Из "Бележницеједног бициклисте"

КРАЈЕМ АВГУСТА

...Не, нема ништа прече од тога — да забележим. Онако како су ницале, однекуд надолазиле мисли; јутрос, док сам се возио на бициклу до суседног села. А нисам забележио -  прошао скоро читав дан... Малопре смо се вратили са нашег имања на брду, обраслог травуљином непокошеном.Сазрела је; само је зелено лишће младог багрема, оног коровског багрема, неквалитетног; лепог само кад цвета (ако година није кишна). Моји синови (дошли из Београда на неколико дана), истуширали се и, претпостављам легли. Ја ставио да се крчкају пурењаци (последњи које ћемо јести ове године . Кукуруз сазрева, постаје тврд… зрна…) и пошто је кућа велика, соба у којој спавам у кухиња су на два краја. Врата на својој соби не затварам ни кад спавам. Моја девојка је Грофица фон Самовање… Вила самовила… Кад прођем преко прагова, они се огласе… И док пишем писма, која одлазе у невероватну даљину, велику даљину, на север и на југ, на запад, одједном прагови се оглашавју, као да чујем и неки глас… Не, то ми се само причињава. То нису духови; нисам их призивао. Још увек се дописујем и комуницирам са онима који су живи, ма где били, овде у Звижду. Или тамо, у близини Северног мора, или са неким знанцима који живе у Торонту, Америци. Повремено ми је писао и један песник руски, преводилац сонета, али – ућутао се. Откако је отишао да обиђе ћерке у Америци.. . Пустио сам да чесма напаја млади храст лужњак, и заборавио на то; малопре се сетио, искључио чесму. Храстић се напио као врба (оне попију и до 500 литара дневно, кажу ми моји локални псеудо научници, који су се усавршавали уз тзв. стручњаке са википедије). И видео сам лепе цветове вргова и дудука - али, када ће заметнути плод; хеј, данас је Велика Госпођа?!!
Немамо пошту у нашем селу; а имали смо је пре век и по - Мезулану, коју су срушили пред Други светски рат; значи, десет година пре него што сам се родио.За време кнеза Александра Карађорђевића, Мишљеновац је био седиште великог среза — обухватао територију данашње три општине – великоградиштанске, голубачке и печке (или Звишке). Имали смо и пијац, али су лукави Рабровци преварили наше Мишљеновчане, и узели нам пијац. Након што је смењен кнез Александар Карађорђевић — син Карађорђев. Али ни Раброво се није овајдило, кроз деценије, па ни после победе партизана и шумаца... устанак пожаревачком крају дигнут је у Раброву, неки су погубили главе у тим несрећним временима, а многи су погинули и кад су немачке штуке бомбардовале вашар у Раброву на Краљев-дан (1941.), после успешног ослобођења Великог Градишта (заједничка акција четника и партизана овог краја).. Али се то заборавило, потиснуло, да је Мишљеновац био седиште једног великог среза. …Раброво је било неколико година седиште општине Кучево, али комитетлије су одлучиле да се седиште врати поново у Кучево...
Главна улица у нашем селу однедавно носи име српског цара Лазара (ми станујемо у њој), а главна улица у Раброву је Видовданска , ехеј, чини се када смо готово пропали, да можда многе ствари почињу да се враћају на своја места после сто и кусур година? ….

Овде је наступила виша сила – пауза у писању дужа од дана и по!… Није важан разлог. Најважније је да наставим тамо где сам застао, и да без врдања испричам оно што треба… Возећи се према суседном селу на велосипеду, видим, у неком дворишту на самом крају села – козе у дворишту. Гнездо роде на врху бандере. А неких стотинак метара изван села према Смрдану, гле, младунче срне покрај пута. Убрзам окретање педала, али, кад приђем ближе, видим – млада лисица. Погледамо се, прескочи она јарак, уђе у кукуруз, поново ме погледа и неста. У неком дворишту Мустапићана, крај друма, видим дестеак оваца, и пар коза, неке пасу, а јарац се попео на камару цигле и гледа возила и бициклисте, као да хоће да салутира!!! Више коза има у Мустапићу, кажу, него у Мишљеновцу. Вероватно више и виноградарских прасака, које наши Србовласи саде на ободима својих башта; саломиле са од сазрелих плодова. Видео сам њиве запарложене, прва класа, али густи чичак набујао два метра у висину!
Јуре крај мене возачи брзих возила; видим оне које ми долазе у сусрет, у свом ауту сами, за виоланом, а на лицу имају прњоку (маску). Маскирани. Преплашен је и поводљив овај народ. У Раброву, како сам видео, 90% посто житеља носи маске, а само ја и неки сељак што на улици продаје црни лук, пасуљ и парадајс – ништа. - Погледа он мене; не познајемо се; погледах и ја њега, и оте ми се – А ти знаш за најновији јадац?!
- Знам, рођени. Кад ме питају што не носим зобницу, ја им кажем: „Бре ја нисам коњ; коњи носе зобнице, а жене котарице!“ Они ме овако гледају и иду даље.
Сељачки резон, здрава памет. Такви су били и други сељаци, које сам ја запамтио, крај којих сам порастао. Оштроумни. Оштри на језику.
Може имати година, колико и наш покојни отац Михаило, око осамдесет и кусур; кад се осмехне, има све своје зубе, крупне. Не знам, како се зове; драго ми је дао сам га сусрео у чуо што је рекао. Такви ће преживети и умрети мирно, кад Бог каже.

Возећи се бициклом, после, на исток – видим мало по мало, просечени потески путеви (у време комасације); никада нисам скренуо и возио тим путем; пролазио сам крај њих годинама; и онда одлучих да скренем, али тамо у Прокиданима, где је поток који је некада био река, на којој су млеле четири воденице. Вода, или поток, или крв Земље – повукла се дубље. Корито потока је суво, али тополе су порасле до неба. Успут жбунови шипурка, црвене се плодови, баш је родило!... Ту у близини је некада било старо Раброво, имало је и цркву; кажу да постоје темељи и данас. Нисам их видео. Не дружим се са трагачима за благом. Сада су ту виногради Раброва, једног дела Раброва. Лепо ограђени, уређени…
Народ је посејао довољно, овде, кукуруза понајвише; неће бити гладан. Ни следеће зиме, ни, оних година, које долазе; захваљујући својој бризи за опстанак и својим рукама. Хвала Богу. А не оним хохштаплерима који су се намерачили да преузму улогу Бога.. Сељаци ће се опаметити и надам се, дај Боже да тако буде, да ратари преузму ствар у своје руке. Доста су нас зајебавали балкански чобани и чанколизи, и пробисвети. Мора да дође друго време: да се народ окрене оном од чега се живи…

После Велике Госпођа .2020.


ПС. -  Бележим - оно што видим, и помислим: што помишљам возећи бицикл. Други су посали даме о овом превозном средству, са којега се види боље него из аута, кафане београдске, или фотеље извиканих, умишљених шкрабала. Које су неки Самозцанци убедили - како су велики писци (наши лукави монтањари)... Да наш сељњак је ГОСПОДИН, чак и акд је полуписмен, за те надуване лугтбалоне, пардон тзв. писце и осретдње фељтонисте по укусу Сороша и Сереша... Наш сељак има свој пут, а ове извикане и наметнуте будалетине, корачају неким несвојим стазама... туђим!