КОВЧЕГ БЕЗРАЗЛОЖНИХ УСПОМЕНА
На крају скренуо бих пажњу, да је ова књига углавном настала укључивањем неколико сродних књига мањег обима, које сам објавио минулих година. Ово издање сматрам заокруженим. Дата су обавештења одакле је шта овде прештампано. Евентуалног читаоца ове књиге, који није био у прилици да чита та издања на основу којих је састављена ова књига, највише ће занимати, да ли сам шта, и зашто, и колико променио у прозама које су ушле у ово издање. Рећићу само то да сам понешто изоставио… (….)
Не пишем мемоар. Не одајем још увек тајне уобличења ни ове ни других мојих књига.7
(НАПОМЕНА ПИСЦА) (Бела Тукадруз)
И неколико других напомена, других, најближих
* *
(....)
* Ово „треће, у много чему промењено издање“ по изричитој жељи писца, сматра се коначним. Лукић је, на известан начин, наставио Вашаре Хипербореје“ пишући неколико нових романа, а пре свега, књиге „Legura frmosa“ и „У друштву пустињских лисица“ (где се појављују и неки од јунака Вашара Хипербореје“). …….
4 БЕЛЕШКА О ОВОЈ КЊИЗИ. – Осим две последње приче у овој књизи, Лукић је
већину проза овде публикованих објавио последњих неколико година.
Пружио је прилику Другачијој Србији да проговори кроз његов редак и
плодни приповедачки дар. (…)
Вредност ове књиге није само у конструкцији већ и у
истинољубивости.Једноставно и убедљиво писана, ова књига се упија у дух
читаоца. Други део ове књиге, надам се да ће се са мном сложити
евентуални будући читаоци, открива и један смели поступак и увид у оно
друго нефотогенично лице Србије… (Друга Србија, стр. 93)
5 Бавећи се нумизматиком. Чистим фиоке и претинце. Ево Једног женског
лика, који је својим наличјем подстицао најнемирније помисли у мени;
гурајући ме годинама у најдубље ћутање и повлачење у себе. Задала ми је
неколико удараца. Били су то подмукли ударци. Пет удараца првих, били су
врло болни. Да ли је могућа толика концентрација зла у једној жени? Да
ли је она нормална? Не знам; можда је боловала од неке теже душевне
болести. Деловање свих тих пет удараца било је дуготрајно.Споро сам
улазио у траг истини о тој жени, али у сваком злу има и понешто добра;
осетио сам дубину великих болова, неописивих понижења; велики болови су
велики одмор; они не оптужују и не хуле; они прислушкују. Њен карактер
је налик иа ископан, проклети новац. Водио сам дневнике упорно, они су
неговали моју бол и моју тугу, као љубавница своју. На основу тих
дневника могао бих да напишем најпустоловнији роман о тој најчуднијој
вези у мом животу. То је једно гнусно, готово морбидно искуство, и са
њим треба поступати као са великим (т)умором. То није била љубав; то је
било нешто много перфидније и подмуклије. Но баш то искуство ме је често
доводило до дна многих ствари… (Усамљено дрво, 1, Београд, 2002, стр.
130 – 131 стр.)
6 Берђајев је знао моју муку и радост, Виктор Шкловски, Василиј Розанов, Николај Велимировић, иако их никада нисам сусрео лично…
Одвратни су ми гордост, мржња и дивљаштво, безбоштво, кривоверство,
грабеж, свако богохулство и свако нечовештво; гадим се – културе! То
ново незнабоштво и ново идолопоклонство, које у српској књижевности
царује већ деценијама, није могло довести до треће религиозне епохе
стваралаштва, већ само до хијерархија, које су лажне и мрске Господу.
Довољно је да отворим ма које новине, ма који часопис; и да видим колико
су сви замађијани од ђавола. Не треба да прелистам суботњи културни
додатак „Политике“, или рубрику за културу ма кога другог српског
дневног или недељног листа, па да се суочим са мастодонтским чудовиштима
перфидне идолатрије. Немам илузија да ће се ишта скоро променити на
боље. Култура ће овде још деценијама побеђивати. Док се замађијани од
ђавола народи не спасу најновије идолатрије, неће почети скрушено и
уздисајно да се моле једноме живоме Богу у Тројици, Оцу и Сину и Светоме
Духу… (исто, стр 125)
7 Мада сам, понегде, и успут остављао трагове који противурече овоме. На пример:
…Беле брезе – гране белих бреза – блистају окупане сунцем. Видим
кроз прозор Библиотеке. Позадина им је модра као џветови перунике…
Укуцао сам 55 страна Друге књиге Пуштања воде мртвима за душу, и треба
да наставим даље, уз Божју помоћ, верујем. То је тек 1/4 будућег текста.
Прави рад – тек предстоји. Адаптирам текст, који је био спремљен за
шшампу још 1987 -1991. нећу уништити… Да 6и неко (неко други или ја),
касније, могао да види, сагледа, све те, сада невидљиве, у коначној
верзији прикривене, Тајне уобличења. Можда ћу до краја марта, или
средине априла, успети да највећи део адаптација окончам? Не треба
журити. Коначну редакџију и корекцију начинићу, највероватније, током
месеца труљења. … (исто, стр. 102)
То су ствари за неке друге књиге….
Видети више >>>>>>>>>>>
Нема коментара:
Постави коментар