МУЗЕЈ ПОД ВЕДРИМ НЕБОМ

МУЗЕЈ ПОД ВЕДРИМ НЕБОМ
МИШЉЕНОВАЦ Поглед са гробља на Старцу. Музеј под ведрим небом. ПОКУШАЈ СТВАРАЊА ЈЕДНОГ ТАКВОГ

Укупно приказа странице

Музеј Заветина (Мишљеновац)

Музеј Заветина (Мишљеновац)
ПРУГА ~ „железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац – Мишљеновац – Кучево – прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса

Портал

Портал
ПоРтАл | ЗАВЕТИНЕ

Translate

Ко

Ко
(Отворен позив на сарадњу свих сродних душа!) КО ИМА ПРИСТУП веб-сајтовима и заштићеним, нејавним, локацијама Портала Великих претеча | Сазвежђа З, почев од 17. марта 2019? Власник, уредници, поједини сарадници и пријатељи. Добротвори.Претплатници. Потврђени, примљени чланови Новог Друштва.... | Ауторска права © Мирослав Лукић и синови, 2001. Нека права су задржана.

Претражи овај блог

ПРЕТРАЖИВАЧ

ПРЕТРАЖИВАЧ
САЗВЕЖЂЕ З | Мрежа | ПРЕТРАЖИВАЧ

ПАЛИМПСЕСТИ

Преко неиспричаних прича, слеже се, прашина година, ко вечерње магле.
Али неки изненадни ветар увек дуне, незнано од куда, и одува прашину заборава, тако су, хвала ветру, богу и чуду, сачуване само испричане приче...Види још САЧУВАНИ  ФРАГМЕНТИ ЈЕДНЕ ИЗГУБЉЕНЕ КЊИГЕ

..
..


ДОМАЋИ ВАМПИРИ

То је било летос, око поноћи. Седео тамо негде са друштвом, у кафани, коцкао се, шта знам, и вели: „Нане, хајде да спавамо у мојој соби“, а ја велим: „Спавај ти тамо, а ја ћу у трпезарији“, али он упоран: „Ајд да легнемо там, да ти нешто причам“.  Јер он није хтео да ми одмах каже, да ме не уплаши.
Ајд, да идемо и легнемо  тамо код њега у собу. „Да ти кажем нешто, идем ја кроз мркли мрак, и није ме страх, и кад сам стигао код Мише Жикићевог капије, отвори се капија, али не видим ко је отвара, само нека сенка, сенка прође и оде, а ја застао и гледам, како отвори Благе Ленкиног капију. Да ли је то можда Блага, не, не могу да видим, црно нешто, иде кроз Благину другу авлију. Прилази шупи, отвара врата шупе, и онда трес, нешто се стропошта, као кад падне џак пун кукуруза  са тавана. Ускочим у нашу авлију...“
Глуво доба, нечиста сила. То је изгледа покојна Љуба Ленкина, Благина жена,  за њим , дошла. За мојим млађим сином. Беше умрла десетак дана пре тога. Заспим некако, нисам сасвим заспала, и знам како ме заноси. И Михаило ми је исто тако причао, а ја муј нисам веровала док нисам и сама доживела, њега онај чича Пера, што је као пензионер умро тамо у бараци где су становали, давио, али они што су спавали у соби, пробуде се и почну да га дрмају. „Еј, бре, шта ти је, Михаило? Шта си то сањао, Бог с тобом!?“

*
Рада Прцин погино, пао са велике висине, тамо у Кречани. Недељу-две пошто су га укопали, пронесе се глас како су га ноћу видели  -  седи на врху плота Михаила Лукића, преко пута  свога дома,  тамо у другој авлији, у сењаку.  Видео га, кажу, Рада Пататура, кад се враћао из треће смене у Стругари у Кучеву. „Месечина зимска, а Рада Прца седи на цуци плота као црни мачор, ја идем и онда ми се ноге одузму, само ми  коса расте!“
А тек што пате ови Згетови! Одвезује им краве у штали, јури их из штале. Чангрља  по тавану. „Ма није то вампир. Мишеви!“.  У штали, краве – мокре-мокрите!
И понавља се. Целу ноћ ухвати нешто, нека сила, невидљива, па тресе креденац, па тутњи по тавану, па лупа, кад угасе светло,  шиба по табли шпорета као корбачем!
Шта ће људи, траже помоћ! Доллазили Миле Пића и Коса, и Стоћа, да дежурају -  и потврдили, тутњаву по тавану, и друге појаве. Значи – како овде код нас кажу – напраћено. Ја разговарам са Косом и велим: Па биће Живота Живков, није Раде Прца?
Они сумњају на Радета Прцу зато што га је касно ноћу видео Рада Пататура како седи на врху нашег плота!
Потврдили су и Пататурни укућани његову причу, да је дошао кући после трећих петлова, бео као креч. И да им је испричао оно што је видео и од чега су му се одузеле ноге...
Причала сам и са комшиком  Цајком, „Јесте, јесте, бре, напрати!“ Она прво била удата у Симићеву  и тамо се збио овај случај. Неки млад ожењен човек умро, па ноћу доже, спава са женом као да је жив и дира је. Запретио јој: „Немој да те ђаво узме под своје и да неком од глоте кажеш да ја долазим!“ 
Онда се деси следеће – глота запазила, кад ујутрру оду у шталу да намире краве- она гола вода. Шта то може да буде, узбунила се глота.  – Па добро, што то чиниш? Питала га ноћу жена кад јој је дошао. – Е, мокре, па шта. Ја их упрегнем у плуг, па орем брда и долине.
Шта ће млада жена, не сме да каже, вампир јој запретио да ће је рашчумити!
Шта да ради? Оде неко  време да буде код оца и матере, у друго село. И све им каже. Они одмах ујутру у полицију, у општину, замоле да се откопа гроб. Прошло је било четрдесет дана од укопа. Откопају га и има шта да виде! Румен, крв да му прсне из лица, као да није умро. Ту му испод браде дугме прсло, ту су пуцали, и убили га, и више није узнемиривао своју жену, ни стоку...
Тражили су неку бабу Влајну из Мустапића, која зна да баје против напрати, и молили су да дође и да обаје.
Причало се ово и оно, али некако се прочуло да је покојни Прца првих дана после укопа узнемиривао тамо на друму баба Дарину, па га је она – погачом и неком свећом и кадеоницом отерала басмом:“Иди у неврат од овог поштеног дома, иди код Цигана јер је њихова авлија неограђена!“

Ко зна шта су све препатили док нечистог кућног духа нису истерали и отерали. ...

ЛеЗ 0007712 
..


ПОКЛОН ЗАБРАН. ДРЖАВА ЛУКИЋА. - Три фамилије су се доселиле у Звижд у село Мишљеновац истовремено, заједно,  из – како се говорило – Крајине, из села Јасеница. То је било у време зулума Пазван Оглуа*,- пре 1799. године. Никад нисам видео то село. Једна од те три фамилије је и наша. Прадеда Мита (+ 1915)  поклонио је  забран - државу Лукића  једном од својих побратима величине три хектара. Церова Раван. Дошао је, кажу, код Мите побратим и завапио: - Ја имам шест стинова и не знам како да их прехраним...А ти, Мито, имаш само једног. Дај ми забран у Церовој Равни.
Прадеда поклонио побратиму. Сажалио се.
Тако је било кажу. Поклонио. Једном од потомака оне три фамилије... Четврта генерација досељеника из Јасенице.
То се заборавило. Толики забран ми нисмо имали од Пека до Паљевина. Видео сам тај забран, први пут, средином овог пролећа, после очеве смрти. Приликом једног повратка са планине, то јест из Дубоког Потока. Запуштен, закоровљен. Део потомци ору. На идеалном месту за музеј Заветина под ведрим небом.
Једног од тих дана нашао сам у неким пластичним кесама  брдо магнетофонских трака и сетио сам се да сам на њима снимао говор, казивања земљака. Снимао сам то као студент. Скоро пре четрдесет година. А онда сам нашао и неколико бележница са записима прича људи који су преминули  пре много година. И почео да то прегледам. Вероватно сам то ко зна све када бележио да не заборавим, а ипак сам заборавио. То су, опет, приче – неиспричане приче – људи који су били сељаци, душевни људи. Приче су, у ствари, биле њихова азбука, писмо будућима. Ти записи, наравно, нису за објављивање, из више разлога. Грубо су укоричени ти записи, понегде је тај брзопис једва читљив. Па ипак, налетео сам, на пример, на причу  коју ми је испричала покојна мајка, која је била најубедљивији приповедач у нашој фамилији, причу о свом учитељу, ону неиспричану причу...

Једва се сећам тих дана -када сам покушавајући да што више сазнам о нашем предратном и послертатном попу Николају Јакушеву (бившем руском учитељу и избеглици, који се зауставио у Звижду), разговарао са кафеџијом Властом Аћимовићем (који је толико личио и растом и ликом и очима на песника Милоша Црњанског), јер је Аћимовић  бринуо о Јакушеву  док је био болестан, и сахранио га. Аћимовић ми је испричао да је Јакушев побегао од бољшевика преко Одесе и  Цариграда у Београд, Југославију, а дочекао је Други светски рат у Мишљеновцу, кад је већ била довршена и црква и парохијски дом, и железничка пруга Пожаревац – Кучево. У време ратно и најжешћих хајки, поп Јакушев је партизане склањао у олтар цркве и тако им сачувао животе. Јер је био пријатељ са тадашњим сеоским учитељем, који је постао шумски, партизански командант... Омиљена песма тога учитеља, родом Врањанца, беше: Врћај коња, ћери Адил аго, бре, врћај коња пишман ће да стане... И док је Власта Аћимовић  настављао да пева, јер је био један од најбољих певача у околини:
Не гу врћам да знам да погинем.
Пуче пучка кроз густи ораси,
Па ми уби најбољега друга,
Убише Врањанци сељаци...
   Моја мајка је слушала шта ја то слушам са магнетофона, и додавала: „Има још, али не могу да се сетим. Давно је то било, кад је Власта певао мом учитељу и попу Николају, који је мене венчао,...“
    Када је у ствари умро поп Николај Јакушев? Зар није умро пре мога рођења, пре 1950. године? Моји приповедачи имали су боље памћење од мене. Мораћу да преслушам све те магнетофонске траке, да видим, шта све на њима има. И преслушавајући једну од трака, налазим сведочење нашег кафеџије – нашег Милоша Црњанског: „Умро је 14. маја четрдесет осме. Опевали су га три попа.Један је био из Кучева. Раку му копао Живота Живков, Станко Пића, трећег не могу да се сетим...Опљачкале су га ове жене што су га пред смрт служиле, сачувај Боже. Куповао сам му по аков вина и то му траје за недељу дана...Пили, пили, сви који су код попа Николаја долазили... Имао необиче очи, црне некако дођу...“
- „Сиње мој, немој да тражиш друге кокочице, ни ти другог петла“, говорио мени и Михаилу на венчању...
А мој учитељ је пушио цигару за цигаром, а онда се оженио оном женом из Раброва; родила му три детета, два сина и ћеркицу. Па ћеркицу убила из нехата испустивши на њу кацу!... Деса Љубина и Вида (Драге Кукљана сестра), тад биле девојке, лепе, слободне, с њима се ухватио мој учитељ... Мој  учитељ се у слободно време или напијао у кафани или јурио те сеоске опајдаре... Он је ретко ишао кући, у Раброво, да обиђе жену и децу, кад се сети... бекријао!
Нико се овде није чудио што је отишао у партизане... Па главу изгубио без везе, због чега?Због других жена и политике – зар су они били вреднији од његове деце и жене?“

Шта са свим тим човек да ради – са свим тим неиспричаним, заборављеним, локалним причама?

__________

        * Осман Пазваноглу (тур. Osman Pazvantoğlu; 1758 — Видин, 27. јануар 1807) је био турски војни заповедник, управникВидинског пашалука и старешина одметнутих од централне турске власти видинских јаничара, пореклом из Босне. Такође је упамћен као пријатељ Риге од Фере, грчког револуционара и песника, кога је покушао да избави из затвора када су га ухапсиле османлије у Београду. - више

ЛеЗ 0007708  


Нема коментара:

Постави коментар