Гојко,
Пажљиво сам прочитао рукопис “У друштву пустињских лисица”,
што је добро, јер да нисам, поткрао би се известан број грешака.
Одлучио сам следеће: остаје наслов (главни)
“У друштву пустињских лисица”.
Претпостављам да си Ти црвеном оловком
вршио исправке; где год је требало отклонити дилему, ја сам то учинио графитном
оловком. Већина “мојих” (то јест стихова Тиркетових) нека остане центрирано; стихови
Шејкини и Блејкови иду у десни блок.
Све у свему има 65 исправки у читавом тексту (означена су места црвеном или
графитном оловком).
Ја сам прецртао 45 редова, значи око
1 странице и 1/3 стр. ( стр. рукописа :131, 172, 287,288). То су ствари сувишне,
које се понављају, а немају функцију лајтмотива. Означено је, у рукопису, одакле
докле сећи.
Додао сам само три речи, на стр.
325. Стоји “Белешка о овом издању”, треба прецртати “о овом издању” и додати “уз
пилот – издање”. тј. “Белешка уз пилот издање”. Ако мислиш
да је тај текст на 325 стр. претенциозан, са овом исправком, у целини, Ти га исеци.
Што се тиче фотографија, на 303. страници Рукописа, одлучи
сам – да ли да остану, или да буду изостављене.
У суштини, нема много исправки ;
могу бити отклоњене за сат – два ; и ако буду отклоњене ове уочене, биће добро.
Уз овај Рукопис остављам и три нове књиге,
малотиражне ; верујући да Ти могу бити занимљиве.
Припремам коначно 6. издање «Несебичног
музеја » и «Канала филтра », као и « Антологије опалог лишћа »
(оно што је отпало из свих претходних 5 издања) ; ако Те буде занимало да имаш
и те књиге, јави се да Ти оставим примерке, тј. да знам.
Ово писмо пишем зато што се може десити
да Те не могу добити телефоном.
Поздрав,
Субота, 2. април 2005. М.Л.
Београд
Белешке уз ово писмо. Оно је сачувано на хард диску
тзв. Спољне меморије; открио сам га
сасвим случајно крајем пролећа 2015. године, по повратку са планине Радан,
тражећи једну своју стару фотографију,
коју сам негде, ко зна када, затурио. Негде у то време, писмо је напунило десет
година. На то сам ја писмо био заборавио сасвим.
Написао
сам га уреднику „Народне књиге Алфа“, Гојку Тешићу, уз
поправке рукописа припремљеног за штампу. То је јасно и схватљиво. Књига је
после тога штампана. Уместо хонорара, добио сам 80 пр. Уз обећање да ћу касније
добити још толико. Што се није догодило никад. Но, нема везе.На корицама је
погрешно одштампано моје име: Мирко Лукић,
а на трећој страни у књ. Мирослав Лукић. Нема везе.
Кад
сам уреднику скренуо пажњу на то, он се наљутио: „Ти си крив!“
Па
стварно, можда и јесам „крив“, што сам током живота објављивао своје радове под
разним именима, али један писац има на то право, зар не? Тамо где је била моја
одговорност, приликом одобрења коректуре пред одлазак рукописа у штампу, пише Мирослав Лукић.
Колико знам, издавач се није нешто посебно потрудио
око ове трилогије, осим што је успео (касније сам то видео, пре неколико година),
да прода известан број примерака ове књиге министарству културе (приликом откупа). Што
је добро, јер је књига ушла у јавне библиотеке Србије. Али је у суштини, ова
књига – игнорисана, и од дневне штампе,
електронских медија, и на други начин – у великом царству српске пошлости.
Ако ми неко противуречи и каже да више не спомињем
мутне и недовољно разјашњене руске појмове, ја ћу таквом препоручити
најљубазније Набоковљеву књигу „НИКОЛАЈ
ГОГОЉ.Животопис“, (Библиотека итд,
Загреб, 1983), тамо на стр. 68. Набоков
пише: „ треба бити супер Рус да се призна
да се и кроз Гетеова Фауста провлачи страшна нит пошлости“ .
Зашто нисам објавио ово писмо када је напунило десет
година? То јест пролетос.
Увек је у мом
животу било нешто прече.
Пре
четири дана, када су ми непознати хакери скоро украли шифру налога на Googлу, и нанели штету, јер
су ми испразнили тзв. Електронско сандуче и преузели све што сам у њему
„чувао“, преписку, и приватну и уредничку са сарадницима „Заветина“, све адресе
(преко 5000), мало сам се замислио. А и забринуо када сам видео да су интернет
лопови разаслали светом једном лажно
писмо у коме траже позамашну своту евра у моје име, на име
позајмице. Ем што су ми узели оно што им не припада, ем ме обрукали. Јер већина
оних који ме не познају добро као пријатељи, блиски... Али... Да ту станем.
Преписку треба
пажљивије чувати и публиковати на време, како би се изашло из овог опаког
лавирнита српске пошлости.
Друга моја књига, која је доживела сличну судбину
роману- трилогији У друштву пустињских лисица је роман Северци, који је
објавила КОВ. Уредника Крдуа, нисам
познавао лично. Две вечери сам покушавао да га телефонски контактирам, након што је књига штампана, али било
је узалуд – трећег дана ми је јавио један од пријатеља да је Крду напрасно
преминуо од изненадне и фаталне болести. Тако да је и тај мој роман Северци,
доживео неславну судбину споменутог, у
овом београдском и српском огавном царству пошлости.
То наравно, нити је случајно, нити има смисла; личи на
скривање. Зашто ме скривају и од кога? Због чега? - Због публике.
И ко ме у ствари, у овој земљи, као писца скрива? Измећари власти, оличени у уредницима,
књижевним критичарима, и оним писцима који имају и још по неко скривено
занимање? И због чега, понављам, зашто сам крив, нека коначно кажу. Да бих ја
могао да настгавим даље, и да их
приупитам јавно само једну ствар: зар немају паметнија и преча посла,
него да се баве штеточинским работама?
Разумем и оне који ће читајући ово помислити: па то је судбина! значи и Бог и Судбина потпомажу руску и српску пошлост? Да ли да тако то схватим?
13. XI 2015. у Бгду.
Нема коментара:
Постави коментар