Музеј Заветина (Мишљеновац)

Музеј Заветина (Мишљеновац)
ПРУГА ~ „железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац – Мишљеновац – Кучево – прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса

Како и зашто постати члан Новог Друштва у оснивању

Како и зашто постати члан Новог Друштва у оснивању? Поразмислите добро, пре него што одлучите да се учланите у ово Ново Друштво!! .. Оснивање Друштва СУЗ – ДИБИДрУС, удружења, које би, на известан начин наставило путем неправедно заборављеног Друштва „Суз“ (основао га професор универзитетаа Мика Петровић, познатији под надимком Алас; угашено пре више од шест деценија игром судбине), али које би у суштини било ново друштво, ново удружење, вредно је труда. Ту идеју су покренуле Заветине, које већ годинама ОВИДЉАВАЈУ своја плодна искуства сарадње са писцима, уметницима, читаоцима, добротворима. Ново Друштво не би окупљало само писце, сликаре, уметнике, музичаре, и друге, већ и обичне људе, пријатеље, све оне који то желе и који би прихватају чин обнове уопште и драгоцен српски обичај Моба. . Заветине би, наравно, у свему томе помогле. Колико могу. У ово Ново Друштво могу се пријављивати, овде, прави и стварни, блиски и далеки, пријатељи „Заветина“, Срби пре свега, али и српски пријатељи и зналци српског језика, без обзира на своју боју коже, верска и политичка, и естетска убеђења. За разлику од Групе ЗАВЕТИНЕ:Запис, где су чланови примани, не само на основу једног свог талента, већ зато што су имали још неколико, чланови Новог Друштва могу бити сви добри и заинтересовани људи широм планете. Да бисмо направили Регистар свих пријатеља, који ће остати тајна чланова и Заветина заувек, молимо, када се пријављујете, да напишете своја права имена, и надимак, ако га имате, и праву кућну адресу, као и електронску. Оно што можемо да обећамо пријатељима, то је: да ћемо им слати (без надоканде сваки нови број дигиталног издања књижевног часописа Заветине+), као и – најмање једном годишње – поклон „Заветина“ – књиге и часописе… Исто тако, могли бисмо да оснујемо и једно Коло (круг визионара), које би временом заиграло своју концентричну игру широм планете. Нисмо далеко, чини ми се, и од једног Култа визионара?Можда бисмо могли, временом, да организујемо, у Србији, на Балкану, али и на другим тачкама Земљине кугле, сусрете Новог Друштва СУЗ – Дибидус, макар једном у три године?….. Пишите нам шта мислите о свему томе… Публиковаћемо најбоље иницијативе...(М. Л.)

Ново Друштво

Ново Друштво
(003) Архив ДИБИДрУС

Translate

Претражи овај блог

уторак, 18. септембар 2012.

КРИК, КЛЕТВА И ПЛОДНА СРПСКА ПСОВКА / Златко Красни


Надгробни споменик.Гробље Доње Мале

Ако би не само по наслову његове претпоследње збирке песама „Небеско чудо“, већ и последње „Ваздушна опасност“ неко хтео да Милисава Миленковића дефинише као песника чији је духовни поглед уперен пре свега у најтрансценденталнији и најтранспарентнији елемент – небо, тај не би погрешио, ни формално ни суштински, јер је аутор управо током последњег пролећа последње године, века и миленијума итекако имао разлога за такву перспективу: не само због секира које су са неба падале, већ и због стања овог „унутрашњег неба“, властите душе коју је ваљало одбранити од невидљивих пројектила 10-главе аждаје. Зато његови римовани кардиограми и енцефалографски дрхтаји и кривуље, уобличени у облик сонета, представљају колико спонтан, толико самоуверен одговор: стиха на експлозије, разума на мржњу хармоније и какофонију, склада на хаос, укратко: бруја сонетног звона на писак и завијање сирена јер, сирена, то хибридно митолошко чудовиште, отелотворена у гротескном лику србомрзитељне америчке министарке, као да је изронила из Фројдовог Ида, оног реликтног дела личности под влашћу нагона ван контроле воље, - та сирена, глас „милосрдног анђела“, оличење Зла, умилна онолико колико је исти стелт – анђео био милосрдан, оставила је дубок траг у свести становника наше куће подигнуте сред друма. Ракетирана, гранатирана, бомбардована је Србија 77 дана и ноћи, а долазак невидљивих џелата најављивале су управо сирене. Парадоксално звучи да песник, одбијајући да се повинује максими да када топови пуцају, музе ћуте, своју инспирацију проналази управо у тим „посестримама смрти“, и да у најдраматичнијој и најепскијој могућој ситуацији, ствара на лицу места лирику душе обузете не страхом, нити паралисане паником (услед чега горе поменуте музе најчешће и ћуте), већ зачуђене, и невино ужаснуте над оним о чему сведочи. Јер сведочење, писање усред експлозија и детонација, сведочење без мржње, понето искључиво племенитим страстима – то спада у поетску ангажованост прве врсте, то значи свесно одустајање од спасоносног временског филтера. Писање пак у форми стиховног сонета – то опет говори о хладнокрвности, присебности и недостатку очајања код самог аутора. Тај самосвесни сонет јесте, наравно, испод своје формалне углађености, истовремено „и крик и клетва и плодна српска псовка“, - али је, наравно, за разлику од разуларености и неукротивости крика, од потиснутог и немоћног беса који изражава клетва, од афористичке вулгаризације језика у псовци – Миленковићева песма, уз све то, ипак нешто више, дакле управо оно што поезију разликује и чини је дуговечнијом од крика, клетве и псовке.
 
Па ипак, песник на Зло не одговара језиком мржње. Свестан је да се зло храни Злом и зна да све људске жртве, сви срушени мостови, болнице, фабрике, све то сејање страха и ужаса имало заправо други циљ- а то је сатирање и поробљавање духа нападнутог народа. Наравно, управо то је био и јесте још увек онај чувени језуитско макијавелистички циљ који оправдава средства.
Успевајући да балансира на танкој жици између лепе песничке речи и одвећ директне ангажованости, Милисав Миленковић је „Ваздушном опасношћу“ написао дело родољубиве и слободарске лирике особено по томе што је лишено сваке таквој лирици иначе иманентне патетике. Ово је, истовремено, поезија човекољубља, саосећања према жртви, али ништа мање и поезија стишане мудрости. У њеним дубљим слојевима слутимо ужас који само што није прешао у онемелост. Можда је управо том снагом да, упркос бомбама, остави поетско сведочанство, без мржње, али и без опроштаја убицама, песник артикулисано у колективном памћењу у затомљену виталност народа, пронашавши неке од нас самих сакривене архетипске истине што су се кристализовале током вишевековних борби за опстанак.
Нудећи, у виду сонета, одговоре на егзистенцијална питања нашег постојања, на наш однос према Злу, ова књига нас охрабрује да погледамо, свако из свог угла, Истини у очи, истовремено нам сугеришући да свој поглед пред том Истином нећемо оборити.           

                                    ( Из књиге „У врту доктора Китихаре“)

Нема коментара:

Постави коментар

Follow by Email