Музеј Заветина (Мишљеновац)

Музеј Заветина (Мишљеновац)
ПРУГА ~ „железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац – Мишљеновац – Кучево – прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса

Translate

ЛАЖ МЕЂУ СРБИМА

ЛАЖ МЕЂУ СРБИМА


Лажац и скупац ласно се нагоде. Ваљда да за то што лажац много обриче само да би излагао, а скупац се на више лакоми?

Лаже и кад се Богу моли.

Лажи су господске ствари.

Лаж се пређе прими него истина.

Лаж чуо лаж казао! Како сам чуо тако и казујем.

Лазо лаже, а Мато маже. Један лаже а други полагује.

Лакомац и лажљивац одмах се погоде.


Лажи мажи па се крухом храни.*


ДЕЛА ВУКА КАРАЏИЋ: Српске народне пословице. - Просвета – Београд, 1969. - стр.166.


* Из Пословица које је Вук накнадно унео у свој примерак „СРПСКИХ НАРОДНИХ ПОСЛОВИЦА исто изд., стр, 327

ПоРтАл

ПоРтАл
САЗВЕЖЂЕ З

понедељак, 03. децембар 2012.

Ljubav je specijalista / Eson JAos

Živeli su dugo
i još uvek žive, zajedno.
Čudan neki spoj,
promašaj uspešan.
Ružnim rečima se služio
psovkama često
kad joj se obraćao.
Ona je ćutala uglavnom.
Govorio joj je ti si luda žena
 kao imenom da je doziva
kao normalno
prešlo u naviku
luda si govorio joj je
kad god je nije razumeo
kad god mu je trebalo da ne bude
jadan nesrećan i mali
uvek mu je trebalo
nekako da je eliminiše
ćutala je
bilo joj ga je žao
jer slutila je nije znao
nije znao šta radi
Glas mu je divljački pucao od snage
a snaga mu je bila potrebna da je u to ubedi.
pucajući pogađao baš tamo gde treba
laka nebranjena meta  kao beba
Posečne i bodežne reči
 ceo arsenal je koristio
al miljenik tupi nož je bio
luda si...odzvanjali su ožiljci
u praznoj utrobi
luda si
kao presuda koja se izvršava
dugim mrcvarenjem
a  protezalo se
kroz vreme kroz koje je
počela sunovratno da klizi
reči su te postale njena senka
pratile je svuda
i svi su već počeli da je prate
umislila je
da ništa ne boli pravila se
a sijamski blizanci bol i ludilo su
i pretvaranje i bežanje
saučesnici joj behu
 bežeći u sebe se skrila
 sve  dok sakrivene rane
nisu počele da gnoje
crvljivim naličjem pokrivene
nelečene da trule
smrad je prihvatio da bude izdajnik
a i ko bi drugi?
bazdili su za njom tragovi
dok  je bauljala  dušom
 jednom zakletom da će ga voleti do smrti
a smrt je odugovlačila
nećkala se kurvinski
ona kao ne bi
a vec omču nad vrat je nadvila
kao zalog da izlaz  postoji
u bezizlaz
jer bol je pretio osvetom
a osveta je nemoć
a nemoć je vrh sa koga se najbolje vidi Bog
ako si na kolenima
pa se rasprostrla  pred njim
milostivim
spasi bože njega od mene
a  mene pred tobom od greha
I učini svemogući svemu kraj
a nečemu početak
izleči i pomilova
i ljubavlju urazumi slomljenu od bola
I dade Bog za života smrt.
A o  toj smrti samo se ćuti.
Posle tog zahvata promenili su se oboje
ona ga više bolom ne voli a
on sada živi sa normalnom ženom
u miru jer
teško je bilo živeti s paradoksom
Odloženo je oružje
a sa njim i nož tupi
jer sada su isti
jedno za drugo
oboje mrtvi.
Al postoji razlika velika
razlika slika
njoj je sve konačno jasno
smisleno i čisto
a njemu ništa
jer ništa nije isto.
tako,
čuvajte se ljudi jer
 bol je zmija
nekog će da ubije a nekog  izleči.
Stoga ne budite silni oholi veliki
bol ne ubija samo onog koji  kleči
od  majušnosti  ječi
Zato,
neka bude voli voli
neka bude boli boli
ne treba brkati te stvari
tako završava priča o ženi
što je umela do smrti da voli
Žao joj je žao, al više ne boli
POSLE SMRTI MOŽE
OPET DA SE VOLI.

__
Dragi Miroslave,
ovo nesto vam dostavljam da pogledate, da podelim sa vama jer nisam sigurna ni da cete vi pronaci da tu nesto vredi niti sam ja sigurna da to treba objaviti/.da ne ponizim..ne povredim../
Kao da nikada nije bilo proleće eto takav je ovaj dan ali ništa zato pozajmiću za vas jedan zračak sa one strane sveta gde Sunce sada sija...negde ipak sija..
So.

уторак, 18. септембар 2012.

КРИК, КЛЕТВА И ПЛОДНА СРПСКА ПСОВКА / Златко Красни


Надгробни споменик.Гробље Доње Мале

Ако би не само по наслову његове претпоследње збирке песама „Небеско чудо“, већ и последње „Ваздушна опасност“ неко хтео да Милисава Миленковића дефинише као песника чији је духовни поглед уперен пре свега у најтрансценденталнији и најтранспарентнији елемент – небо, тај не би погрешио, ни формално ни суштински, јер је аутор управо током последњег пролећа последње године, века и миленијума итекако имао разлога за такву перспективу: не само због секира које су са неба падале, већ и због стања овог „унутрашњег неба“, властите душе коју је ваљало одбранити од невидљивих пројектила 10-главе аждаје. Зато његови римовани кардиограми и енцефалографски дрхтаји и кривуље, уобличени у облик сонета, представљају колико спонтан, толико самоуверен одговор: стиха на експлозије, разума на мржњу хармоније и какофонију, склада на хаос, укратко: бруја сонетног звона на писак и завијање сирена јер, сирена, то хибридно митолошко чудовиште, отелотворена у гротескном лику србомрзитељне америчке министарке, као да је изронила из Фројдовог Ида, оног реликтног дела личности под влашћу нагона ван контроле воље, - та сирена, глас „милосрдног анђела“, оличење Зла, умилна онолико колико је исти стелт – анђео био милосрдан, оставила је дубок траг у свести становника наше куће подигнуте сред друма. Ракетирана, гранатирана, бомбардована је Србија 77 дана и ноћи, а долазак невидљивих џелата најављивале су управо сирене. Парадоксално звучи да песник, одбијајући да се повинује максими да када топови пуцају, музе ћуте, своју инспирацију проналази управо у тим „посестримама смрти“, и да у најдраматичнијој и најепскијој могућој ситуацији, ствара на лицу места лирику душе обузете не страхом, нити паралисане паником (услед чега горе поменуте музе најчешће и ћуте), већ зачуђене, и невино ужаснуте над оним о чему сведочи. Јер сведочење, писање усред експлозија и детонација, сведочење без мржње, понето искључиво племенитим страстима – то спада у поетску ангажованост прве врсте, то значи свесно одустајање од спасоносног временског филтера. Писање пак у форми стиховног сонета – то опет говори о хладнокрвности, присебности и недостатку очајања код самог аутора. Тај самосвесни сонет јесте, наравно, испод своје формалне углађености, истовремено „и крик и клетва и плодна српска псовка“, - али је, наравно, за разлику од разуларености и неукротивости крика, од потиснутог и немоћног беса који изражава клетва, од афористичке вулгаризације језика у псовци – Миленковићева песма, уз све то, ипак нешто више, дакле управо оно што поезију разликује и чини је дуговечнијом од крика, клетве и псовке.
 
Па ипак, песник на Зло не одговара језиком мржње. Свестан је да се зло храни Злом и зна да све људске жртве, сви срушени мостови, болнице, фабрике, све то сејање страха и ужаса имало заправо други циљ- а то је сатирање и поробљавање духа нападнутог народа. Наравно, управо то је био и јесте још увек онај чувени језуитско макијавелистички циљ који оправдава средства.
Успевајући да балансира на танкој жици између лепе песничке речи и одвећ директне ангажованости, Милисав Миленковић је „Ваздушном опасношћу“ написао дело родољубиве и слободарске лирике особено по томе што је лишено сваке таквој лирици иначе иманентне патетике. Ово је, истовремено, поезија човекољубља, саосећања према жртви, али ништа мање и поезија стишане мудрости. У њеним дубљим слојевима слутимо ужас који само што није прешао у онемелост. Можда је управо том снагом да, упркос бомбама, остави поетско сведочанство, без мржње, али и без опроштаја убицама, песник артикулисано у колективном памћењу у затомљену виталност народа, пронашавши неке од нас самих сакривене архетипске истине што су се кристализовале током вишевековних борби за опстанак.
Нудећи, у виду сонета, одговоре на егзистенцијална питања нашег постојања, на наш однос према Злу, ова књига нас охрабрује да погледамо, свако из свог угла, Истини у очи, истовремено нам сугеришући да свој поглед пред том Истином нећемо оборити.           

                                    ( Из књиге „У врту доктора Китихаре“)

петак, 04. мај 2012.

ЗЛАТНО ДОБА ЗРЕЛЕ ЛИРИКЕ / Мирослав Тодоровић


М. Тодоровић, у близини цркве Св. Ахилија

Над рукописом збирке песама Мирослава Димитријевића Златно доба
___________________ 
Синтагма Златно доба  бремените симболике и семантике насловљава песничку збирку чија лирика је дестилисана до најчистије суштине. У четири циклуса Наглавачке и наопачке, Душе С Христом се верише, Мречка народ и Песме без глагола веран уклетости певања песник претаче у сликовиту поезију виђење света, живoта, трајања и постојања, па и саме поезије.   Знане истине песник умствено надопуњује сопственим песничким дахом, и духом, симболичке и метафоричке ознаке  изражава стиховима есенцијалне садржајности. „Наглавачке и наопачке“ указује на  вековите теме чији фон је људска, земаљска,  судбина, а „Истина је као игла четинара / вечно без конца шије и опара“. Метафизичка усудност  је у свему, она струји кроз ову поезију, а песник  својим гласом из гласа мнозине древно устројство живота  казује стиховима кроз

Follow by Email