Музеј Заветина (Мишљеновац)

Музеј Заветина (Мишљеновац)
ПРУГА ~ „железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац – Мишљеновац – Кучево – прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса

Укупно приказа странице

Translate

Ко

Ко
КО ИМА ПРИСТУП веб-сајтовима и заштићеним, нејавним, локацијама Портала Великих претеча | Сазвежђа З, почев од 17. марта 2019? Власник, уредници, поједини сарадници и пријатељи. Добротвори.Претплатници. Потврђени, примљени чланови Новог Друштва.... За све остале - приступ није дозвољен. Као утеха, за понеке од оних којима је "Сазвежђе Заветина" остало у лепој успомени, власник је допустио (до краја текуће године) слободан приступ једном мањем броју веб-сајтова уз подршку GOOGLa. - Ова одлука је неопозива. Молимо вас да нам не пишете и не тражите дозволе. Видети више | Уредник Заветина | Ауторска права © Мирослав Лукић и синови, 2001. Нека права су задржана.

Претражи овај блог

Како и зашто постати члан Новог Друштва?

Како и  зашто постати члан Новог Друштва?
Како и зашто постати члан Новог Друштва у оснивању? Поразмислите добро, пре него што одлучите да се учланите у ово Ново Друштво!! .. Оснивање Друштва СУЗ – ДИБИДрУС, удружења, које би, на известан начин наставило путем неправедно заборављеног Друштва „Суз“ (основао га професор универзитетаа Мика Петровић, познатији под надимком Алас; угашено пре више од шест деценија игром судбине), али које би у суштини било ново друштво, ново удружење, вредно је труда. Ту идеју су покренуле Заветине, које већ годинама ОВИДЉАВАЈУ своја плодна искуства сарадње са писцима, уметницима, читаоцима, добротворима. Ново Друштво не би окупљало само писце, сликаре, уметнике, музичаре, и друге, већ и обичне људе, пријатеље, све оне који то желе и који би прихватају чин обнове уопште и драгоцен српски обичај Моба. . Заветине би, наравно, у свему томе помогле. Колико могу. У ово Ново Друштво могу се пријављивати, овде, прави и стварни, блиски и далеки, пријатељи „Заветина“, Срби пре свега, али и српски пријатељи и зналци српског језика, без обзира на своју боју коже, верска и политичка, и естетска убеђења. За разлику од Групе ЗАВЕТИНЕ:Запис, где су чланови примани, не само на основу једног свог талента, већ зато што су имали још неколико, чланови Новог Друштва могу бити сви добри и заинтересовани људи широм планете. Да бисмо направили Регистар свих пријатеља, који ће остати тајна чланова и Заветина заувек, молимо, када се пријављујете, да напишете своја права имена, и надимак, ако га имате, и праву кућну адресу, као и електронску. Оно што можемо да обећамо пријатељима, то је: да ћемо им слати (без надоканде сваки нови број дигиталног издања књижевног часописа Заветине+), као и – најмање једном годишње – поклон „Заветина“ – књиге и часописе… Исто тако, могли бисмо да оснујемо и једно Коло (круг визионара), које би временом заиграло своју концентричну игру широм планете. Нисмо далеко, чини ми се, и од једног Култа визионара?Можда бисмо могли, временом, да организујемо, у Србији, на Балкану, али и на другим тачкама Земљине кугле, сусрете Новог Друштва СУЗ – Дибидус, макар једном у три године?….. Пишите нам шта мислите о свему томе… Публиковаћемо најбоље иницијативе...(М. Л.) У случају недоумица обратити се Уреднику Заветина

субота, 24. октобар 2015.

Анегдота коју радо препричава Далибор Петровић, доцент на Саобраћајном факултету

ДРУШТВО

Интернет је скројен по мери наше отуђености

Замислите просечну особу у касним тридесетим или на почетку четрдесетих година која нема партнера, дружи се са уским кругом пријатеља и суочена је са притисцима околине да се уда или ожени. Таква особа препознаје предности интернета, друштвених мрежа и форума као изворе нових контаката
Далибор Петровић (Фото: З. Анастасијевић)
Када је фронтмен „Партибрејкерса“ Зоран Костић Цане на једном наступу видео да се тинејџери већи део концерта труде да направе што бољи „селфи”, прекинуо је свирку речима: „Децо, баците мобилне телефоне и уживајте у музици. Због тога сте дошли на овај концерт.“
Ову анегдоту радо препричава Далибор Петровић, доцент на Саобраћајном факултету, предавач на мастер студијама на Филозофском факултету и аутор књиге „Друштвеност у доба интернета”, када жели да илуструје размере зависности од друштвених мрежа. Јер, од када су социјалне мреже постале „најважнија споредна ствар” у нашим животима, постало нам је важније да снимимо перфектну фотографију него да уживамо на концерту, у друштву вољене особе или погледу на морску пучину.
На питање зашто имамо потребу да своје фотографије са плаже постављамо на „Фејсбуку”, а своје ставове о животу презентујемо на „Твитеру”, овај професор каже: „Зато што сматрамо да не постојимо у реалном ако не постојимо у виртуелном свету. Да бисмо били што видљивији, ми постављамо велику количину ’промотивног материјала’ који нас представља у лепшем светлу – фотографије обрађене у фотошопу, занимљиве туристичке дестинације које смо обишли, књиге које смо прочитали, филмове које смо гледали... Међутим, заборављамо да фотографисањем догађаја губимо аутентичност осећања. То је нешто што се често назива проституисањем приватности, јер приватни простор постаје јавни простор. Ја сам веома забринут што ми добровољно откривамо нашу интиму јер многи могу да украду ту интиму – почев од нет компанија, преко различитих софтвера за анализу нашег понашања на мрежи, хакера, па све до безбедносних служби. Сви они нелегално узимају те податке и могу да тргују са њима – каже Петровић.
Иако је свестан свих лоших страна друштвених мрежа, овај социолог ипак не сматра да „Фејсбук” и „Твитер” уништавају блискост међу људима. Истраживање које је објавио у својој књизи, али и студије других еминентних социолога као што је Мануел Кастелас, не потврђује тезу о доминантно негативном утицају друштвених медија. Иначе, Петровићева књига „Друштвеност у доба интернета“ проглашена је за другу најбољу социолошку књигу у 2013. години у избору Српског социолошког друштва у конкуренцији од 40 књига, а Друштво за информатику Србије доделило је повељу за најбоље научно достигнуће у области информатике за 2014. годину.
– Сматрам да људи одржавају контакте са блиским особама уживо и технологија нам служи као допуна, а не као замена за ту блискост. Осим тога, већина људи не прихвата за пријатеље људе које не познаје. Најотворенији за прихватање нових односно непознатих јесу људи у средњим годинама, било због тога што су усамљени, било зато што су затворили свој круг пријатеља, па тешко упознају нове људе. Само у романтичним комедијама људи се упознају на аутобуској станици, у лифту или у кафићу. Замислите просечну особу у касним тридесетим или на почетку четрдесетих година која нема партнера, дружи се са уским кругом пријатеља и суочена је са притисцима околине да се уда или ожени. Таква особа препознаје предности интернета, друштвених мрежа и форума као изворе нових контаката – истиче Петровић.
Наш саговорник додаје да је у САД интернет прво место на коме популација старија од 40 година тражи и проналази партнера. У овом моменту око 100.000 људи у Србији је у вези или је било у вези са особом коју је упознало преко нета. Да ли је то добро или лоше зависи од тога да ли сматрамо да је интернет узрок или последица наше отуђености... Петровић сматра да смо ми били отуђени и пре настанка друштвених мрежа и да је интернет „скројен“ по мери наше отуђености.
– Наш простор друштвености се проширио и прелива се из реалног у виртуелни свет – ми све више купујемо „онлајн“, све више причамо са нашим рођацима у иностранству преко скајпа, проналазимо пословне контакте преко „Линкедина”, па не треба да чуди што пријатељства одржавамо преко „Фејсбука”. То је цео пакет – истиче овај социолог.
А на примедбу да уз помоћ „Фејсбука” и „Твитера” често представљамо себе у лажном светлу, Петровић каже:
– Људи који су активни на друштвеним мрежама активни су и у реалном животу. Комуникативне особе живо дебатују и на фејсу, а интровертни остају повучени. Волео бих да видим како неко ко је недуховит и необразован на нету постаје духовит и занимљив. Чак и ако поред себе стално држите књигу цитата, латинских пословица или бисера мудрости, не можете лагати све људе све време о томе ко сте ви у ствари.
----------------------------------------------------------------
Лажна твитерашка демократија
Иако многи сматрају да је „Твитер” једини медијски простор који није цензурисан, Петровић сматра да је он постао псеудодемократска мрежа. „Иако на ’Твитеру’ свако може да каже све што мисли, у пракси неколико твитераша генерише сав саобраћај на мрежи. Они постају глобални креатори мишљења, и то узрокује лажну слику о моћи твитерашке заједнице. Јер, ако само пар људи управља комуникацијом на ’Твитеру’, а остали углавном ретвитују, то не значи да су они спремни да ’погину’ за те твитове. Зато се дешава да нешто што ’запали’ ’Твитер’ у реалности се сведе на неколико демонстраната. Моја истраживања показују да ће се у реалности људи ангажовати око неког егзистенцијалног проблема о коме се дебатује на мрежи. Примера ради, када је удружење ’Ефектива’ најавило протест због кредита у швајцарцима, око 700 људи је најавило долазак, а дошло их је више од хиљаду... Када је био заказан протест због затварања Студентског парка у ноћним сатима, око 700 људи је најавило долазак и нико није дошао. Дакле, људи ће се окупити због онога што њих конкретно боли.”
Катарина Ђорђевић објављено: 21.10.2015. у Политици

ВАМПИРИ МЕЂУ НАМА - ДОМАЋИ ВАМПИРИ

ВАМПИРИ МЕЂУ НАМА - ДОМАЋИ ВАМПИРИ
ДОМАЋИ ВАМПИРИ. - Вампири у народним пословицама Опште је познато да се Вук Стефановић Караџић готово целог свог живота бавио скупљањем народних пословица. Међу њима нашле су се и оне о вампирима: Црвен као вампир; Лети као вједогоња; Дабогда се не могао распасти у гробу! Домаћи вампири Арнаут Павле Арнаут Павле (у западној литератури познат као Арнолд Паоле) био је српски хајдук за којег се верује да је после смрти постао вампир. Сматра се да његово име „Арнаут“ означава његову војну службу у османлијској војсци, јер су хришћанске најамнике у турској војсци тада називали „арнаутима“. Вративши се, почетком 1725. године у родно село Медвеђу (по неким изворима у Мадрејгу у Мађарској), у близини Свилајнца, купивши нешто земље и оженивши се комшијином ћерком, Арнаут Павле је често знао да приповеда како се у Касовији сукобио са вампиром. Успео је да се одбрани тако што је појео извесну количину земље из вампировог гроба и истрљао се његовом крвљу, не знајући да је тиме и сам постао вампир. Кад је крајем 1725. (или 1727. године) Павле умро, сахрањен је на месном гробљу. Након његове смрти (по неким изворима тек након 20-30 година) мештани су виђали Павла како ноћу лута селом и тврдили како их посећује и дави. Због све чешћих притужби, аустријска војна управа у Београду послала је званичну комисију: комесара Јоханеса Фликингера, Бутенера и Ј.Х. фон Линденфелса, војне лекаре Исака Зигела и Јохана Фридриха Баумгертнера и једног свештеника, који су уз присуство месних старешина, отворили гробове умрлих и ексхумирали њихова тела. Нашли су да тела мртваца нису иструлила, да су им коса и нокти порасли, а да им из уста, носа и ушију цури свежа крв. Локалним Циганима наређено је да лешевима пробију колац кроз срце и одсеку им главе, а потом их спале. Опширан извештај који је Јоханес Фликингер послао у Беч и у којем је покушао да објасни поменута дешавања, објављен је у више новина у Европи и изазвао дугогодишњу дискусију о вампирима. Петар Благојевић Петар Благојевић (у аустријским изворима Петер Плогојоwитз) живео је крајем XВИИ, почетком XВИИИ века у селу Кисилова (вероватно данашње Кисиљево код Пожаревца). У то време северна и централна Србија улазиле су у састав аустријског царства (од 1718. до 1739. године). Након Благојевићеве смрти 1725. године многи из његовог села почели су, после кратке и загонетне болести, да умиру. Мештани су на самрти тврдили како им се умрли Благојевић у ноћи приказивао и давио их. Његова супруга побегла је непосредно после тих чудних збивања изјавивши да јој је у сну дошао мртав муж тражећи опанке.[1] Кад је отворен Петров гроб откривено је да му тело није иструлило, а на уснама је пронађена свежа крв. Мештани су пробили колац кроз његово срце и спалили тело. Одговорни службеник аустријске управе нерадо је допустио поступак о којем је известио надлежне власти, али је пристао због страха мештана да цело село буде уништено од вампира. ЛеЗ 0007711 Видети опширније: Вампири међу нама