 | |||
| Надгробни споменик.Гробље Доње Мале |
Ако би не само по наслову његове претпоследње збирке песама „Небеско чудо“, већ и последње „Ваздушна опасност“ неко хтео да Милисава Миленковића дефинише као песника чији је духовни поглед уперен пре свега у најтрансценденталнији и најтранспарентнији елемент – небо, тај не би погрешио, ни формално ни суштински, јер је аутор управо током последњег пролећа последње године, века и миленијума итекако имао разлога за такву перспективу: не само због секира које су са неба падале, већ и због стања овог „унутрашњег неба“, властите душе коју је ваљало одбранити од невидљивих пројектила 10-главе аждаје. Зато његови римовани кардиограми и енцефалографски дрхтаји и кривуље, уобличени у облик сонета, представљају колико спонтан, толико самоуверен одговор: стиха на експлозије, разума на мржњу хармоније и какофонију, склада на хаос, укратко: бруја сонетног звона на писак и завијање сирена јер, сирена, то хибридно митолошко чудовиште, отелотворена у гротескном лику србомрзитељне америчке министарке, као да је изронила из Фројдовог Ида, оног реликтног дела личности под влашћу нагона ван контроле воље, - та сирена, глас „милосрдног анђела“, оличење Зла, умилна онолико колико је исти стелт – анђео био милосрдан, оставила је дубок траг у свести становника наше куће подигнуте сред друма. Ракетирана, гранатирана, бомбардована је Србија 77 дана и ноћи, а долазак невидљивих џелата најављивале су управо сирене. Парадоксално звучи да песник, одбијајући да се повинује максими да када топови пуцају, музе ћуте, своју инспирацију проналази управо у тим „посестримама смрти“, и да у најдраматичнијој и најепскијој могућој ситуацији, ствара на лицу места лирику душе обузете не страхом, нити паралисане паником (услед чега горе поменуте музе најчешће и ћуте), већ зачуђене, и невино ужаснуте над оним о чему сведочи. Јер сведочење, писање усред експлозија и детонација, сведочење без мржње, понето искључиво племенитим страстима – то спада у поетску ангажованост прве врсте, то значи свесно одустајање од спасоносног временског филтера. Писање пак у форми стиховног сонета – то опет говори о хладнокрвности, присебности и недостатку очајања код самог аутора. Тај самосвесни сонет јесте, наравно, испод своје формалне углађености, истовремено „и крик и клетва и плодна српска псовка“, - али је, наравно, за разлику од разуларености и неукротивости крика, од потиснутог и немоћног беса који изражава клетва, од афористичке вулгаризације језика у псовци – Миленковићева песма, уз све то, ипак нешто више, дакле управо оно што поезију разликује и чини је дуговечнијом од крика, клетве и псовке.
Па ипак, песник на Зло не одговара језиком мржње. Свестан је да се зло храни Злом и зна да све људске жртве, сви срушени мостови, болнице, фабрике, све то сејање страха и ужаса имало заправо други циљ- а то је сатирање и поробљавање духа нападнутог народа. Наравно, управо то је био и јесте још увек онај чувени језуитско макијавелистички циљ који оправдава средства.
Успевајући да балансира на танкој жици између лепе песничке речи и одвећ директне ангажованости, Милисав Миленковић је „Ваздушном опасношћу“ написао дело родољубиве и слободарске лирике особено по томе што је лишено сваке таквој лирици иначе иманентне патетике. Ово је, истовремено, поезија човекољубља, саосећања према жртви, али ништа мање и поезија стишане мудрости. У њеним дубљим слојевима слутимо ужас који само што није прешао у онемелост. Можда је управо том снагом да, упркос бомбама, остави поетско сведочанство, без мржње, али и без опроштаја убицама, песник артикулисано у колективном памћењу у затомљену виталност народа, пронашавши неке од нас самих сакривене архетипске истине што су се кристализовале током вишевековних борби за опстанак.
Нудећи, у виду сонета, одговоре на егзистенцијална питања нашег постојања, на наш однос према Злу, ова књига нас охрабрује да погледамо, свако из свог угла, Истини у очи, истовремено нам сугеришући да свој поглед пред том Истином нећемо оборити.
( Из књиге „У врту доктора Китихаре“)
