Музеј Заветина (Мишљеновац)

Музеј Заветина (Мишљеновац)
ПРУГА ~ „железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац – Мишљеновац – Кучево – прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса

Укупно приказа странице

Translate

Ко

Ко
КО ИМА ПРИСТУП веб-сајтовима и заштићеним, нејавним, локацијама Портала Великих претеча | Сазвежђа З, почев од 17. марта 2019? Власник, уредници, поједини сарадници и пријатељи. Добротвори.Претплатници. Потврђени, примљени чланови Новог Друштва.... За све остале - приступ није дозвољен. Као утеха, за понеке од оних којима је "Сазвежђе Заветина" остало у лепој успомени, власник је допустио (до краја текуће године) слободан приступ једном мањем броју веб-сајтова уз подршку GOOGLa. - Ова одлука је неопозива. Молимо вас да нам не пишете и не тражите дозволе. Видети више | Уредник Заветина | Ауторска права © Мирослав Лукић и синови, 2001. Нека права су задржана.

Претражи овај блог

Како и зашто постати члан Новог Друштва?

Како и  зашто постати члан Новог Друштва?
Како и зашто постати члан Новог Друштва у оснивању? Поразмислите добро, пре него што одлучите да се учланите у ово Ново Друштво!! .. Оснивање Друштва СУЗ – ДИБИДрУС, удружења, које би, на известан начин наставило путем неправедно заборављеног Друштва „Суз“ (основао га професор универзитетаа Мика Петровић, познатији под надимком Алас; угашено пре више од шест деценија игром судбине), али које би у суштини било ново друштво, ново удружење, вредно је труда. Ту идеју су покренуле Заветине, које већ годинама ОВИДЉАВАЈУ своја плодна искуства сарадње са писцима, уметницима, читаоцима, добротворима. Ново Друштво не би окупљало само писце, сликаре, уметнике, музичаре, и друге, већ и обичне људе, пријатеље, све оне који то желе и који би прихватају чин обнове уопште и драгоцен српски обичај Моба. . Заветине би, наравно, у свему томе помогле. Колико могу. У ово Ново Друштво могу се пријављивати, овде, прави и стварни, блиски и далеки, пријатељи „Заветина“, Срби пре свега, али и српски пријатељи и зналци српског језика, без обзира на своју боју коже, верска и политичка, и естетска убеђења. За разлику од Групе ЗАВЕТИНЕ:Запис, где су чланови примани, не само на основу једног свог талента, већ зато што су имали још неколико, чланови Новог Друштва могу бити сви добри и заинтересовани људи широм планете. Да бисмо направили Регистар свих пријатеља, који ће остати тајна чланова и Заветина заувек, молимо, када се пријављујете, да напишете своја права имена, и надимак, ако га имате, и праву кућну адресу, као и електронску. Оно што можемо да обећамо пријатељима, то је: да ћемо им слати (без надоканде сваки нови број дигиталног издања књижевног часописа Заветине+), као и – најмање једном годишње – поклон „Заветина“ – књиге и часописе… Исто тако, могли бисмо да оснујемо и једно Коло (круг визионара), које би временом заиграло своју концентричну игру широм планете. Нисмо далеко, чини ми се, и од једног Култа визионара?Можда бисмо могли, временом, да организујемо, у Србији, на Балкану, али и на другим тачкама Земљине кугле, сусрете Новог Друштва СУЗ – Дибидус, макар једном у три године?….. Пишите нам шта мислите о свему томе… Публиковаћемо најбоље иницијативе...(М. Л.) У случају недоумица обратити се Уреднику Заветина

петак, 4. мај 2012.

ЗЛАТНО ДОБА ЗРЕЛЕ ЛИРИКЕ / Мирослав Тодоровић


М. Тодоровић, у близини цркве Св. Ахилија

Над рукописом збирке песама Мирослава Димитријевића Златно доба
___________________ 
Синтагма Златно доба  бремените симболике и семантике насловљава песничку збирку чија лирика је дестилисана до најчистије суштине. У четири циклуса Наглавачке и наопачке, Душе С Христом се верише, Мречка народ и Песме без глагола веран уклетости певања песник претаче у сликовиту поезију виђење света, живoта, трајања и постојања, па и саме поезије.   Знане истине песник умствено надопуњује сопственим песничким дахом, и духом, симболичке и метафоричке ознаке  изражава стиховима есенцијалне садржајности. „Наглавачке и наопачке“ указује на  вековите теме чији фон је људска, земаљска,  судбина, а „Истина је као игла четинара / вечно без конца шије и опара“. Метафизичка усудност  је у свему, она струји кроз ову поезију, а песник  својим гласом из гласа мнозине древно устројство живота  казује стиховима кроз
чије изговорене речи и неизговорљиво  омогућује  расчитавање садржајних слојева и асоцијативних призива. Да ли је „Наглавачке и наопачке“ стварна  слика, призор у којем се налазимо, и коју песник кроз визуру Златног доба види, или  је стварна она  друга која је песника  подстакла  да кроз  ауторефлексивно промишљање одгонетне реалност виђеног. И живљеног. О томе и прича Чуанг Цуа (4 века пре Христа) коју асоцијација песниковог наслова призива:
„Како могу знати да ли се мртви можда не кају што су се некада грчевито држали живота ? Они који сањају о јади и тузи буде се да суделују у лову. Док сањају не знају да сањају. Неки ће чак тумачити и сам сан који сањају. А тек кад се пробуде виде да је то био сан. Будале мисле да су сада будне и уображавају да знају да ли су прави принчеви или сељаци. Конфучије и ти, обојица сте снови, а ја, који вам кажем да сте снови – ни ја сâм  нисам ништа друго него сан.
Један пут сам ја, Чуанг Цу, сањао да сам лептир, да лепршам тамо-амо онако као што то чине лептири, у машти био сам свестан само тога да сам лептир, а пошто сам несвестан своје људске индивидуалности. Изненада се пробудих и ево где лежим поново као ја. И сада више не знам да ли сам ја човек који је сањао да је био лептир, или сам сада лептир који сања да је човек.“ У песми „Зашто иду у гробље“ песник  стихом „Јер мисли да живи – а снива“ сублимира  те вечне запитаности о постојаности  које надахњују  религију и филозофију кроз времена...
Пева се, резимира, фабулира, у своје певање и мишљење уноси лична искуства  и сазнања  са одјецима прошлости. Индивидуални дух обједињује теме тако да вечита шитања уметности исказује кроз сопствену Реч и живот.  Песме: Цар наглавачке, Царица наопачке...сижејно песнички тематизује теме које симболиком исказују односе (владара и поданика) са алегоријским дискурсом певања чија поента указује на бит ових тема. Песникова онеобичења  реалних основа (садржаја) песме, на начин, како је то Ремизов забележио да се реалност ствара уметношћу доприносе  атмосфери и духу ове поезије. Јер, повезујући данашње слике и давнашње призоре у песми „Нојева шала“
наративни токови ће се слити у слојевиту песму, садржајну са речитим алузијама кроз чија именовања песник  оквире  иронијски испуњава саркастичним сликама ововремене  митологије. Успостављен је лук са древним потопом, тематско клатно повезује времена, песник мотри и твори  стихове дубинског континуитета,  метафорише и боји  бритком сатиром чија универзалност се кроз ову поезију исказује у пуном сјају и садржају  певања. О томе  и песма Будилник:

Низ калдрму док магарац хита
Као сат звоне његова копита

Градом иде жива сахат кула
Одбројава дане до расула


Цела варош разуме ту причу
У коју се све легенде стичу

Крај магарца два носача ходе
Носе самар зоб и аков воде

Међу уши на главу му светлу
Ставили су кресту као петлу:

Па његов ров са ТеВе екрана
Најављује ново светло дана

Склони мудре речи са уснице:
Помислиће да си из луднице

Ради тако као сви што чине:
Скини шешир док магарац мине

Срећном свету у сан не ускачи:
Кад те боли не певај већ – њачи

Тема је знана,  алузија јасна, хуморно и иронијско испуњава атмосферу песме, у  Димитријевићевим стиховима она носи и обележја овог времена, јер ...ров са ТеВе екрана је више од песничког описа  док цела песма предочава поетику личног исказа у којој се  ова тема витализује,  и ововремује. С друге стране она је својeврсно наслеђе коју песници својим песничким духом одржавају.... Смислено песник Мирослав Димитријевић знане теме допуњује личном филозофијом и садржајима које у опеваном исказују и осмишњавају дубље и универзалније поруке. А те поруке изражава стиховима, резимирајућим поентама, у којима је песниково певање и порука златног доба  сумирано у васколикости  завршне песме Епитаф:

Гробна трава
Гробно цвеће
И епитаф
Покојника:

„Од живога
Људског тела
Нигде лепшег
Споменика“




                                                                                                                  Мирослав Тодоровић

Нема коментара:

Постави коментар

ВАМПИРИ МЕЂУ НАМА - ДОМАЋИ ВАМПИРИ

ВАМПИРИ МЕЂУ НАМА - ДОМАЋИ ВАМПИРИ
ДОМАЋИ ВАМПИРИ. - Вампири у народним пословицама Опште је познато да се Вук Стефановић Караџић готово целог свог живота бавио скупљањем народних пословица. Међу њима нашле су се и оне о вампирима: Црвен као вампир; Лети као вједогоња; Дабогда се не могао распасти у гробу! Домаћи вампири Арнаут Павле Арнаут Павле (у западној литератури познат као Арнолд Паоле) био је српски хајдук за којег се верује да је после смрти постао вампир. Сматра се да његово име „Арнаут“ означава његову војну службу у османлијској војсци, јер су хришћанске најамнике у турској војсци тада називали „арнаутима“. Вративши се, почетком 1725. године у родно село Медвеђу (по неким изворима у Мадрејгу у Мађарској), у близини Свилајнца, купивши нешто земље и оженивши се комшијином ћерком, Арнаут Павле је често знао да приповеда како се у Касовији сукобио са вампиром. Успео је да се одбрани тако што је појео извесну количину земље из вампировог гроба и истрљао се његовом крвљу, не знајући да је тиме и сам постао вампир. Кад је крајем 1725. (или 1727. године) Павле умро, сахрањен је на месном гробљу. Након његове смрти (по неким изворима тек након 20-30 година) мештани су виђали Павла како ноћу лута селом и тврдили како их посећује и дави. Због све чешћих притужби, аустријска војна управа у Београду послала је званичну комисију: комесара Јоханеса Фликингера, Бутенера и Ј.Х. фон Линденфелса, војне лекаре Исака Зигела и Јохана Фридриха Баумгертнера и једног свештеника, који су уз присуство месних старешина, отворили гробове умрлих и ексхумирали њихова тела. Нашли су да тела мртваца нису иструлила, да су им коса и нокти порасли, а да им из уста, носа и ушију цури свежа крв. Локалним Циганима наређено је да лешевима пробију колац кроз срце и одсеку им главе, а потом их спале. Опширан извештај који је Јоханес Фликингер послао у Беч и у којем је покушао да објасни поменута дешавања, објављен је у више новина у Европи и изазвао дугогодишњу дискусију о вампирима. Петар Благојевић Петар Благојевић (у аустријским изворима Петер Плогојоwитз) живео је крајем XВИИ, почетком XВИИИ века у селу Кисилова (вероватно данашње Кисиљево код Пожаревца). У то време северна и централна Србија улазиле су у састав аустријског царства (од 1718. до 1739. године). Након Благојевићеве смрти 1725. године многи из његовог села почели су, после кратке и загонетне болести, да умиру. Мештани су на самрти тврдили како им се умрли Благојевић у ноћи приказивао и давио их. Његова супруга побегла је непосредно после тих чудних збивања изјавивши да јој је у сну дошао мртав муж тражећи опанке.[1] Кад је отворен Петров гроб откривено је да му тело није иструлило, а на уснама је пронађена свежа крв. Мештани су пробили колац кроз његово срце и спалили тело. Одговорни службеник аустријске управе нерадо је допустио поступак о којем је известио надлежне власти, али је пристао због страха мештана да цело село буде уништено од вампира. ЛеЗ 0007711 Видети опширније: Вампири међу нама