      Упркос свим најважнијим чињеницама, изнетим од најугледнијих светских и домаћих научника, из непобитних историјских извора, страних и домаћих, (а овде је предочен  само један мали део за потребе овог рада), данашња „званична историја“ у Србији још увек не признаје и не познаје србски идентитет описаних народа и племена. Али то нас ни мало  не чуди, нити узнемирава, јер истина је само једна:  
    „Срби су остали Срби кроз миленијуме. Веровање Срба, њихова садашња православна вера највише се поклапа са рашанским схватањем живота и „царства небескога“, што се код Срба спомиње и у народној песми“.  „На основу свега тога закључујемо да Срби спадају у најстарије народе у историји“, записа др Реља Новаковић. Поморавље, односно Троморавље је одувек било србско.
(Напомена: придев србски пишемо са словом б као што је и Вук Караџић чинио, јер ми нисмо Српи већ Срби)   
Крај
На Петров и Павлов дан,
на Светог Козму и Светога Дамјана-
Свете Врачи, Лета Господњег 2016.

 или 7524. године по србском календару


ЛеЗ 0008830     

..
ПРАИСТОРИЈСКИ СРБИ ТРОМОРАВЉА (3)
 Историјско-језичка и археолошка предочавања
Пише: Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ


МЕДИ-ГЛАВНИ СРБСКИ НАРОД, ГОСПОДАРИ ПРВОГ СВЕТСКОГ ЦАРСТВА

      Стари србски назив за бакар је – мед, по чему су древни Срби, као први проналазачи бакра, и добили име. Тим називом Руси, Бугари, Пољаци и други Србима братски народи и данас именују метал – бакар. Меди су живели на врло широком простору јужно од Дунава, односно од Алпа до Црнога мора. Меди на територији данашње Србије звали су се - Горњи Меди, а они према истоку - Доњи Меди. Ромеји су србску државу Медију на Балкану поделили по истом територијалном принципу на Горњу и Доњу Медију, односно на провинције – Горњу и Доњу Мезију. У време кад Меди почињу да се територијално шире преко евроазијског континента, обухватали су простор од Европе, преко Балкана, Медитерана, Блиског истока, Мале Азије, Међуречја до Индије, рачунајући и четири њене покрајине. Било је то прво највеће србско и светско царство, које је настало под царем Аријем Србиндом. И данас на целом овом простору постоје материјални докази медске – србске цивилизације, а о њиховом присуству говоре и бројни топоними на сва три суседна континента.
        Најочигледнији пример је име – Медитеран. Овај назив је настао од етнонима Меди и латинске речи terra=земља, што значи-Медска земља. Метитеран је обухватао данашње Средоземно море са залеђем  Европе, Блиског истока и Африке. Тај назив дали су му Латини. А Срби су ово море  у праисторији звали Бело море. Медију су несрбски народи називали Арија и Меде Арима. Плиније и Трог Помпеј тврде да су Сармати пореклом од Меда. Сармати, Парти и Меди су били рођаци. Медију данас, тврди Бошар, већим делом, зову Серван (Сербан), а један  медијски краљ звао се Сарбак“. „Халдејски историчар Бероз, из трећег века п.н.е, писао је да је династија која je владала у Еламу, пре 2000. г. п.н.е. била ''медијска'' (12.ст.45). У Старом завету ''Мадај'', то јест Меди, су приказани као један од синова Јафетових који се појављује далеко од Европе, у Азији. О њима доста говори Стари Завет а такође и асирски записи, пошто су они (Меди) били главно аријевско племе у Азији У једном оштећеном запису из времена Хамурабија, почетак 18. века п.н.е. говори се о неким народима у Северној Вардунији и помињу се ''Манда'', то јест Меди (12.ст.47). Неброд се доводи у везу са Медима који су освојили Бабилон, о чему пише Бероз (30.ст.47). ''Манда'' се помиње и у записима из времена цара Саргона I, сина Ниновог, (12.ст.48) и у свим каснијим временима. (Јован Деретић „Античка Србија“, Темерин, 2000. стр. 33). Меде (енглески научник) још каже: Аристотел помиње неку земљу Медику, до Пеоније, а код Римљана постојала је ''префектура Медика''. Изократ помиње неког Меда, краља ових предела. Грци зову европске Меде ''Мадаји'', а оне у Азији ''Меди'' (33.ст.281). Едуард Велс, позивајући се на свог великог претходника Медеа, каже: ''Има једно племе у Македонији (Јужна Србија) које се зове Меди или Моеди'' (31.ст.71). (Јован Деретић „Античка Србија“, Темерин, 2000. стр. 35). У Пловдиву се, у античком времену, налазио храм бога Medyzeus-a (Медски Зевс-односно на првобитном србском Медидив или Медски Див=Медски бог) (160.I.93). Као што му само име говори, ово божанство је било месно божанство племена Меда. У истом извору налазимо и закључак да се ''Медари из унутрашњости Хелмског полуострва не могу одвојити од Меза у Подунављу'' (160.II.59). Херодот каже да су Меде сви звали Арима, то јест Аријевцима (39.VII.62). Де Бунсен сматра да су Меди и Хиксоси исти народ. Берозова изјава да су Меди освојили Бабилонију не може се доводити у сумњу. Из Месопотамије Меди су отишли у Египат (30.ст.48). Поред балканаског простора, Стара Медија је обухватала следеће покрајине, према савременим називима: Ширван, Азербејџан, Гилан, Масандеран и Ирак Ађеми, Персијски цар Дарије је био од Меда. У савременом Ирану постоје градови са именима, Сараб и Сабзавар. Медијска и Персијска имена, која су до нас стигла преко Грка, су сва преличена, као на пример, име Ратабан које Грци пишу као ''Артабанос''. (Јован Деретић „Античка Србија“, Темерин, 2000. стр. 36).
Медијско племе било је главно аријевско племе које је отишло из Европе у Азију. Зато Беда говори о народу Јафетову да се он простирао од Медије до Гибралтара. У Старом завету ''Мадај'', то јест Меди, су приказани као један од синова Јафетових...“ Да се  осврнемо на Александра Великог и на онај његов славни говор пред војском у Индији. Износећи шта је све до тада постигао, Александар каже: ''Почевши са Македонијом, држим власт над Грчком, покорио сам Тракију и Илирију, Трибалима и Медима заповедам...'' То значи да су Меди суседи или близу Трибала и у сваком случају унутар Александрове царевине“.
Моеди (Меди) односно Моеси (Мези) су стварно једно племе...“ (Јован Деретић „Античка Србија“, Темерин, 2000, стр. 34).  ''Казао је Масуди: СЛОВЕНИ СУ ОД ПЛЕМЕНА МАДАЈА, МАДА ИЛИ МЕДА, СИНА ЈАФЕТА, СИНА НУХА, ЊЕМУ ПРИПАДАЈУ СВА ПЛЕМЕНА СЛОВЕНА И ЊЕМУ СЕ ПРИКЛАЊАЈУ''. СРБИ СУ ДАКЛЕ МЕЂАНИ, ИЗ ПЛЕМЕНА МЕДА, ОД КОГА ВОДЕ ПОРЕКЛО СВИ АРИЈЕВЦИ. Још је Херодот (5. век п. н. е.) рекао ДА СУ НАРОД МЕДА ЗВАЛИ У ЊЕГОВО ВРЕМЕ - АРИЈЕВЦИМА. Масуди даље наводи која су то словенска племена и набраја их: Племе ВАЉАН (ВЕЉИЋИ), касније се прозвали ЉУТИЋИ), владар им се звао Мадак (Медак) и Бабак; племе ВАСПАРАНИ, владар им се звао Саклић; племе ДУЛЕНИ (ДУЛАНИ), што се може довести у везу са реком Дуленком у јагодинском крају, подно Јухора-наша прим.), владар им је био Слава; племе САРБИН, племе веома опасно за своје противнике; племе МОРАВА, а до њих МОРВАНИ; племе САСИН; племе БАРАНЏАБИ. Масуди даље наводи: ''ПЛЕМЕ ПОД ИМЕНОМ САРБИН, ОНИ СУ НАРОД ОПКОЉЕН СЛОВЕНИМА, У ВЕЛИКОМ ПОШТОВАЊУ ОД СВИХ ДРУГИХ ПЛЕМЕНА, КОЈИМА СУ ВЛАДАЛИ, А ЗАШТО СУ ТОЛИКО БИЛИ ПОШТОВАНИ ТРЕБАЛО БИ МНОГО ДА СЕ КАЗУЈЕ, ИЗ РАЗНОРАЗНИХ РАЗЛОГА''.(Јован Деретић: Античка Србија, „Југо-Пирс“ Темерин, 2000.).
       Осим Вељића, међу првима су у новој ери примили Хришћанство: Сарбини, Саклићи, Астробани, Сасини, Илири, Срибали  (Трибали), Рашани, Меди (Мези)... (Масуди „Златни лугови“, Свевлад)
         После Масудија и Ибрахим Ибн Јакуб спомиње србска хришћанска племена Сарбине и Сарнине. У тексту „Српски стари век“ Миодраг Милановић доказује да су Срби били упознати са хришћанством већ у 1. веку  Христове ере, ослањајући се на доказане хришћанске историјске изворе.
      У Библији (Стари Завет), а поводом Мојсија, који се после убиства фараоновог војника, склонио код Меда или Мадијанаца, за њихову бројност се каже:
''А Мадијанаца беше као скакаваца''. Стари завет на више места спомиње  народ Меда, Медијце (Књига о Нахуму и Књига пророка Данила).  Милош С. Милојевић набраја праисторијска племена  народа народа Меда у Мидији или Медији: „У Мидији: Cadusii - Кадићи, Gelae-Гелићи, Галићи et Dribices" — Дрбићи, Дрвићи. (М. Милојевић, 65).  Мизи, који су такође, као и Раци или Рашани, бранили Троју од насилника египатских, вавилонских, колониста Грка. Под Мизе МЕДЕ или МИДЕ урачунавају: Бобриће, Беркуте (Беркутиће), Себкре, Србе, Облиће - Обилиће), Тмолиће, Лиде, Ораовиће, а често их опет урачувавају у Брегиће или Брђане; Даље Витјане и Мигдоне. Помпелије Мела и Плиније опет урачунавају и Тројане, Брегиће, Дардане (дарданиће), Пеоне, Поличане, Пољане (Пољаниће), Елеспонтјане, Олимљане па и Македонце у Мизе. По Иродоту (Херодоту) они су пре живили у Лидији, а по уништењу тројанског царства, Грци су често урачунавали сва рацка или рашка племена у Мизе. (Милош С. Милојевић: „Одломци историје Срба“, Србско учено друштво, Државна штампарија Београд, 1872, репринт ИКП „Никола Пашић“, стр. 65 и 71-72)
            О Мезима (Медима – најразвијенијем народу беле расе) и Трибалима (Србаљима)моравском народу који је одувек живео у Троречју Мораве), др Драгослав Срејовић каже: (Напомена: текст је преузет у писму на којем је и објављен). Mezi (Меди-) i Tribali, najbliži srodnici Dardanaca, ostavili su takođe vidne tragove u istoriji i kulturi antičkog sveta. Ove tri velike grupacije u srcu Balkana uspevale su da vekovima sačuvaju svoj etnički i kulturni integritet... Mezi, koji su se tokom XIII veka (п.н.е.) delom iselili u Malu Aziju i naselili u susedstvu Trojanaca, pominju se u Ilijadi kao "borci izbliza", kao nepobedivi ratnici. Da je njihovo ime veoma mnogo značilo sve do kraja stare ere, pokazuje činjenica da su Rimljani, po osvajanju Podunavlja, celu teritoriju od sastava Save i Dunava do Crnog mora nazvali Mezija. S druge strane, Tribali su sve do III veka pre n. e. bili najsnažnije i najveće pleme na centralnobalkanskom području, a sećanja na njihovu negdašnju slavu bila su za dugo vreme tako živa da su pojedini učeni vizantijski pisci smatrali da su Srbi prvobitno nosili njihovo ime“. (Драгослав Срејовић, „Кад смо били културно средиште света“, електронско издање, заједнички подухват ТИА Јанус и Арс Либри, Арс либри и Кремен, Београд, 2001, Библиотека Лавиринт, књига 10). Део научника, на челу са Бергманом и Моријем, заступао је мишљење да су Мадај и Мешех, то јест Меди и Мосхи, исти народ. У ствари, то су племена једног истог народа. (Ј. И. Деретић „Античка Србија“, Темерин, 2000, стр. 73).
      У време Римљана постојала је Горња и Доња Моесиа и то име се задржало и код средњевековних Срба. Горња ''Моезија'' или Мезија је Моравска Србија, а доња Мезија је земља између венца Старе планине и Дунава, савремена северна Бугарска. Стари писци су почињали Мезију од северне границе Македоније, а то је од Радовиша и Берова па до Дунава. На сред те Медије налази се предео Серди, са главним градом Сердиком, то је савремена Софија. Серди и Сердика нису друго до Серби и Сербица. Сада можемо да извучемо закључак:
     Меди су Срби, заправо једно велики србски народ који је чинило главнину Нинове војске приликом освајања Азије. Зато смо већ на почетку рекли да је Бак, односно Нино, кренуо у поход на исток из Србије, а не из Грчке, како би се то могло разумети из Ариановог писања. Сходно томе, Бак се враћао победоносно из Индије у Србију, одакле је и пошао... Постојала је и једна покрајина Месија или Медија у Малој Азији, коју Грци називају ''Мисиа'' или ''Мизиа''. Азијска Мезија је обухватала северозападни део Мале Азије, тамо где је касније била Фригија и Људеја. У римском времену сматрали су Пергам за стони град Мезије (азијске). Када се ово има у виду, постаје сасвим јасно зашто се Кимери (Симери или Симбери-први бродоградитељи) из Мале Азије називају у асирским записима - Медима. А исто тако постаје јасно зашто се Меди у Старом завету убрајају у европске народе. Исто тако нам сада постаје јасна изјава Александра Великог када каже: ''Заповедам Трибалима и Медима''.
       Код др Олге Луковић се налази један тачан закључак у вези са Медима који она преноси од Апендинија:  ''И стварно, племе Меда је првородно у Ракији-Тракији, на то подсећају више њих, међу којима Ливије, који их назива Меди, Мадуатени или Мадитени, очевидно од мед (бакар). Полибије, који као и Ливије сведочи да су (Меди) суседи Македоније; Толомеј, област Меда с оне стране Дунава зове Тракија. Тако су Медо-Сармати и Медо-Сигини били исто што и Трачани-Рачани-Рашани, а азијска Медија је настала од трачко-медијских насеобина, које су до тамо стигле, како се то код Херодота може закључити'' (65.I.254). Медију су Грци називали Арија и Меде Арима.
    Плиније и Трог Помпеј кажу да су Сармати пореклом од Меда. А Бошар каже: Сармати, Парти и Меди су били рођаци (2.I.III.XIV). и, Алфред Мори позивајући се на Плинија (VI.VII) каже, такође, да су Сармати пореклом од Меда (77.ст.228). Затим исти писац каже: ''Винди (Венети) су били, као и Сармати, пореклом од Меда'' (77.ст.231). Бошар каже: Медију данас, већим делом, зову Серван (2 .I. IV. XXXIII). Ово ''Серван'' читајте - Сербан. Медијски краљ, који је освојио Асирију, звао се Сарбак. Код Диодора са Сикеле стоји ''Арбак'', без почетног слова С (110.II.459). Други грчки писци помињу овога краља као ''Киаксарес''? Његов четврти наследник зове се Сарбиан, а код Диодора ''Арбианес'', опет без почетног слова 'сима'. Ова два имена медијских владара, судећи према њиховом облику, делују као лична имена, пре него титуле. У каснијим временима ми налазимо код партских и персијских царева титуле ''Сарбараза''. Такву титулу је имао, чак у седмом веку н.е. цар Хозрое, ''Chosroes Persarum rех Sarbaraza'' (149.I.721). Неће бити да је Диодор изоставио почетно слово 'сима' у овим именима, него је то учињено цензуром или нечијом грешком“, пише др Јован Деретић.
    О Доњој Мезији пише и Милош Милојевић: Дољња Мизија, у овој су, вели се, од искона живили Срби или Србаљи. Она се простире од реке Вида па све до утока Дунава у Црно Море, и од Дунава па до Балкана. Градови су Осек — Oescus— главни град Србаља; Никопољ основан Трајаном; Доростељ дан. Силистрија а некадашња и права престолница до Симеуна бугарских царева, са столицом патриарха бугарског. Егис дан. Исакџи, овде је Дарије цар Парсијски направио мост преко Дунава, преко ког му је војска пролазила у Скитију; Истрополис, или Истр. дан. Ћустенџе. На Цр. Мору: Томи дан. Баба, или Томисвар; Калатис дан: Мангалија; Одеса дан. Варна, Круна, а доцније Дионизиус близу дан. Варне“.(Милош С. Милојевић: „Одломци историје Срба“, Србско учено друштво, Државна штампарија Београд, 1872, репринт ИКП „Никола Пашић“).
      МЕДИ су древни Срби, који су заједно са другим сродним племенима били носиоци прве најразвијеније и најзначајније културе. Као што смо видели из горњих редова, и племе Морава и Морвани, њихови рођаци, припадају великом медском народу.

МЕДОЈЕВАЦ (КОД ЈАГОДИНЕ)

      Село Медојевац има 38 домаћинстава и око 130 становника. Налази се у јагодинској општини, и удаљено је од општинског центра и седишта Поморавског округа 17 километара. Према народном предању, које се везује за доба кнеза Лазара, овде се врцао мед, по коме је селу остало и име – Медојевац. Међутим, ми смо мишљења да је и ово село сачувало име великог народа – Меда, цивилизацијски и културолошки најразвијеније популације из Прасрбског доба, односно из тзв. бакарног доба – јер се бакар на старосрбском звао мед - мјед- како и данас говоре Руси, Бугари, Пољаци... Медојевац није добио име по меду, како казује легенда о пустињаку Ивку са Јухора и кнезу Лазару, већ по народу који је први пронашао бакар на планини Јухор. Археологија: О Јухору као планини која крије племените руде сведочи хидроним Бакарни кладенац, и рудишта бакра (меда) у Рашевици, Поточцу, као и Платински поток, који извире у својновачком атару, лева притока Поточког потока.

МЕДОШЕВАЦ (КОД НИША)

     До средине 20. века Медошевац је био село, од седамдесетих година постаје приградско насеље, а данас је део града, градска четврт, пошто се град Ниш у међувремену ширио. Медошевац има око 2700 становника. Његово име етимолошки кореспондира са оближњом Медијаном, односно представљају  својеврсни трезор за медску топонимију.
     Археологија: А у самом Медошевцу археолози су пронашли материјалне остатке србске културе из бронзаног доба – 2000 година пре нове ере, древне гробнице које се налазе у непосредној близини Медијане.
     Медошевац и својим ојконимом и својим археолошким благом необориво сведочи у корист Меда – великог србског народа у праисторији.

МЕДОШЕВАЦ (КОД ЛАЗАРЕВЦА)
     Медошевац припада ГО Лазаревац. На попису 2011. године насеље Медошевац је бројало је 642 становника и 299 домова. Име му се спомиње у аустријском попису 1718. године – Medoschevaz. Насеље је и данас насељено искључиво србским становништвом. Име није добило по меду, већ по имену најразвијенијег народа Старога света – по Медима, који први почеша да производе скупоцене метале мед (бакар), злато и сребро. Археологија: На овој територији нађен је бакарни нож и неколико бакарних секира из винчанског периода, који се сада чувају у Народном музеју. Постоје и археолошки налази из старијег каменог доба (6200-7500 година п.н.е.). Такође, на терену око Медошевца проналази се и керамички предмети винчанског стила.
МЕДИЈАНА (НИШ)

     Медијана је данас по свом историјском и археолошком значају једна од највећих ризница необоривих археолошких, материјалних и лингвистичких  података, чињеница и доказа из периода медске  цивилизације. Медијана  и у свом имену (ојкониму) чува потпуни назив огромног медског царства и државе – Медије - Медија(на), како се ова србска империја звала и почетком нове, Христове ере. Медија(на) чува име најмоћнијег народа Меда, који први на свету пронађе технологију добијања и израде меда-бакра, злата, сребра, бронзе, гвоздене руде...
     И пет и по хиљада година пре, али и у првим вековима после Христа, народи на Блиском истоку су србску територију од Алпа до Црног мора звали – Медија, и за њу су имали изреку: „Од десет мерица мудрости (лукавости) Медија је узела девет мерица“.  А тако су говорили из свог искуства јер су Меди већ давно били суседи тим народима. Чак се и у Старом завету каже „А Медијанаца беше као скакаваца“. Толико је древни србски народ Меди био бројан и моћан у живој сили. Према археолошком материјалу, устврђено је да првобитну Нису и Медијану не треба раздвајати, јер су настали у исто време, односно ради се о истом граду и насељу, истој култури и цивилизацији, о истом градитељском народу.  Касније у време владавине Ромеја, односно у време србско-ромејског царства, на чијем трону је седело чак 18 царева рођених у Србији, србског порекла и крви, гради се тзв. Медијана римска, али опет у непосредној близини старе, праисторијске Медијане и праисторијске Нисе из времена око 2000 година пре нове ере. Из старог града Нисе су полазили сви србски цареви у освајање света: Арије Србинда, Нино Белић (Нимброд), Сербо Макеридовић и Александар Велики Карановић,  стварајући велика србска светска царства.
    Код данашњих официјелних историчара постоје три противуречности када је у питању насеље Ниш, Наисос, Наисус, Наис. Једни тврде да је насеље Ниш настало у 3. веку п.н.е. и да су га подигли Келти, а други пак говоре да су у том периоду град подигли Дардани. Истини за вољу, за србску историју оба народа су србског порекла, али време подизања града није 3. век пре Христа, већ 20. век пре Христа. И нису га подили ни Келти, ни Дардани већ – Меди. По Медима Медијана и носи своје име. Друга нелогичност произилази из прве, горе речене. Ако су Келти у трећем веку подигли насеље Ниш, онда је Ниш најјужнији келтски град на Балкану, а не „келтски“ град на Великом Ветрену, највишем врху планине Јухор у централном Поморављу, како тврди друга струја савремених археоисторичара.
     Трећа нелогичност, овога пута – бесмислица, јесте тврђење „званичних“ историчара да су граду Нишу име дали Келти и да Наис значи – Вилин град. Свако ко је прочитао и простудирао књигу „Црвено и бело-келтско србске паралеле“ Ранке  Куић, зна да је на гејли наречју и камријском наречју келтског  језика вила=хелила, а не – наис (!!). На пример, келтска Равиола је србска вила Равијојла... Готово да и нема разлике у ономастици, ни после скоро два и по миленијума. (Опширније: М. Димитријевић „Чувари тајног блага“, „Беокњига“, Београд, 2012.)
      Дакле, Брзи Брод је најстарији археолошки локалитет који сведочи о старости насеља Ниса, Низа, Наис... Налази се 6 километара источно од центра Ниша, а истраживала га је најпре Драга Гарашанин и установила да је овде 2000 година пре нове ере постојало насеље бронзаног доба. То њено откриће далеко је ближе правој истинитој историји, јер је и цар Нино Белић у то доба кренуо из Нисе у освајање другог светског србског царства (после Арија Србинде).
    Археологија: У атару села Брзи Брод налази се и тзв. римска МедијанаСубурбијум. Већ само име Субурбијум недвосмислено нас асоцира на – Србурбијум, дакле србско праисторијско насеље. И у (намерно!) измењеном облику речи, изостављањем слова Р, јасно је као дан да је у питању древни србски град, који је овом изменом требало да се сакрије од очи јавности и склони из историјских  уџбеника. На том простору је у време србско-ромејског царства била и палата цара Константина Великог. Наравно, да је пре тога на овом месту, у време око 2000 година пре нове ере, била резиденција Нина Белића, потом Серба Макеридовића око 1350. године п.н.е. и Александра Великог Карановића око 330 године пре Христа. Сви ови освајачи света, Срби по роду и колену, полазили су из највећег града тога доба – из Нисе, из највећег града србске Медије, из Медијане.
     Насеље Брзи Брод добија ово име тек негде у средњем веку, а дотле је било познато у латинској варијанти као – Србурбијум, а пре Римљана имало је србски облик - Србурб. Облик Србурб очигледно је био врло тежак за изговор странцима, па је морао да се прилагоди латинском изговору.
(Напомена: придев србски пишемо са словом б као што је и Вук Караџић чинио, јер ми нисмо Српи већ Срби)                               

Наставиће се

ЛеЗ 0008787     
..



ПРАИСТОРИЈСКИ СРБИ ТРОМОРАВЉА (2)
 Историјско-језичка и археолошка предочавања
Пише: Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ
РАШАНИ – РАЧАНИ НАЈБРОЈНИЈИ НАРОД НА КУГЛИ ЗЕМАЉСКОЈ

        Да се подсетимо шта је Херодот рекао за (Т)Рачане или Рашане, у 5. веку пре нове ере. Херодот каже да су Трачани (што је преличено име Рашани) најбројнији народ на свету, у најмању руку долазе одмах после Индуса. ''Трачани су једно време поседовали цело Балканско полуострво, од Црног мора до Јадрана“, (Јован Деретић „Античка Србија“ , Темерин, 2000, стр. 10). А ево шта тврди професор др Реља Новаковић за Рашане:Народи који сада насељавају Балкан су остаци племена - Рашани који су ту од најстаријих дана и никада се нису потпуно исељавали, већ су у основи остали на прадедовским просторима. Једини изузетак су Грци, који су много касније населили антички простор“, сматра др Реља Новаковић. (Др Реља Новаковић, у делу „Карпатски и ликијски Срби“, стр. 25, 83, 148, Београд, 1997). У истом делу др Реља Новаковић  даље наводи: „Срби су остали Срби кроз миленијуме. Веровање Срба, њихова садашња православна вера највише се поклапа са рашанским схватањем загробног живота и „царства небескога“, што се код Срба спомиње и у народној песми“.  „На основу тога закључујемо да Срби спадају у најстарије народе у историји“, тврди др Реља Новаковић, у поменутом делу. У студији „Загребачка мумија“ Светислав Билбија је, такође, категоричан: „Балканско полуострво је први насељени регион и он представља одскочну даску за даље насељавање Европе... Име Раси и посесивни облик рашански је старо и вероватно се никада није мењало“. (Светислав Билбија „Загребачка мумија и други етрурски, лидијски и ликијски споменици“, ауторово издање, Чикаго, 1989.)
    „Све што је било северније од Тракије, Грци су називали земљом Хиперборејском, што дословно значи - преко буре. Северни ветар, који су Срби називали буром, Грци су звали бореос, а хипербореос је преко буре. Са таквим познавањем географије Европе, није се могло далеко стићи. Страбон каже да су Грци називали Скитима и Келтоскитима све народе који живе изнад Црног мора, Дунава и Јадранског мора. ''Они стари писци, који су писали пре првих грчких историчара, праве разлику међу овим северним народима'' (86.XI.VIII). (Јован И. Деретић „Античка Србија“ Темерин, 2000, стр. 75). Наш највећи и најзначајнији историчар Милош С. Милојевић још детаљније говори о Рашанима и територијама на којима су они живели: „Рашком, или Трациом, обично је звата земља почев од Кавале дан: па право југоистоку на реку Нишаву стару, а дан. Карасу. Од ове на Доспатске планине, а са ових на Балкан и овим до Црнога Мора и Мале Азије. Од југа Рашку омива Јегејско Море. Но, као што смо више казали, она је се простирала од Црног и Јегејског мора па до Дунава и од Старе планине и Курбетске па до Босфора. Градови су јој: 1. Месемврија 2. Аполонија 3. Византија дан. Цариград, 4. Перинт, а пређашња Мигдонија. 5. Лизимахија, 6. Сест спрам Абида, на азијској страни, 7. Кардија са гробницом Хели, од куда су Хелини добили име, 8. Дариск на Ибру или дан: Марици, 9. Абдера и 10. Скоптесиле спрам острва Тасо. 11.Трајанопољ, на Ибру или Марици 12. Плотинопољ на Ибру, 13. Адрианопољ, а пређе Орестиада, добио је име од им: Адриана, који га је обновио — дан. Једрена — 14. Филипопољ, осн. Филипом Мак: такође на Ибру, а Римљани га назову Тропланинским — Trimontium“, тврди Милош Милојевић и наставља:Рашани, или Раци—племе најмлогољудније, бар после Инђијанаца, на свету и од искони живеће у свој бившој Рашкој, која је се простирала од Дунава до реке Пјене у Грчкој; од Црног до Јегејског и Јадранског мора. Дакле у време Омирова (Хомерова-наша прим.) Рашка је захватала све земље дан. српског Тропоља па и сама Елада и Грчка била је засељена Расима, шта више и у самој Атики живили су Раси или Рашани. Одтуда је Иридот (Херодот-наша прим.) могао рећи оно што смо напред споменули, а Јорнанд опет за Србе под именом Винида: да су врло млогољудни; да се састоје из разних племена, која носе помесна имена, на којима живе; но да су сви '''Sclavini''. Тако је дакле био народ српски млогољудан и одтуда се само може протумачити Рашка Алпијска, ова овде, као и остале”.
(Милош С. Милојевић „Одломци историје Срба“, Београд, „Никола Пашић“, 2000. стр. 81-82).
        Велики Милош С. Милојевић набраја поименично и србска племена, као и лична имена Срба у централној Рашкој:Племе Kebreni — Срби, Србени или Сербрени — живили су по Страбону у дан. Трацији, или Рашкој око реке Аризбе. Севкри, или опет по нашем Серби — Срби по Иродоту не само да су населили сву стару Рашку; него су се разпрострли по свом дан. Тропољу српском а дошли чак до реке Пене у сјеверној Грчкој. Племе Сарбе или Србе, СрбиSatres — живило је, по Иродоту, на дан. планинама Родопским и Пангајским у Рашкој, где им је, на врху ових, био и храм бога Ваха, из ког cу давали и изказивали пророшства осталим рашским племенима. Тако исто и племе Серберензес Serberenses т.ј. Срби живили су у Рашкој око самог Дунава. Они су грчки писани Сербис или Срби, Србићи. Да сва та имена разно написана означавају једно и исто Срб, Србићи, Србин и т.д. јасан нам је доказ и у томе: што је скоро после 1500 и више година, од овога, тако исто писао и Нестор Руски паметарист (историчар). Тако у његовом опису похода Ољеговог на Цариград каже се у преводу: ''Ољег скупи млого Варјага, Новгородаца, Туђина, Kpивићa, Мера, Древљана, Радимића, Bjaтићa, Пољана, Сјевера'' т.ј. Срба и т.д. Пафлагоњани, вели се, говорили су и рашким језиком и семитских племена. Ради потврде, да су одиста били једно племе, српског народа наводимо им нека лична имена, као Bagas, Богуш н. Богош, Богоје, Богша и т.д. Ratotis-, Раточ, Ратај, Ратош, Ратман и т.д. Gosys,- Госа, Газда, Гиша, Гашић и т.д.  Valogast – Valogast. Дион Касије, пише да је овај био Рашанин из племена Бјесића, a други то исто што данашњи Валогаст, Вологаст, Владогаст и т. д. Manos-, Ман, Манић, Манојло, Манил и т.д. Sardoves-, Zardoces-, Cpђ, Cpђa, Срдак, Срдок, Срдачић, Срдајић, дан. Zibius-, Ziaites- a и Zaboites- и Ziboetes- дан. Живота, Живко, Живадин, Живул и т.д. Прво га је писао тако Полибије на својих 223. год. до Христа, а други на 315 г. такође до Христа и то једно и исто српског племена име, само разним лицима разно написано. Даље Бабиновићи име и планина Бабина, Бабиново, Баба (код Параћина-наша прим.)“. (Милош С. Милојевић: Одломци историје Срба, Србско учено друштво, Државна штампарија Београд, 1872, репринт ИКП „Никола Пашић“, стр. 73)  
      Од колике су старине и откуд Рашанима баш то име, објашњава нам даље Милош С. Милојевић: „Наводимо: да та реч и називи наше Pашкa, Paшани, Раци, Рација и т.д. долази од санскритске речи Rakša, која означава црвенорујну боју, румени цвет, црвен и т.д. од које је постала и реч radz дан: раџа-краљ, цар. Да одиста ова реч у нас означава прво и главно њено значење, које је такође у исто време скопчано са слободом, или бојом црвеном, као противној боји робства, или црној, сведочи нам и одело у тако зван: дан; Правој, Старој, Србији, или прастарој Рашки, Рацији и т.д. као што је туђини зову. Тако се и дан данашњи носи црвенорујно одело, у Призрену, Пећи, Тетову, Дибри, Ђаковици, Скопљу, Скадру, Нишу, Лесковцу, Врањи, Куманову, Кичеву, Прилепу, а већ мање у Штипу, Ћустендилу, Велесу, Самокову, Софији, и т.д и другим местима, у којима је имала већији приступ цивилизација; те натурила своје опште светско одело...“
(Милош С. Милојевић „Одломци историје Срба“, Београд, „Никола Пашић“, 2000. стр. 66-67)
     Трачани и Срби су један исти народ, доказује и најчувенији мађарски историчар Иштванфи. У “Историји српској“ у 18. веку Ј. Рајић каже, да Иштванфи назива деспота Ђурђа Бранковића - Ђорђем Трачанином и да Србе увек зове само тим именом. Италијански филолог и историчар Ф. М. Апендини тврди: Сматра се да је РАШКИ ЈЕЗИК НАЈСТАРИЈИ, ПРВОНАСТАЛИ И МАЈКА СВИМ ЈЕЗИЦИМА“, А ИСТО ТВРДИ И ФРАНЦУСКИ ПАЛЕОЛИНГВИСТА Сипријан Робер. Грчки песник Еврипид у свом делу „Алкестуму“, (стихови 966-969) пише: „Нема лека ни у рашким таблицама (најстаријим) на којима је исписана Орфејева реч“. Дакле и Орфеј или Сорбеј (на старорашком), писао је најстаријим писмом, на најстаријем језику, најстаријег белог народа, у колевци Прве Европе. Праисторијски писци, хроничари, историчари и песници то писмо зову - „рашко-белашким“. Данас се то писмо најчешће зове - Винчанско писмо, по месту где је откривено, али је исправније звати га - Србицом. Оно се данас проучава на многим престижним универзитетима у Европи, чији су га филолози преименовали у Староевропско писмо, иако је оно плод најмудријег и првописменог народа –Срба“. (Ј. И. Деретић „Античка Србија, Темерин, 2000.).          Светислав Билбија обелоданио свету и светским научним круговима да ''Рашански буквар и читанка, који су саливени у бронзи  3.000 година најбоље сведоче о писмености Срба и Прасловена, у праисторији''. Овај древни србски споменик писмености – РАШАНСКИ БУКВАР И ЧИТАНКА је старији преко  2.000 година од времена средњевековног описмењавања Срба, које су спроводили Ћирило и Методије, тврди Светислав Билбија.  ''Балкански Беласти или Пелазги су она стародревна заједница, која је уједно и носилац цивилизације коју називамо ВИНЧАНСКА КУЛТУРА. У њој пре свега настаје такво писмо (Винчанско) које је први открио археолог Милоје М. Васић, а потврдили научници: Г. Чајлд, Н. Власа, Р. Пешић, М. Вин и многи други. ''Милоје Васић се први дигао против ''Нордијске школе'', записао је Милан Будимир. (Милан Будимир: ''Антика и Пеласти'', Скопље, 1959.)
      О Рашанима Весна Пешић пише: „Светислав Билбија је етрурско писмо превео уз помоћ српске ћирилице, а професор Радивоје Пешић је сачинио упоредне таблице Винчанског писма које су се у потпуности поклопиле са етрурским алфабетом. Пешић подсећа да говорити о Етрурцима значи говорити о Расенима, Расима, Расијанима, Рашанима, како су они сами себе називали, али намеће се закључак да су по свему судећи они раније живели на подручју на коме се развијала Винчанска цивилизација, одакле су дошли у своју нову постојбину на Апенинском полуострву. (Весна Пешић, у часопису „Србско огледало“, број 96).  Када су се Расени – Рашани населили у Хеспериди-данашњој Италији? Јован Деретић, ослањајући се на Диодоров извештај, тврди да се то догодило за време Сербоновог (Сербо Макеридовић) освајања света: „Посебну пажњу привлачи Диодоров приказ Сербоновог путовања после Сикеле (Сицилије – наша прим.), где је ''обишао Јадранско море''. Ми знамо да је Сербон имао велику морнарицу, која га је пратила на том походу, па је могао са Сикеле да доплови до Епира. Обилажењем Јадранског мора, он је морао проћи кроз пределе Италије дуж Јадранске обале, а затим дуж северног Јадранског приморја и доћи до Епира. На том путу Сербон не врши никаква освајања јер пролази кроз своју земљу, пошто су обе обале Јадрана биле насељене српским племенима. (Ј. И. Деретић „Античка Србија, Темерин, 2000, стр. 51).Пре напуштања Италије, Сербон је послао свога нећака Јолу да оснује једно насеље на Сардинији. Диодор каже да је са Јолом пошло и 50 Сербонових синова. Јола је затекао на Сардинији неке урођенике. Позвао је Дедала са Сикеле и он је саградио многе грађевине на Сардинији које се по њему зову ''Дедалије''. Јола је назвао народ Сардиније Јоланци, по свом имену (110.IV). Ако је народ назвао по своме имену Јоланци, острво је назвао по имену Сербоновом, јер Сардинија је Сарбонија, односно Сербонија. О пореклу имена и насељавању Сардиније има и других података. Паусанија у Феничанима каже: ''Прве лађе до Сардиније довео је Сардо син Макеридов који је код Мисираца и Африканаца - Хераклес. Име Сардиније Јевреји пишу и као Сарбит. Кирно је син Хераклов по коме је Корзика добила своје име'' (2.II.I.XXXI). Сардо, Хераклес, је Сербон. И стварно, његове лађе су прве стигле на острво које Јевреји помињу као Сарбит. Ништа се у суштини не мења што је те лађе водио Сербонов нећак Јола јер су то биле Сербонове лађе. Овде се први пут срећемо са именом Сербоновог оца - Макерид. Пошто је Сардо преличено Сарбо, односно Сербо, онда имамо: Сербо Макеридов, што је у ствари Сербон. (Ј. И. Деретић „Античка Србија, Темерин, 2000, стр. 52). Тамо су Расени (Рашани) донели оно што примитивна Италија и Грчка, која се са њима сусретала, нису имале ни у зачетку. Донели су писмо, језик који је тамошњим домороцима, био потпуно неразумљив, градили су насеља и градове и живели на начин који је за Италијане и Грке био непознат. Описујући догађаје у време Другог пунског рата (218-201.г- пре н.е.), Тит Ливије каже да је сенат (Римски) наредио конзулу М. Атилију да потпуно уништи све књиге и сва документа која су имала било какве везе са Етрурцима (Расенима). Тада су уништене књиге од јединственог значаја за познавање етрурске културе, познате под називом «Disciplina Etruska», тако да су трагови етрурског писма преостали само на каменим споменицима. Римски сенат је извршио и измену етрурских-србских топонима, па је и главни град који се на етрурском/расанском звао Рума преиначен у Рома. Ромејско царство је углавном упамћено по томе што је њихов намесник и судија Понтије Пилат, осудио на смрт Исуса Христа. Да ли су Раци постојали и у време Аргонаута? Милош С. Милојевић тврди да јесу и наводи поименице Рацка или Рашка племена:Раци, т.ј. Рашани им је име било познато још у време баснословног похода Аргонавтског по златно руно. Аполоније Александријски, који је живио око 240 год. пре Хр. делио их је на Дољане, Мизе, Бобриће или Бебриће, Галичане, па и Беркуте или Бркуте урачунава у Раце, или Рашане; јер се његова (Аполонијева) Рација, или Рашка у Азији протезала од Елеспонта па до Боспора (Босфора). Тиренићи, или Ретићи, долазе од родоначелника свога Тирена или Трена, брата Лида, а сина Атова — од ата отац. —Због глади млоги се изселе у Италију и тамо су чувени били под именом Рашана, Раца, Рета, Резана и т.д“. (Милош С. Милојевић „Одломци историје Срба“, Београд, „Никола Пашић“, 2000. стр. 71). Рашани (Т)Рачани) су били изузетно храбри људи, а чувени устаник против римскога ропства и злостављања - Спартак, био је Србин- Рашанин-Рачанин, сазнајемо од римског историчара Помпонија Мела. Раци, Расцијани или Рашани је било друго име (ексоним) за Србе и у Хабсбуршкој монархији, а односило се и на Буњевце и Шокце – то јест покатоличене Раце. Расцијом се звала цела Славонија, Барања и велики део Хрватске. Темишвар и Арад су се по једној белешци из 1543. године налазили „усред Расције“. Наравно, Срем, Банат и Бачка одувек су, још из праисторије, припадали Србима и на територији целе Паноније и Мађарске говорио се  - србски језик. Главни град Срба у Панонији био је Будим, наспрам кога су Мађари (Угари) изградили Пешту (Пећ – на србском језику). Оснивач мађарске државе и први угарски краљ  је био Србин Војко, а његов наследник се звао Марко. Приликом крунисања Ватикан је Војку дао име –Иштван (Стеван). Почетком 18. века Бачка се звала Србија или Расција. Нови Сад  је одувек био Рацка варош (Ratzen Stadt), односно - Србски град.У то време је на простору Баната постојало седамнаест србских манастира.

РАШЕВИЦА (ПАРАЋИН)

     Рашевица се налази на левој обали велике Мораве, испод планине Јухор, у западном делу општине Параћин, Поморавски округ. Према попису из 2011. године има 1068 становника, заједно са лицима која раде у иностранству. У селу живи око 990 становника у 316 домаћинстава. Рашевичани се баве пољопривредом, претежно ратарством и повртарством, воћарством и виноградарством.
     Рашевица у свом називу чува древно србско име народа Рашана, земље и државе Рашке, Расенске, Расије, Расције... Потомци Рашана живе у Рашевици, пишу измењеним рашким писмом – ћирилицом, некада винчаницом или србицом, говоре србским језиком, као историјски и крвни (генетски) наследници најстаријег и првописменог народа на свету. Археологија: А да је Рашевица некада била праисторијски мегаполис, потврђују нам и бројни локалитети: Слатина која припада старчевачк-винчанској култури – преко 8200 година п.н.е., затим  Мацин поток и Симонкицка мала са налазима и урнама из бронзаног доба – 2000-1600 година пре Христа, а поред старог корита Велике Мораве - локалитет Топољак, у дужини од скоро два километра, мештани су копајући темеље проналазили фигурине из палеолита старе 15000-10000 година п.н.е. У самој Рашевици и у њеној непосредној околини, у њеном атару, има око педесет археолошких налазишта  из свих праисторијских периода србске културе и цивилизације. Рашевица је данас типично србско село, а народ вере православне. 
РАШЕВАЦ (КУРШУМЛИЈА)
      Према нашим истраживањима, досељеничка струја у Рашевици, звана Косовци, потиче управо из села Рашевца, чије је име донела на нову локацију у мало измењеном  облику - Рашевица. Рашевац се налази у куршумлијској општини, Топлички округ. Данас лежи у зони тзв. административне линије са Косовом. Од Куршумлијске бање удаљен је 12 километара, са којом га спаја нови асфалтни пут. И Рашевац је топоним рашког корена и значења, као и хидроним Рашевачки поток, десна притока Топлице. (Видети: Мирослав Димитријевић „Рашевица“ – историјско-лингвистичка студија, Културно-просветна заједница Србије, Београд, 2013.).   Археологија: Околина Куршумлије  није научно истраживана до сада. Археолози кажу (Јулка Кузмановић Цветковић) да је овај крај изузетно богат археолошким наслеђем. Зато тим археолога из Прокупља и Београда спроводи пројекат „Куршумлија у неолиту“.
РАШИЦА (БЛАЦЕ)
      Као и Рашевица и Рашица је ојконим исте коренске морфеме и значења. Налази се у општини Блаце, северозападно од Прокупља, Топлички округ. У Рашици живи 158 становника у 75 домаћинстава. Насеље је потпуно србско, а народ вере православне. Порекло ојконима Рашица потиче од етнонима Рашани. Др Радивоје Пешић је доказао да су етрурски језик и писмо истоветни са србским писмом – србицом (винчаницом). И Рашица се исписује истоветно у старом  расенском-етрурском писму као и данас у савременој србици (ћирилици).У питању је исти народ и писмо. Озбиљна археолошка истраживања нису вршена.
РАСИНА (РЕКА)
       Расина је десна притока Западне Мораве. Корито јој дуго 92 километра. Извире на падинама Гоча и Жељина, испод Црног врха, а улива се у Западну Мораву 9 километара испод Крушевца. Расина је златоносна река. Легенда каже да су Римљани у њој испирали злато. А то се чинило и у време Цара Лазара. Топоними Златарска клисура и Мајдево (мајдан, рудник) иду у прилог овој тези, као и чињеница да се многи људи тога краја и данас баве испирањем самородног злата у љуспицама. Са изградњом језера Ћелије у  Расини је све мање самородног злата од 24 карата, које је са бујичарским потоцима долазило са  падина Копаоника и Гоча. Оно што Расина, поред природног злата, такође, носи од искони, а то је име Раси, Расина, Раса, Рашана - име србског народа, који је одувек  живео на њеним обалама.
РАСЕНА-АРСЕНА (РАЖАЊ)
     Расена је старо име за данашњу варош Ражањ, иначе општинско место у Нишавском округу и има 1238 пунолетних становника и 518 домаћинстава. Под  именом Арсена бележили су је средњевековни страни путописци и путници, али су је звали још и Расена, Расна и Разна. Сматрамо да је овај облик (Арсена) уствари инверзија, пермутација од етнонима Расена. Заправо Римљани и сви страни путници и путописци су знали да је Расена у земљи Расенској, Рашкој, да ту живи рашки или расенски народ, па отуда и овакво име. Данашњи назив Ражањ вероватно је добијен деривацијом од облика Разна=Ражна= РАЖЊЕ - како се ова варош и данас зове у народном говору. Археологија: У Ражњу нису вршена значајнија археолошка ископавања, приликом појединачних земљаних радова (копање темеља, бунара и слично) откривене су занимљиве архролошке локације, а материјални налази говоре да је ово насеље постојало и пре нове ере.
РАШКА ОБЛАСТ
       Престоница Рашке био је Стари Рас, данашњи локалитет Градина, на Пазаришту, са доњим градом Трговиште. Место на коме се налази Стари Рас је изузетно богато историјом и археолошким материјалом. Археологија: На овом простору су постојала бројна насеља из периода тзв. бронзаног доба, односно старости 2000 година пре нове ере, па и много старија, вероватно и до 4000 година пре Христа. О Рашкој држави и србској средњевековној историји тога доба зна се релативно доста, па овде нема потребе да шире описујемо тај период. Рашка област је још из праисторије, као што смо видели,  колевка србске државе, над којом бди Свети Архангел Михаило, архистратиг, крсна слава Немањића. Свети Сава - Растко, највиши духовни врх Србства, рођен је у Рашкој, у месту Дежева, засеок Мишчић. Рашка насеље: Рашка је градско насеље, има око 7000 становника, према попису из 2011. године. Рашка је истовремено и општина и седиште Рашког округа. Насељена је Србима православне вероисповести.
ГОРЊИ И ДОЊИ РАЧНИК (ЈАГОДИНА)

        И ова два села у јагодинској општини, Поморавски округ, у својој коренској морфеми носе име великог србског народа Рашана - Рачана. Горњи Рачник је удаљен 13 километара од Јагодине, има 50 домова и око 130 становника, који се претежно баве сточарством и дрварством. Вере су православне. Доњи Рачник је веће сеоско насеље од свог имењака - Горњег Рачника, и броји 548 становника, а  који живе у 202 домаћинства. Становништво се бави пољопривредом и сточарством. Порекло становништва је апсолутно србско, као и порекло ојконима Рачник. Археологија: У Горњем Рачнику, на тешко приступаној тераси изнад места Састав, где се састављају два потока чинећи – Рачнички поток, налази се локалитет Збегче, чија се старост, на основу керамике, кућног лепа, камена и костију, процењује на 1300 година пре нове ере, односно сврстава у старије гвоздено доба. Локалитет Река у Горњем Рачнику има вишеслојно и једнослојно насеље. Вишеслојно насеље се убицира у тзв. прелазном периоду између бронзаног (1600 година п.н.е.) и гвозденог доба (око 1000 година пре нове ере), а једнослојно насеље потиче из старијег гвозденог доба, које се рачуна на око 1300 године пре Христа. На локалитету се налази покретни материјал: кућни леп и фрагменти керамике.

НОВИ И СТАРИ БРАЧИН (РАЖАЊ)

      Оба села припадају општини Ражањ, округу Нишавском. Име су добила од етнонима Рачи, етника Рачин, Рачанин... Стари Брачин данас има 106 домаћинстава и око 320 становника. Нови Брачин настао је пресељавањем фамилија из Старог Брачина. Без обзира на све тешке и неповољне историјске околности, народ Старог и Новог Брачина сачувао је у називу свог села сећање на Раче, Рачине, Рачане, на народ рашки. И данас се сви становници  изјашњавају као Срби православне вере. Археологија: И поред сазнања, на основу случајних налаза, да је овај крај богат археолошким наслеђем, научна истраживања нису вршена. Добро очуван ћуп из праисторије, нађен у Новом Брачину наговештава археолозима „добру жетву“.
(Напомена: придев србски пишемо са словом б као што је и Вук Караџић чинио, јер ми нисмо Српи већ Срби)                               

Наставиће се

ЛеЗ 0008740   
..

                                         

ПРАИСТОРИЈСКИ СРБИ ТРОМОРАВЉА (1)
 Историјско-језичка и археолошка предочавања

Пише: Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ



ТРОМОРАВЉЕ – ОДУВЕК СРБСКО
     
Апстракт:
       Циљ овог вишеслојног истраживачког рада је да се укаже на сва најважнија праисторијска племена и њихове етнониме, који се везују за простор Велике, Јужне и Западне Мораве – односно Троморавља, да се предоче, пре свега, доступне историјске чињенице о њима, укаже на откривене археолошке налазе и локалитете са материјалним доказима из старе ере, да се изврши и лингвистичка анализа назива места – ојконима, означе праисторијски родови – апелативи, преко припадности становника одређених места – етника, односно да се и језички предочи истоветност или сличност данашњих топонима са праисторијском ономастиком, да се предочи постојање живота у тим местима пре нове ере, као и данас. Колико је нама познато, ово је први и једини рад, те врсте и методологије, у историографској литератури Поморавља и Троморавља у праисторији, а у светлу истините историјске србске школе.

    На почетку овог предочавања историјско-језичких и археолошких чињеница о праисторијским Србима, одмах морамо да кажемо да у Троморављу, под којим подразумевамо Велику, Јужну и Западну Мораву са сливовима, одувек је живео један исти - србски народ, „народ и раса“, „народ квочка“, првородни и првописмени народ, колевка белог човечанства... Срби „народ који свет насели, а себе не исели“, одувек је био у својој колевци, у матичној земљи, у мањем или већем броју, што је зависило од ратова, сеоба, болести и разних пошасти. Без обзира под којим га све различитим именима, често и намерно искривљаваним, бележили страни хроничари, летописци, историчари, пријатељи и непријатељи, а које је одувек пут наносио баш кроз србску земљу – колевку Европе,  у историјским изворима и литератури сусрећемо најразличитија имена за србски народ: Серби, Сербои, Серблои, Меди, Србинде, Србаљи (Трибали), Сорби, Сорбисци (Скордисци), Сарбати (Сармати), Сарбани, Сербани, Сердани, Серди, Сарди, Рашани - Рачани (Трачани), Вини, Винди, Веди, Венди, Келти, Бодрићи, Љутићи, Беласти (Пеласти), Аријевци, Јовани, Морављани, Морвани, Моравци, Заморавци...
    Рашко-белашки народ – Рашани (Трачани) био је „највећи народ на земаљском шару, после Индијаца“ и у време Херодота (5. век пре нове ере), а то остаје и у средњем веку, што нам потврђује и грчки средњовековни писац Лаоник Халкохондило, који записа да су „Срби – Трибали највећи и најмоћнији народ на свету, поуздано знам“. (Олга Луковић Пјановић „Срби... народ највећи“, тротомно дело, издање ИП „Мирослав“ Београд, 2015.)
     Народ Рашана је имао преко 500 племена или родова, а исто толики број братстава је имао и други велики србски народ – Илири, који су живели западно од Рашана или Рачана. Онда заиста није чудно да у историјским изворима налазимо заиста велики број  етнонима за Србе. Чудно је само што „званична историјска наука“ још увек не признаје те елементарне чињенице, једноставно их одбацује и не уважава, јер се очигледно не уклапају у њену „политичко-идеолошку и историјску конструкцију“. А главни заговорници ове, по Србе, погубне теорије у 19. веку, после Берлинског конгреса били су Стојан Новаковић и архимандрит Иларион Руварац. И данас историјска наука једноставно превиђа резултате истраживања и таквих научника као што су: Милош С. Милојевић, Панта Срећковић, Милан Будимир, Светислав Билбија, Радивоје Пешић, Олга Луковић Пјановић, Ранка Куић, Бранислава Божиновић, Миодраг Грбић, Бранко Шљивић,.... и многи други. Стране историјске изворе користићемо у даљем тексту, па нема потребе да их све набрајамо овде. Бранко Шљивић је још тридесетих година 20. века, показао да су морфолошке и антрополошке карактеристике остатака скелета староседелаца Балкана, без обзира да ли се ради о  Рашанима-Рачанима (Трачанима), Илирима или другим племенима, једнаке са старим Словенима односно са данашњим Србима. (Огњен Радуловић: „Трагање за коренима Срба“, Београд, 2001.). 
      О непрекидности живота Срба у Поморављу и Троморављу са свим сливовима, поред историјских записа и језичке археологије- палеолингвистике, сведоче и бројна археолошка налазишта из свих историјских периода, у шта нас уверавају резултати  истраживања познатих археолога и историчара из Троморавља.
      Већина србских праисторијских племена оставила је свој траг не само у археолошком и историјском домену, већ и своје име у називима места – топонимији и ојконимији, у хидронимији, у оронимији... Например, Вини или Винди, Рашани или Раси, Меди или Мези, Морава или Моравци, Сармати - Сарбати, Скорди(сци) и Сорби(сци), Ратари, Багри и други, у Троморављу, (као и широм Балкана), имају и данас своја насеља, чији називи-топоними директно потичу из њихових племенских назива – етнонима.
ВИНИ, ВИНДИ – ТВОРЦИ ВИНЧАНСКОГ ПИСМА И ОРИГИНАЛНЕ СРБСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
     Трагови живљења праисторијских србских племена сачувани су не само у археолошком материјалу и артефактима, већ и у топонимији, оронимији, хидронимији, ојконимији и ономастици Троморавља. Кад су у питању Вини, Винди, Венди, (Венети) праисторијски Срби из доба винчанске културе и цивилизације, који су живели на обалама трију Морава, најмање пре 8000 година или у древном србском добу, трагова има у изобиљу. У археолошком погледу истичемо само најважније локалитете: Супску, Параћин и Дреновац, који су, по речима археолога били старчевачко – винчански или винчански мегаполиси, праисторијске метрополе, највећа људска насеља тога доба.
     А шта вели Херодот о (Т)Рачанима? У петој књизи своје „Историје“, написане око 450. године пре нове ере, Херодот, између осталог, пише:
     „Трачани су после Индијаца највећи народ на земаљском шару...“(Херодот „Историја“, књига пета, 39.5.3).  О (Т)рачанима су писали још и Софокле, Полибије, Тацит, Птоломеј, Страбон и многи други антички и нововековни хроничари.
     Рачани су, дакле, народ србски, највећи на свету. Зашто не бисмо поверовали Херодоту – „оцу историје“? И Павле Шафарик, словачки лингвиста истог је мишљења да вин на старосрбском језику значи бео. И чувени антички трагичар Софокле, у 5. веку пре Христа, спомиње народ Винди. Дакле и тада наш бели народ се звао Вини, Винди, Винчи, Венди, Венеди... 
    Име овог белог или Белашког (Пелашког) народа на ширим просторима Европе, а са кореном - вин, сачувао је до данас град Беч – Вин  (Vien), па Винча, до данас највећи археолошки локалитет винчанске културе, онда Виндин, данашњи Видин, затим  Винодол, Винковци, Венеција (Венетија), Винча у Италији, родно место Леонарда да Винчија, a у духу србског језика - Леонарда од Винче. А шта о србском народу каже хрватски научник Фрањо Рачки?
       „На почетку су се сви Словени звали властитим именом - Срби. Потпуно је јасно да су Трачани, Скити, Венди, Винди, Венети, Трибали, Илири, које све Херодот спомиње – СВИ СУ ПО РЕДУ СРБИ“, пише Ф. Рачки.
       Др Радивоје Пешић тврди да је ВИНЧАНИЦА-НАЈСТАРИЈЕ АЛФАБЕТСКО ПИСМО, УЈЕДНО И НАЈСАВРШЕНИЈЕ (ЈЕДНО СЛОВО-ЈЕДАН ГЛАС). (Видети: Радивоје Пешић „Винчанско писмо“, „Пешић и синови“, Београд, 1996.).
      ВИНЧАНСКО ПИСМО ЈЕ СТАЛНА ТЕМА НА КАТЕДРАМА У ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ И АМЕРИЦИ. Палеолингвиста Милтон Вин је докторирао управо на теми Винчанског писма. Његов европски колега Харолд Хартман је у својој „Универзалној генези писма“ ВИНЧАНСКО ПИСМО ЈЕ УВРСТИО У НАЈСТАРИЈЕ ПИСМО НА СВЕТУ. Винчанским писмом се најобимније бавила Марија Гимбатус. За њу је Србија јужно од Дунава и Саве -''СТАРА ЕВРОПА'', А ВИНЧА - СВЕТСКО  ЖАРИШТЕ КУЛТУРЕ И ТЕХНОЛОГИЈЕ.
     ПЕЛАЗГИ или ПЕЛАСТИ, како праисторијске Србе назива др Милан Будимир, јесу онај најстарији народ из ''Дунавског изворишта цивилизација и културе''. „Јорнанд опет за Србе под именом Винида вели: да су врло млогољудни; да се састоје из разних племена, која носе помесна имена, на којима живе; но да су сви '''Sclavini'' (Словени)“. (Милош С. Милојевић „Одломци историје Срба“, Београд, „Никола Пашић“, 2000. стр. 81).
     На највишем врху планине Јухор, Великом Ветрену (774), древни Срби Моравци, подигли су град који је много старији од Вавилона и Троје. Град-насеље на највишем врху Великом Ветрену, за сада је једини планински мегаполис из Прасрбског доба у Великом Поморављу, јер све до сада откривене праисторијске метрополе Дреновац, Параћин и Супска су равничарска насеља из ВИНЧАНСКОГ периода. И др Драгослав Срејовић, тврди да је Винчанска култура ...поседовала територију већу од било које друге неолитске културе у Европи, а поједина њена насеља, на пример Винча, Потпорањ, Селевац или Дивостин, премашивала су величином и бројем житеља, не само сва истовремена неолитска насеља, већ и прве градове који су знатно касније настали у Месопотамији, Егеју и Египту. (Др Драгослав Срејовић: „Кад смо били културно средиште света“, Београд, 1958.).
       А најновија археолошка истраживања у Средњем Поморављу то и потврђују, јер су у овој котлини откривени праисторијски мегаполиси у: Супској, Параћину и Дреновцу, на раздаљини од тридесетак километара. Свако од ових насеља простирало се на површини од 20 до 100 и више хектара. Када се и Јухор буде у потпуности истражио, имаћемо још један доказ - планинску метрополу из древне србске културе. Др Драгослав Срејовић  наводи податак да је данашња Србија, два пута била културно средиште Европе. Први пут када су постојале заједнице рибара и ловаца (Лепенски Вир), а други пут за време неолита и земљоделске културе (Винчанска култура). Иначе, Винчанска култура је највећа праисторијска култура Европе и спада у најразвијеније културе свога доба. Њено подручје је било јединствено у економском и духовном смислу и простирало се оријентационо од Скопља до Будима и од Софије до реке Босне.
      Винчанска култура и цивилизација је оригинална србска по свим својим карактеристикама, проистекла из старије србске – тзв. Старчевачке културе, која је, пак, наследила још старију културу Лепенског вира. (Др Драгослав Срејовић, публикација број 52, с. 39-70, Галерија САНУ, Београд 1958). Треба ли још научних чињеница, а има их у изобиљу, да се потврди истина да су на овом простору живели древни Срби - народ Вини, као и ми њихови потомци што данас живимо на истим прадедовским просторима и обрађујемо исте винограде, њиве и баште.У  поморавској топонимији, праисторијски народ Вини, Винди или Венди је и данас присутан у имену села Винорача (општина Јагодина), брега Винско брдо, водотока Вински поток, Винска ћуприја (општина Параћин), Винарце и Вина (општина Лесковац), Вина (књажевачка)... Поддунавска Србија је била извориште цивилизације и културе, „колевка народа“, а то нам потврђују највећи научни ауторитети.  Један од њих др Светислав Билбија у делу „Староевропски језик и писмо“ каже: „Лепенски вир представља Подунавље – колевку из које је у историјском времену потекао европски бели човек. Расељавање и ширење из Подунавља трајало је хиљадама година“. (Светислав Билбија: „Староевропски језик и писмо Етрураца“, Институт за европске студије, Чикаго 1984.)  Дакле, овде је реч о белим људима, о белој евроазијској раси, односно о прецима данашњег белог европеида, пошто прасрбска реч (придев) вини има управо значење – бели. Овај придев је истовремено постао и – етноним. Именовао је први велики и најразвијенији народ праисторијске цивилизације Вине, Винде, Винче...

ВИНСКО БРДО, ВИНСКИ ПОТОК
И ВИНСКА ЋУПРИЈА (ПАРАЋИН)

      Између Рашевице и Трешњевице протиче Вински поток, преко њега је изграђена Винска ћуприја (мост), а са обе стране Винског потока се простире предео - Винско брдо. По легенди име му потиче од вина, које се после страшног невремена и градоносног облака у поточићима сливало у главни поток, који је  потом добио црвену боју вина и одговарајуће име – Вински поток, а виноградске падине  дуж његових обала народ прозва - Винско брдо.
     Ова легенда је очигледно настала у историјски новије време, јер у древној археолингвистици, односно на самскриту (санскриту), са којим савремени србски језик и савремени келтски језик (камријско и гејлик наречје) имају врло много истоветних речи, заједничких морфолошких, етимолошких и синтаксичких особина, реч вин значи – бео. Према томе микротопоним Винско брдо је – Бело брдо, хидроним  Вински поток је - Бели поток, а Винска ћуприја је – Бела ћуприја.
     Археологија: Осим у свом имену, Винско брдо је и вински (виндски) археолошки локалитет. Аутор ових редова је у детињству био сведок када су његови родитељи у винограду, окопавајући га, често налазили делове керамике, кућног лепа и другог покретног материјала. И не само они, већ су археолошки материјал проналазили и други власници парцела на Винском брду. Локалитет Винско брдо није званично истраживан до сада.

ВИНОРАЧА (ЈАГОДИНА)
   
     Винорача, село у јагодинској општини, јесте сложеница и састоји се од два дела вино и рача. Према нашој језичкој теорији, коју овде излажемо, она је Бела Рача или Белорача.  У данашњој Србији имамо неколике Раче: Рачу крагујевачку, Рачу сремску (гранични прелаз између Републике Србије и Републике Српске!?) и Белу Рачу или Белорачу код Јагодине.
       Видели смо ко су Вини (Бели), а сада да видимо ко су – Рачани. Мислимо да је најбоље да нам на то питање одговори научник из редова оне етничке заједнице из које данас стижу највећа ниподаштавања србске  (пра)историје. Дакле, опет ћемо цитирати Хрвата Ф. Рачког, (каква дивна  фонетска и етимолошка подударност његовог презимена и народа Рачког),  а Рачки пише: „И за време Птоломеја, Тацита и Полибија већином се говорило о (Т)РАЧАНИМА (Венди, Анти, Трибали, Дарданци, Илири) који су, такође, били - Срби, јер у то време име Словени није било познато“, тако тврди Фрањо Рачки, неоспорни хрватски историјски ауторитет. Трачани су, као што сви у науци знају и признају, и страни и домаћи научници, најпре био грчки изговор за етноним – Рашани или Рачани. (Т)Рачани су - Рачани. Прелик од – Рашани. Према томе ојконим ВИНОРАЧА је – БЕЛОРАЧА - (Бела Рача). У свом имену чува језички доказ и успомену на Србе Вине и Рачане-Рашане. Мало које село то још може. А на овом примеру се опет уверавамо да – језик иде испред археологије. И боље и тачније памти од ње. Зато је језичко-историјска метода све популарнија и присутнија код научника у свету.
     Археологија: У Винорачи постоји археолошки локалитет Баре, смештен на неколико природних тераса, на десној обали Штипљанске реке и заузима површину од 5 хектара. Баре су вишеслојно насеље из прелазног периода-бронзаног и старијег гвозденог доба, настало отприлике око 1300-1600 година  пре нове ере.

ВИНАРЦЕ (ЛЕСКОВАЦ)

     Винарце је село у околини Лесковца, Јабланички округ. Насеље средње величине има 873 домаћинства и 2397 становника према попису из 2011. године. Становници су србског порекла и православне  вере.
    Према легенди име је добило после великог невремена када је град пао на зрело грожђе и „измуљао“ га, тако да је са  водом текло и слатко вино. Међутим, назив села се везује за праисторијски србски народ Вина, Винда, Винча... који су створили винчанску цивилизацију, а која је према речима др Драгослава Срејовића била већа од сваког касније царства. Винарце би се могло слободно звати и  Белирце.
    Археологија: Археолошки локалитет Селиште, потиче из неолита 6200 година пре нове ере, а покретни материјал из млађег неолита одређује се отприлике на 5200 година пре Христа.
ВИНА (ЛЕСКОВАЧКА)
    Као и сва претходна места са коренском морфемом – вин – у свом називу и Вина, општина Лесковац, Јабланички округ, у потпуности је насељена Србима. У селу има 80 домова и 190 становника. Насеље је у потпуности сачувало свој винчански идентитет, и не само у свом називу. Археолошки није истраживано.
ВИНА (КЊАЖЕВАЧКА)
    Село Вина припада општини Књажевац, 12 километара северозападно од центра комуне. Од Сокобање је  удаљена 30 километара. Данас има око 400 становника, а највећи процват село је доживело 1953. године, када је имало преко 1000 житеља, од којих је већина радила у оближњем руднику. После затварања рудника долази до расељавања становништва. Данашњи мештани села Вина су изузетно гостољубиви и срдачни, и још увек су сачували древну србску и винчанску  традицију међусобног помагања и мобе у свакој прилици. Вина се, не само у свом имену, већ и у традицији и моралу – бели. Вина је – Бела. Археолошки није истраживана.
(Напомена: придев србски пишемо са словом б као што је и Вук Караџић чинио, јер ми нисмо Српи већ Срби)                               

Наставиће се

ЛеЗ 0008706   


2 коментара:

  1. Дивим се вашем таленту и виђењу !!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Пренећемо аутору. Него, убудуће се поптписујте правим именом и презименом. Мало вам је чудан надимак?

      Избриши