ГАВРИЛО, ХРИСТОС И ТЕСЛА
За истим
столом
Гаврилло
Принцип и Христ
Трагају за
српским болом
Утонуо у
таму као Ван Гогов кист
У ћутњи
гледају се и знају
Колико
драматично историја не постоји
Како је све
сумануто на крају
На коме се
Србин Србина боји
А све то на
палуби галије без трновог венца
Посматра
Колумбо са јајетом у џепу
Охол као
ситост намењена болесном штенцу
И безочност
Аустроугара на његовом репу
Разговор би
можда кренуо и боље
Да се
Гаврилу и Исусу придружио Тесла
И да је Никола
упркос Христосове лоше воље
Кренуо кроз
свестлост да лебди и весла
У пољу
избочина и низбрдица рима
Три Јерарха
Света најсветлијих равнина
Отворише
врата истине сваком и свима
О томе како
се у песму историја сажима и прима
Са ризиком
ризика у свакој строфи
Од леда,
мастила, праха и меда
Са начином
спасења у катастрофи
Коме је
лакше да одустане него да се преда
КОМЕНТАР
Поезија једноставно све више измиче.
Претвара се и подудара сама са собом у безличју бракова у којима, као Етида, из
једног у други жанр, постмодернистички (у)скаче. Постоји, нестаје, а све то на
уштрб изгубљеног идентитета. Поезија није уређен низ бројева и далеко је од
магије броја Пи. Она више не уме да живи ни од својих ризика, од
авантуристичких поређења мастила са прахом и медом, а ни од јединства начина
„спасења у катастрофи“. Лудило поезије је свуда око непостојања, као топла крв
која полагано цури и капље из носа. Бродски је то разумео верујући у начин на
који је Кафка сецирао процес обесмишљеног тела смисла.
