Музеј Заветина (Мишљеновац)

Музеј Заветина (Мишљеновац)
ПРУГА ~ „железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац – Мишљеновац – Кучево – прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса

Укупно приказа странице

Translate

Ко

Ко
(Отворен позив на сарадњу свих сродних душа!) КО ИМА ПРИСТУП веб-сајтовима и заштићеним, нејавним, локацијама Портала Великих претеча | Сазвежђа З, почев од 17. марта 2019? Власник, уредници, поједини сарадници и пријатељи. Добротвори.Претплатници. Потврђени, примљени чланови Новог Друштва.... | Ауторска права © Мирослав Лукић и синови, 2001. Нека права су задржана.

Претражи овај блог

Како и зашто постати члан Новог Друштва?

Како и  зашто постати члан Новог Друштва?
Како и зашто постати члан Новог Друштва у оснивању? Поразмислите добро, пре него што одлучите да се учланите у ово Ново Друштво!! .. Оснивање Друштва СУЗ – ДИБИДрУС, удружења, које би, на известан начин наставило путем неправедно заборављеног Друштва „Суз“ (основао га професор универзитетаа Мика Петровић, познатији под надимком Алас; угашено пре више од шест деценија игром судбине), али које би у суштини било ново друштво, ново удружење, вредно је труда. Ту идеју су покренуле Заветине, које већ годинама ОВИДЉАВАЈУ своја плодна искуства сарадње са писцима, уметницима, читаоцима, добротворима. Ново Друштво не би окупљало само писце, сликаре, уметнике, музичаре, и друге, већ и обичне људе, пријатеље, све оне који то желе и који би прихватају чин обнове уопште и драгоцен српски обичај Моба. . Заветине би, наравно, у свему томе помогле. Колико могу. У ово Ново Друштво могу се пријављивати, овде, прави и стварни, блиски и далеки, пријатељи „Заветина“, Срби пре свега, али и српски пријатељи и зналци српског језика, без обзира на своју боју коже, верска и политичка, и естетска убеђења. За разлику од Групе ЗАВЕТИНЕ:Запис, где су чланови примани, не само на основу једног свог талента, већ зато што су имали још неколико, чланови Новог Друштва могу бити сви добри и заинтересовани људи широм планете. Да бисмо направили Регистар свих пријатеља, који ће остати тајна чланова и Заветина заувек, молимо, када се пријављујете, да напишете своја права имена, и надимак, ако га имате, и праву кућну адресу, као и електронску. Оно што можемо да обећамо пријатељима, то је: да ћемо им слати (без надоканде сваки нови број дигиталног издања књижевног часописа Заветине+), као и – најмање једном годишње – поклон „Заветина“ – књиге и часописе… Исто тако, могли бисмо да оснујемо и једно Коло (круг визионара), које би временом заиграло своју концентричну игру широм планете. Нисмо далеко, чини ми се, и од једног Култа визионара?Можда бисмо могли, временом, да организујемо, у Србији, на Балкану, али и на другим тачкама Земљине кугле, сусрете Новог Друштва СУЗ – Дибидус, макар једном у три године?….. Пишите нам шта мислите о свему томе… Публиковаћемо најбоље иницијативе...(М. Л.) У случају недоумица обратити се Уреднику Заветина

уторак, 18. септембар 2012.

КРИК, КЛЕТВА И ПЛОДНА СРПСКА ПСОВКА / Златко Красни


Надгробни споменик.Гробље Доње Мале

Ако би не само по наслову његове претпоследње збирке песама „Небеско чудо“, већ и последње „Ваздушна опасност“ неко хтео да Милисава Миленковића дефинише као песника чији је духовни поглед уперен пре свега у најтрансценденталнији и најтранспарентнији елемент – небо, тај не би погрешио, ни формално ни суштински, јер је аутор управо током последњег пролећа последње године, века и миленијума итекако имао разлога за такву перспективу: не само због секира које су са неба падале, већ и због стања овог „унутрашњег неба“, властите душе коју је ваљало одбранити од невидљивих пројектила 10-главе аждаје. Зато његови римовани кардиограми и енцефалографски дрхтаји и кривуље, уобличени у облик сонета, представљају колико спонтан, толико самоуверен одговор: стиха на експлозије, разума на мржњу хармоније и какофонију, склада на хаос, укратко: бруја сонетног звона на писак и завијање сирена јер, сирена, то хибридно митолошко чудовиште, отелотворена у гротескном лику србомрзитељне америчке министарке, као да је изронила из Фројдовог Ида, оног реликтног дела личности под влашћу нагона ван контроле воље, - та сирена, глас „милосрдног анђела“, оличење Зла, умилна онолико колико је исти стелт – анђео био милосрдан, оставила је дубок траг у свести становника наше куће подигнуте сред друма. Ракетирана, гранатирана, бомбардована је Србија 77 дана и ноћи, а долазак невидљивих џелата најављивале су управо сирене. Парадоксално звучи да песник, одбијајући да се повинује максими да када топови пуцају, музе ћуте, своју инспирацију проналази управо у тим „посестримама смрти“, и да у најдраматичнијој и најепскијој могућој ситуацији, ствара на лицу места лирику душе обузете не страхом, нити паралисане паником (услед чега горе поменуте музе најчешће и ћуте), већ зачуђене, и невино ужаснуте над оним о чему сведочи. Јер сведочење, писање усред експлозија и детонација, сведочење без мржње, понето искључиво племенитим страстима – то спада у поетску ангажованост прве врсте, то значи свесно одустајање од спасоносног временског филтера. Писање пак у форми стиховног сонета – то опет говори о хладнокрвности, присебности и недостатку очајања код самог аутора. Тај самосвесни сонет јесте, наравно, испод своје формалне углађености, истовремено „и крик и клетва и плодна српска псовка“, - али је, наравно, за разлику од разуларености и неукротивости крика, од потиснутог и немоћног беса који изражава клетва, од афористичке вулгаризације језика у псовци – Миленковићева песма, уз све то, ипак нешто више, дакле управо оно што поезију разликује и чини је дуговечнијом од крика, клетве и псовке.
 
Па ипак, песник на Зло не одговара језиком мржње. Свестан је да се зло храни Злом и зна да све људске жртве, сви срушени мостови, болнице, фабрике, све то сејање страха и ужаса имало заправо други циљ- а то је сатирање и поробљавање духа нападнутог народа. Наравно, управо то је био и јесте још увек онај чувени језуитско макијавелистички циљ који оправдава средства.
Успевајући да балансира на танкој жици између лепе песничке речи и одвећ директне ангажованости, Милисав Миленковић је „Ваздушном опасношћу“ написао дело родољубиве и слободарске лирике особено по томе што је лишено сваке таквој лирици иначе иманентне патетике. Ово је, истовремено, поезија човекољубља, саосећања према жртви, али ништа мање и поезија стишане мудрости. У њеним дубљим слојевима слутимо ужас који само што није прешао у онемелост. Можда је управо том снагом да, упркос бомбама, остави поетско сведочанство, без мржње, али и без опроштаја убицама, песник артикулисано у колективном памћењу у затомљену виталност народа, пронашавши неке од нас самих сакривене архетипске истине што су се кристализовале током вишевековних борби за опстанак.
Нудећи, у виду сонета, одговоре на егзистенцијална питања нашег постојања, на наш однос према Злу, ова књига нас охрабрује да погледамо, свако из свог угла, Истини у очи, истовремено нам сугеришући да свој поглед пред том Истином нећемо оборити.           

                                    ( Из књиге „У врту доктора Китихаре“)

Нема коментара:

Постави коментар

ВАМПИРИ МЕЂУ НАМА - ДОМАЋИ ВАМПИРИ

ВАМПИРИ МЕЂУ НАМА - ДОМАЋИ ВАМПИРИ
ДОМАЋИ ВАМПИРИ. - Вампири у народним пословицама Опште је познато да се Вук Стефановић Караџић готово целог свог живота бавио скупљањем народних пословица. Међу њима нашле су се и оне о вампирима: Црвен као вампир; Лети као вједогоња; Дабогда се не могао распасти у гробу! Домаћи вампири Арнаут Павле Арнаут Павле (у западној литератури познат као Арнолд Паоле) био је српски хајдук за којег се верује да је после смрти постао вампир. Сматра се да његово име „Арнаут“ означава његову војну службу у османлијској војсци, јер су хришћанске најамнике у турској војсци тада називали „арнаутима“. Вративши се, почетком 1725. године у родно село Медвеђу (по неким изворима у Мадрејгу у Мађарској), у близини Свилајнца, купивши нешто земље и оженивши се комшијином ћерком, Арнаут Павле је често знао да приповеда како се у Касовији сукобио са вампиром. Успео је да се одбрани тако што је појео извесну количину земље из вампировог гроба и истрљао се његовом крвљу, не знајући да је тиме и сам постао вампир. Кад је крајем 1725. (или 1727. године) Павле умро, сахрањен је на месном гробљу. Након његове смрти (по неким изворима тек након 20-30 година) мештани су виђали Павла како ноћу лута селом и тврдили како их посећује и дави. Због све чешћих притужби, аустријска војна управа у Београду послала је званичну комисију: комесара Јоханеса Фликингера, Бутенера и Ј.Х. фон Линденфелса, војне лекаре Исака Зигела и Јохана Фридриха Баумгертнера и једног свештеника, који су уз присуство месних старешина, отворили гробове умрлих и ексхумирали њихова тела. Нашли су да тела мртваца нису иструлила, да су им коса и нокти порасли, а да им из уста, носа и ушију цури свежа крв. Локалним Циганима наређено је да лешевима пробију колац кроз срце и одсеку им главе, а потом их спале. Опширан извештај који је Јоханес Фликингер послао у Беч и у којем је покушао да објасни поменута дешавања, објављен је у више новина у Европи и изазвао дугогодишњу дискусију о вампирима. Петар Благојевић Петар Благојевић (у аустријским изворима Петер Плогојоwитз) живео је крајем XВИИ, почетком XВИИИ века у селу Кисилова (вероватно данашње Кисиљево код Пожаревца). У то време северна и централна Србија улазиле су у састав аустријског царства (од 1718. до 1739. године). Након Благојевићеве смрти 1725. године многи из његовог села почели су, после кратке и загонетне болести, да умиру. Мештани су на самрти тврдили како им се умрли Благојевић у ноћи приказивао и давио их. Његова супруга побегла је непосредно после тих чудних збивања изјавивши да јој је у сну дошао мртав муж тражећи опанке.[1] Кад је отворен Петров гроб откривено је да му тело није иструлило, а на уснама је пронађена свежа крв. Мештани су пробили колац кроз његово срце и спалили тело. Одговорни службеник аустријске управе нерадо је допустио поступак о којем је известио надлежне власти, али је пристао због страха мештана да цело село буде уништено од вампира. ЛеЗ 0007711 Видети опширније: Вампири међу нама