Мрежа ДИБИДрУС: 2011

ЛАЖ МЕЂУ СРБИМА

ЛАЖ МЕЂУ СРБИМА

Лажац и скупац ласно се нагоде. Ваљда да за то што лажац много обриче само да би излагао, а скупац се на више лакоми?

Лаже и кад се Богу моли.

Лажи су господске ствари.

Лаж се пређе прими него истина.

Лаж чуо лаж казао! Како сам чуо тако и казујем.

Лазо лаже, а Мато маже. Један лаже а други полагује.

Лакомац и лажљивац одмах се погоде.

Лажи мажи па се крухом храни.*

ДЕЛА ВУКА КАРАЏИЋ: Српске народне пословице. - Просвета – Београд, 1969. - стр.166.

* Из Пословица које је Вук накнадно унео у свој примерак „СРПСКИХ НАРОДНИХ ПОСЛОВИЦА — исто изд., стр, 327

понедељак, 15. август 2011.

Из ПЕШЧАНА КЊИГА ДРВЕНЕ МАРИЈЕ / Бела Тукадруз (Призор митски; прозор у заборав)

>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>

Ујутру ме салећу

У подне

Увече

Чешљем за конопље се браним...

Векови ме држе

својим ђемом, уздом.

Одавде до Стамбола,

од Стамбола довде

исто камење гризем,

исте приче слушам,

дреновим чешљем

ме чешљају...

>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>

среда, 25. мај 2011.

РАЗЛОЗИ ЗА ЋИРИЛИЦУ

Знак препознавања


Владислав Ђорђевић
 
Разлози за искључиво писање ћирилицом су
 многобројни. Основни су: естетски, 
 лингвистички, стилистички, историјски,
 културни, верски, морални, духовни, 
 национални, правни, политички, психолошки,
 педагошки, социолошки, 
 економски,трговачки и туристички.
 
 1. Естетски.Према општем уверењу, ћирилица је
 лепше, калиграфскије писмо. 
 Замењивати је мање лепом латнициом знак је
 помањкања осећаја за лепо.


2. Лингвистички.Хрватска латиница има три
 диграма, или диграфа, или двословља 
 (dž, lj, nj), као и четири слова са дијакритичким
 знацима (č,ć, š, ž). У 
 ћирилици таквих слова нема. Ћирилица је,
 дакле, лепше и функционалније писмо.
  
 3. Стилистички.Писање ћирилицом утиче на
 ограничавање употребе страних речи 
 (туђица). Писање латиницом поспешује њихово
 продирање у српски језик. Брига за 
 чистоту српског језика препоручује писање
 ћирилицом.
  
 4. Историјски.Срби су, рачунајући и наше
 словенске претке, писали разним 
 писмима: глагољицом, ћирилицом, арабицом и
 латиницом. Глагољица се давно повукла 
 пред једноставнијом ћирилицом. Арабица је
 била писмо само говорника српског 
 језика муслиманске вере

Прочитајте више »

ВАМПИРИ МЕЂУ НАМА - ДОМАЋИ ВАМПИРИ

ДОМАЋИ ВАМПИРИ. - Вампири у народним пословицама Опште је познато да се Вук Стефановић Караџић готово целог свог живота бавио скупљањем народних пословица. Међу њима нашле су се и оне о вампирима: Црвен као вампир; Лети као вједогоња; Дабогда се не могао распасти у гробу! Домаћи вампири Арнаут Павле Арнаут Павле (у западној литератури познат као Арнолд Паоле) био је српски хајдук за којег се верује да је после смрти постао вампир. Сматра се да његово име „Арнаут“ означава његову војну службу у османлијској војсци, јер су хришћанске најамнике у турској војсци тада називали „арнаутима“. Вративши се, почетком 1725. године у родно село Медвеђу (по неким изворима у Мадрејгу у Мађарској), у близини Свилајнца, купивши нешто земље и оженивши се комшијином ћерком, Арнаут Павле је често знао да приповеда како се у Касовији сукобио са вампиром. Успео је да се одбрани тако што је појео извесну количину земље из вампировог гроба и истрљао се његовом крвљу, не знајући да је тиме и сам постао вампир. Кад је крајем 1725. (или 1727. године) Павле умро, сахрањен је на месном гробљу. Након његове смрти (по неким изворима тек након 20-30 година) мештани су виђали Павла како ноћу лута селом и тврдили како их посећује и дави. Због све чешћих притужби, аустријска војна управа у Београду послала је званичну комисију: комесара Јоханеса Фликингера, Бутенера и Ј.Х. фон Линденфелса, војне лекаре Исака Зигела и Јохана Фридриха Баумгертнера и једног свештеника, који су уз присуство месних старешина, отворили гробове умрлих и ексхумирали њихова тела. Нашли су да тела мртваца нису иструлила, да су им коса и нокти порасли, а да им из уста, носа и ушију цури свежа крв. Локалним Циганима наређено је да лешевима пробију колац кроз срце и одсеку им главе, а потом их спале. Опширан извештај који је Јоханес Фликингер послао у Беч и у којем је покушао да објасни поменута дешавања, објављен је у више новина у Европи и изазвао дугогодишњу дискусију о вампирима. Петар Благојевић Петар Благојевић (у аустријским изворима Петер Плогојоwитз) живео је крајем XВИИ, почетком XВИИИ века у селу Кисилова (вероватно данашње Кисиљево код Пожаревца). У то време северна и централна Србија улазиле су у састав аустријског царства (од 1718. до 1739. године). Након Благојевићеве смрти 1725. године многи из његовог села почели су, после кратке и загонетне болести, да умиру. Мештани су на самрти тврдили како им се умрли Благојевић у ноћи приказивао и давио их. Његова супруга побегла је непосредно после тих чудних збивања изјавивши да јој је у сну дошао мртав муж тражећи опанке.[1] Кад је отворен Петров гроб откривено је да му тело није иструлило, а на уснама је пронађена свежа крв. Мештани су пробили колац кроз његово срце и спалили тело. Одговорни службеник аустријске управе нерадо је допустио поступак о којем је известио надлежне власти, али је пристао због страха мештана да цело село буде уништено од вампира. ЛеЗ 0007711 Видети опширније: Вампири међу нама

САЧУВАНИ ФРАГМЕНТИ ЈИК

ЛеЗ 0007797 Повод / Бела Тукадруз. -На салаш у Шибовима (Тине Милосава Ковача) одлазио сам са његовим старијим унуком ( Војом Тињетом, годину дана старјим од мене – преминуо недавно - овај текст је започет у четвртак 23. априла 1998. године, око 4 поподне – пре шеснаест година! Нашао сам га у једној од бележница током прошлог лета и не знам зашто га вучем са собом? Можда ћу схватити кад се приближим крају тога текста?

* *

Написано поводом ПЕСМЕ О БЕЛОЈ ВРАНИ, пок. Петра Јевтовића Можда је овај, сада пок. песник имао душу беле вране? Своју је можда изгубио и тако је сачувао ( у песми Марш костура он вели : "Тешко је у овој мраморној магли, / преживети нерасцепљен и до јутра" , и та два стиха на најкраћи могући начин изражавају његову песничку и судбинску позицију). Јевтовић је старински песник; таквих је све ређе; старински песник који живи у модерним временима. Подсетио ме је на белу врану и на нешто што припада миту мог дечаштва и младости, на нешто чега више нема.
Никада више не видех, понављам, ону белу врану из дечаштва, и није тешко претпоставити како се морао окончати тај птичији окршај иза седам брегова. ЛеЗ 0004858

* *

Јабуке / Др Неђо Јошић

... Описи појединих сорти јабука посебно су опсежни и детаљни у прозним делима српских писаца, нарочито од епохе реализма наовамо. Као илустрацију навео бих кратак извод из приповетке Јанка Веселиновића о једној јабуци: Ето видиш ову јабуку! Калем сам добио од једног Турчина... Кад је загризеш, замиришу ти уста на липов цвет и у дугу дану миришу (Ј. Веселиновић, Српски писци, Целокупна дела, књ. IX), или Андрићево запажање о јабуци сенабији: Пред фила [слона] су сада почели по сокацима да избацују јабуке... лепе, крупне сенабије („Травничка хроника“). Неке врсте јабука, додуше сасвим ретко, помињу се и раније, нпр. у народним песмама: У Богдана девет винограда, | А десета видовка јабука.Најобимнија колекција имена наших јабука садржана је у чувеној песми за децу „Ево јабука!“ Њен аутор је песник Војислав Илић Млађи (1877–1944), а овде бих да цитирам једну њену строфу: Илињаче, медењаче, ивањаче и зимњаче, / петроваче, видоваче, симковаче и тикваче,/ колајначе, просењаче, тањираче, градињаче, / оврљаче, котрљаче, и слаткаче и ребраче, / мирисавке и ресавке!
Већ и наведени штури преглед назива наших аутохтоних калемљених јабука показује да је наш народ био веома инвентиван у њиховом именовању. У творби имена најчешће је полазио од важнијих обележја воћног плода. Користио је именичке: брашњара, кождека, мирисавка,љубачина, и придевске основе: жутица, зеленика, крупнаја, мекача, а глаголске основе посве ретко: звечаљка. Посезао је за различитим видовима мотивисаности – непосредним: криваја, миришљавка, шарунка, и посредним или фигуративним: лимуника, рузмаринка, циганчица. Системски карактер у именовању српских јабука има семантика боје, облика, величине, укуса, мириса, структуре плода и времена зрења. Друге особине воћнога плода ретко су се рефлектовале.
Као илустрацију навео бих јабуке именоване према белегу налик на ожиљак: ожиљчавица (Славонија) и јелива (Ужице). У значењском погледу, именом се изражава само једна особина воћнога плода, каткад посве маргинална, док бројне друге особине чине део колективнога памћења дате средине. Колективну представу о јабуци званој јелива, Б. Павловић (сакупљач лексике из ужичког краја) изразио је на посве суптилан начин: Јелива, име [румене] јабуке... на којој је с једне стране као кончић танка бразда, те изгледа да је јабука расечена.
Царском имену прилична је царска јабука, краљу краљевка или краљевчица, попу попадика, али у именослову воћака код Срба заступљени су и неки „смешни“ називи, нпр. разбигуз (крушка, Славонија) или пртабоњка (јабука, Црна Гора). Сведочећи о творбеној и семантичкој ширини српске народне воћарске терминологије и они, обједињени с „финим називима“, одређују и оштрије профилишу његов лексички идентитет.
Институт за српски језик САНУ

ЛеЗ 0008365